Самоа
НЕГДЕ на половини пута између Хаваја и Новог Зеланда, у топлим плаветним водама Тихог океана светлуцају прелепа самоанска острва. Рођена у вулканском бесу, украшена планинским врховима овенчаним облацима и плажама оивиченим палмама, ова острва су попут драгуља изузетне лепоте. Светлуцаве лагуне улепшавају овај морски рај, који представља дом за око 200 разних корала и 900 врста риба. Није ни чудо што су први европски мисионари ова острва која одишу мирисом дрвета франгипани описали као једна од најлепших у јужном Пацифику!
Сматра се да су око десет векова пре Христа припадници народа Лапита постали први становници ових острва.a Као одважни истраживачи и вешти поморци, изгледа да су ти Полинежани емигрирали из југоисточне Азије ка Пацифику. Пратећи ветрове и морске струје, пловили су океаном у огромним кануима са два трупа и прелазили веће раздаљине него ико пре њих. У самом срцу јужног Пацифика открили су малу групу острва коју су назвали Самоа.
Током векова, њихови потомци су се селили ка истоку на Тахити, затим ка северу на Хаваје, ка југозападу на Нови Зеланд и на Ускршње острво на југоистоку. Данас се ово огромно подручје троугластог облика назива Полинезија, што значи „многа острва“, а становници се зову Полинежани. Зато се Самоа сматра „колевком Полинезије“.
У савремено доба су неустрашиви Самоанци кренули на једно још значајније путовање. Попут својих предака који су се отиснули на пучину како би пронашли боље место за живот, и они су посегнули за бољим животом. Међутим, то није била потрага за неким дословним местом. То је био пут из духовне таме у духовну светлост, потрага за начином обожавања који је угодан истинитом Богу, Јехови (Јов. 4:23).
Следи прича о историји Јеховиних сведока на Самои,b Америчкој Самои и Токелауу. Године 1962, Западна Самоа је стекла независност, а Америчка Самоа је под управом Сједињених Држава. Дакле, острва Самоа подељена су на два засебна дела — на Самоу и Америчку Самоу.
СТИЖЕ СВЕТЛО ИСТИНЕ
Добра вест о Божјем Краљевству први пут је стигла на Самоу 1931, када је један посетилац поделио више од 470 књига и брошурица заинтересованим људима широм ове острвске групе. То је вероватно био Сидни Шеперд, ревни Сведок који је пловио на подручју Полинезије ширећи добру вест.
Седам година касније вест о Краљевству је стигла на Америчку Самоу када се Џозеф Ратерфорд, из централе Јеховиних сведока у Бруклину, зауставио на острву Тутуила док је путовао бродом из Аустралије ка Сједињеним Државама. Током тог кратког боравка, Ратерфорд и његови сапутници искористили су прилику да дистрибуишу литературу у лучком граду Паго Паго.
Две године касније, 1940, Харолд Гил који је служио као пионир у азијско-пацифичком региону стигао је на Америчку Самоу. Са собом је понео 3 500 брошурица с насловом Где су мртви?, што је била прва публикација коју су Јеховини сведоци превели на самоански.c
Харолд је затим бродом прешао на острво Уполу, које припада Самои. То путовање је трајало између осам и десет сати. Касније је написао: „Вест о мом доласку очигледно је стигла пре мене, пошто ми је полицајац рекао да ми није дозвољено да се искрцам. Показао сам му пасош и прочитао високозвучну уводну напомену, где је стајало да сви надлежни морају допустити поданицима Његовог британског величанства да ’прођу слободно без сметњи и да им пруже сваку помоћ и заштиту‘. Тако сам доспео на разговор код гувернера, који ми је дозволио да останем пет дана док не исплови следећи брод. Изнајмио сам бицикл и обилазио острво, делећи брошурице свуда куда сам пролазио.“
Харолд је након успешне проповедничке акције на Самои морао да се врати у Аустралију. Међутим, једна публикација коју је оставио касније је нашла свој пут, стигавши до службеника по имену Пеле Фуаиуполу.d У Пелеовом срцу је остала порука из те брошурице, чекајући да Сведоци поново дођу како би „залили“ драгоцено семе истине (1. Кор. 3:6).
Дванаест година касније, 1952, Сведок из Енглеске Џон Кроксфорд стигао је у Апију, главни град Самое који се налази на острву Уполу. Запослио се у истој канцеларији где је радио и Пеле. Џон је био срдачан човек који је био жељан да сведочи другима. Запазивши Пелеово занимање за Библију, Џон је одлучио да га посети код куће. Пеле пише: „Разговарали смо до ситних сати у недељу ујутро. Постављао сам му многа питања и на сва ми је одговорио из Библије. Био сам ван сваке сумње уверен да је то истина коју сам тражио.“ Касније те исте године, Пеле и његова жена Ајлуа постали су први Самоанци који су предали свој живот Јехови и крстили се.
Пеле је знао да ће бити позван на одговорност зато што је оставио религију својих предака. Зато је марљиво проучавао и жарко се молио Јехови за помоћ. Када га је главни поглавица позвао на састанак у његовом родном месту Фалеасиуу, великом приобалном селу које се налази 19 километара западно од Апије, Пеле и још један рођак који се занимао за истину суочили су се с непријатељски расположеном групом. Сачињавали су је шест поглавица, три говорника, десет пастора, два верска учитеља и главни поглавица који је председавао, као и старији мушкарци и жене из фамилије.
„Клели су нас и проклињали говорећи да смо обешчастили породично име и цркву својих праочева“, присећа се Пеле. Поглавица је затим предложио расправу, која је трајала до четири сата ујутро.
„Мада су неки викали: ’Склони ту Библију! Остави ту Библију!‘, одговарао сам на сва њихова питања из Библије и побијао њихове аргументе“, каже Пеле. „На крају су остали без речи и потпуно се утишали. Главе су им биле погнуте. Онда је поглавица тихо рекао: ’Пеле, победио си.‘“
„Опростите, господине“, рекао је Пеле поглавици. „Нисам ја победио. Ове ноћи сте чули поруку о Краљевству. Искрено се надам да ћете је прихватити.“
Захваљујући томе што се Пеле понизно ослањао на Јехову и Његову Реч Библију, семе истине о Краљевству пустило је корен на острву Уполу.
САСТАНЦИ У ПОЧЕТКУ
Прича о Пелеовој новој религији брзо се проширила међу блиско повезаним становницима острва. Попут Атињана из првог века којима је Павле проповедао, неки су се заинтересовали за ово „ново учење“ и желели су да сазнају више (Дела 17:19, 20). Један младић по имену Маатуси Леауанај чуо је да се они који се интересују за ту нову религију састају у докторовој кући у болничком дворишту и одлучио је да испита о чему се ради. Међутим, када је стигао на капију болнице, обузела га је нервоза и кренуо је назад. На срећу, Џон Кроксфорд је стигао у прави час како би га позвао да се придружи малој групи која се састајала те вечери. Млади Маатуси је уживао у проучавању књиге „Нека Бог буде истинит“ и желео је да дође поново. Премда је у почетку само повремено посећивао састанке, истина је касније пустила корен у његовом срцу и крстио се 1956.
Новозаинтересовани који су се састајали с том групом брзо су увиђали потребу да деле с другима оно што су научили. За само пет месеци након што је брат Кроксфорд стигао у Апију, десет особа му се придружило у служби проповедања. Четири месеца касније, број је порастао на 19. Нови су имали добре резултате док су сведочили пријатељима и рођацима.
Један од тих објавитеља сведочио је свом рођаку по имену Саувау Тоету, који је живео у Фалеасиуу. С временом су Саувау и његов зет Финау Феомаја почели да присуствују састанцима са својим породицама и заузели су став за истину.
У јануару 1953, на Самои се десила једна велика прекретница у правом обожавању Јехове. Пошто је у то време око 40 људи посећивало састанке, подружница Јеховиних сведока у Аустралији одобрила је оснивање прве скупштине на Самои, у Апији. Након тога, када се брат Кроксфорд вратио у Енглеску, новокрштени Пеле је предводио у скупштини. Објавитељи су били неустрашиви и ревни, али такође и нови у истини и неискусни. Многи су морали да науче да презентују поруку о Краљевству на тактичнији и привлачнији начин (Кол. 4:6). Другима је била потребна помоћ како би потпуније обукли нову личност (Еф. 4:22-24). На срећу, помоћ им је убрзо стигла (Еф. 4:8, 11-16).
ПОМОЋ СТИЖЕ ПРЕКО ОКЕАНА
У мају 1953. стигли су пионири из Аустралије, Роналд и Олива (Доли) Селарс, како би помогли скупштини у Апији. „Аустралијска подружница је привремено изгубила контакт с браћом и били су забринути за њих“, пише Рон. „Пошто смо изразили жељу да служимо на пацифичким острвима, замолили су нас да одемо на Самоу и да сарађујемо са новооснованом скупштином као специјални пионири.“
Док су путовали на Самоу хидроавионом, Рон и Доли су се ментално припремали за изазове на које обично наилазе мисионари који служе на удаљеним подручјима. „Какво нас је изненађење чекало“, присећа се Рон. „Острво је било прекривено бујном тропском вегетацијом. Посвуда смо видели радосне, насмејане људе, снажне и здраве. Деца су скакутала око типичних острвских кућа без зидова, са крововима покривеним сламом и подовима од коралног камења. Нико није журио нити бринуо о томе колико је сати. Изгледало је као да смо стигли у рај.“
Сместивши се код Пелеове породице, брачни пар Селарс је одмах кренуо на посао. „Састајао сам се с браћом готово сваке вечери како бих одговарао на њихова бројна питања“, каже Рон. „Премда су знали основна библијска учења, убрзо сам увидео да треба да начине многе промене како би удовољили Божјим мерилима. Да бисмо им помогли у том тешком периоду, Доли и ја смо се трудили да будемо посебно стрпљиви и да им на нарочит начин показујемо љубав.“ Нажалост, неки ипак нису желели да прихвате то исправљање засновано на Библији и с временом су се удаљили од скупштине. Међутим, други су показали понизан став и добро су реаговали на поуку и охрабрење. Постепено су духовно напредовали и захваљујући томе скупштина је била прочишћена и ојачана.
Рон и Доли су такође преузели вођство у проповедању од куће до куће. До тада је већина браће сведочила само неформално, пријатељима и рођацима. Сада су, док су сарађивали са Селарсима у служби од куће до куће, пронашли много заинтересованих људи. „Једном приликом“, пише Рон, „позвани смо у једно село како бисмо заинтересованом поглавици причали о Краљевству. После оброка, започео је жив разговор о Библији. Након отприлике једног сата, разговор је прерастао у јавно предавање пошто је број присутних нарастао на 50 особа, иако нисмо најавили никакав састанак!“ Објавитељима се често дешавало да библијски студиј који је вођен с две или три особе привуче од 10 до 40 посматрача који су били радознали у вези с делом Јеховиних сведока.
Таква активност није прошла незапажено код свештенства хришћанског света. Када су власти одбиле да продуже Ронову и Долину боравишну визу, Рон је пришао високом комесару како би га упитао за разлог. „Рекао нам је“, присећа се Рон, „да су се неки свештеници жалили властима на наше сведочење. Зато је рекао да ће нам продужити визе само ако обећамо да нећемо више помагати скупштини у проповедању. На то нисам хтео да пристанем. Такође сам му рекао да нико не може зауставити Божје дело, што је чињеница коју би било добро да запамти. Насмејао се и одговорио: ’Видећемо шта ће се десити када одете!‘“
Од тада су власти биле опрезне како не би дозволиле Сведоцима из иностранства да уђу у земљу. Упркос томе, брат Теодор Џерес, који је тада служио у аустралијској подружници а сада служи као члан Водећег тела, успео је да 1953. незапажено дође на Самоу како би охрабрио скупштину. „Његова посета нас је јако охрабрила и уверила да се у духовном погледу крећемо у добром правцу“, каже Рон.
Убрзо након тога, Ронова и Долина виза је истекла и преселили су се на Америчку Самоу. Па ипак, за осам месеци колико су провели на Самои учинили су много како би учврстили и ојачали тамошњу браћу. И премда власти то нису знале, други Сведоци ће ускоро стићи да наставе оно што је брачни пар Селарс започео.
НАПРЕДАК У АПИЈИ
Ричард Џенкинс, новокрштени 23-годишњи Аустралијанац пун одушевљења, стигао је у Апију у мају 1954. Он прича: „Пре него што сам кренуо из Аустралије, добио сам савет да се не виђам с локалном браћом док не пронађем сигуран посао. Међутим, након неколико месеци, постао сам веома усамљен и почео сам да се осећам духовно рањивим. Зато сам одлучио да дискретно ступим у контакт с Пелеом Фуаиуполуом.“ Ова два брата састала су се касно у ноћ под окриљем мрака.
„Пеле ми је рекао да неће користити моје право име из страха да ме власти не би повезале са скупштином и депортовале“, присећа се Ричард. „Зато ме је прозвао именом свог тек рођеног сина, Витинесе, што је реч ’сведок‘ (енглески witness) изговорена на самоански начин. До дан-данас ме самоанска браћа и сестре зову тим именом.“
Користећи свој нови псеудоним, Ричард је дискретно одржавао контакт с браћом. Такође је неформално сведочио и започео неколико библијских студија. Један младић који је проучавао Библију, Муфаулу Галувау, који је радио као санитарни инспектор, касније је постао члан Одбора подружнице на Самои. Још један човек који је проучавао Библију, Фалемаја Туиполоа, такође је постао Сведок, као и неколико чланова његове породице.
Ричард је проучавао Библију и с младићем по имену Сијему Таасе, који је раније био вођа банде лопова која је крала од одељења за јавне радове. Пре него што је почео духовно да напредује, Сијему је морао да плати због онога што је радио у прошлости — био је ухапшен због својих злочина. Ричарда то није застрашило, већ је затражио дозволу од стражара да настави да проучава са Сијемуом под сенком манговог дрвета које се налазило око 100 метара изван затворских зидина. Касније се још неколико затвореника прикључило студију.
„Премда смо проучавали без надзора“, присећа се Ричард, „ниједан затвореник никада није покушао да побегне, а неки су и прихватили истину.“ Сијему је ослобођен из затвора и касније је постао старешина.
Године 1955, Ричард се оженио Глоријом Грин, пионирком из Аустралије. Заједно су провели 15 година на Самои и помогли су да 35 особа упозна истину. Сада живе у Аустралији у Бризбену и Ричард служи као старешина у тамошњој скупштини на самоанском језику.
Још један брачни пар из Аустралије, Вилијам (Бил) и Марџори Мос помагали су у тим раним годинама. Бил, старешина и веома практичан човек, и Марџори, пионирка са 24-годишњим искуством, стигли су у Апију 1956. У то време је скупштину у том граду сачињавало 28 објавитеља. Групе за разматрање књиге постојале су и у Апији и у Фалеасиуу. У наредних девет година, Бил и Марџори су неуморно сарађивали са скупштином у Апији. До 1965, када су због Марџориног лошег здравља морали да се врате у Аустралију, група у Фалеасиуу је постала скупштина.
Током тих година, самоанска влада је стално одбијала молбе да се мисионарима дозволи улазак у земљу. Јасно је било да су се и власти и свештенство надали да ће Јеховини сведоци једноставно с временом нестати. Међутим, десило се управо супротно. Број Сведока је порастао и били су веома активни и ревни — били су ту и намеравали су да ту и остану!
НАПРЕДАК НА АМЕРИЧКОЈ САМОИ
Пре него што је 1954. брачном пару Селарс истекла виза за Самоу, Рон је одлучио да затраже боравак на Америчкој Самои уместо да се врате у Аустралију. „Када сам се обратио државном правобраниоцу Америчке Самое“, пише Рон, „и када је чуо да је влада Самое на религиозној основи одбила наш захтев за визу, рекао је: ’Господине Селарс, на Америчкој Самои имамо религиозну слободу и побринућу се да добијете визе.‘“
Рон и Доли су стигли у Паго Паго на Америчкој Самои 5. јануара 1954. Као услов за улазак у земљу, државни правобранилац је тражио од Рона да се редовно јавља у његову канцеларију како би могао боље да се упозна с Јеховиним сведоцима. Захваљујући томе, водили су неколико квалитетних библијских разговора.
Касније тог истог месеца, Рон и Доли су били позвани на вечеру која је организована у његовој кући. Пошто су тамо били и локални католички свештеник и пастор Лондонског мисионарског друштва, уследила је жива дискусија о библијским темама. „Пред крај вечери“, сећа се Рон, „правобранилац је свима захвалио што су дошли и рекао: ’Па, мислим да су господин и госпођа Селарс победили у вечерашњој дискусији.‘ Убрзо након тога, добили смо трајну боравишну визу. Када нас је касније обавестио да би влада радо прихватила молбе и других мисионара за улазак у земљу, одмах сам то пренео аустралијској подружници.“
Прва особа која је предала свој живот Јехови на Америчкој Самои био је 19-годишњи Валеси (Волас) Педро, родом с Токелауа. Лидија Педро, његова рођака која је била специјални пионир на Фиџију, оставила је књигу „Нека Бог буде истинит“ Воласовом старијем брату када је била у посети 1952. Млади Волас је пронашао књигу у братовљевој кући и пажљиво је проучио.
Након што су 1954. пронашли породицу Педро, Рон и Доли су проучавали с Воласовим старијим братом и сестром. Волас је веровао у Јехову Бога, али је у почетку због неповерења према религији оклевао да се прикључи студију. Међутим, с временом се уверио да Јеховини сведоци научавају истину и почео је редовно да присуствује састанцима у Фагатогу. Брзо је духовно напредовао и 30. априла 1955. крстио се у луци Паго Паго.
У јануару 1955, само годину дана након што су Рон и Доли стигли, седам особа је присуствовало састанцима у скромном пионирском дому у Фагатогу. У кући није баш било много намештаја, тако да су сви седели на поду. Недуго након тога, троје њих се придружило Рону и Доли у служби проповедања. То је било време скромних почетака, али значајни догађаји ће убрзо уследити.
СТИЖУ МИСИОНАРИ ИЗ ГАЛАДА
Дана 4. фебруара 1955, на Америчку Самоу су из Сједињених Држава стигла два брачна пара мисионара: Пол и Франсес Еванс и Гордон и Патриша Скот. Сместили су се у мисионарски дом у Фагатогу, с погледом на живописно суседство. Покрајински надгледник Леонард (Лен) Хелберг, који је те године посетио Паго Паго, описао је следећи призор:
„Мисионарски дом је био један велики стан који се налазио изнад једне продавнице мешовите робе старинског стила. С једне стране, преко малог потока, налазио се бар у ком су се у вечерњим сатима ради забаве окупљали морнари. Када би се нека туча из бара проширила на улицу, локални шеф полиције, низак али снажан човек, ушетао би у гомилу с цигаром међу зубима и делио ударце и на леву и на десну страну не би ли обуздао руљу. Проповеди о паклу одзвањале су из цркве која се налазила тик иза нашег дворишта. С веранде пред кућом, могли смо видети мноштво које се окупљало око банке једанпут месечно на дан исплате. Мисионари католичке цркве који су дошли с разних делова острва избезумљено су се гурали кроз мноштво не би ли од верника сакупили десетак пре него што потроше новац.“
Овакво живописно окружење показало се као плодно подручје што се тиче занимања за духовне ствари. „Један мисионар“, прича Лен, „започињао је свој дан у шест ујутро библијским студијем у берберници с друге стране трга пре него што би берберин започео с послом. Затим је проучавао с пекаром, након чега је доносио кући хлеб за доручак. Касније је у току дана на градском тргу проучавао с групом затвореника из тамошњег затвора.“ До краја године мисионари су водили око 60 библијских студија с више од 200 људи.
„ВЕЧЕРАС ФИЛМ — УЛАЗ БЕСПЛАТАН!“
Великом занимању за истину много је допринело приказивање филма Друштво Новог света у акцији.e Тај филм, први који је организација произвела након „Фото-драме стварања“ око 40 година раније, приказао је наше светско дело проповедања и штампања литературе, као и саму организацију Јеховиних сведока. Током четири седмице колико је био у посети Америчкој Самои 1955, Лен је приказао филм 15 пута и укупно га је погледало 3 227 људи, у просеку 215 по пројекцији.
„Пре сваке пројекције“, присећа се Лен, „најављивали смо филм возећи се кроз село и делећи летке свим пролазницима. Истовремено смо узвикивали ’Вечерас филм — улаз бесплатан‘, као и име села у ком ће се приказивати.“
Филм је оставио велики утисак на становништво. Након сваког приказивања, присутни су желели да сазнају нешто више о Јеховиним сведоцима и њиховим учењима. Уместо да чекају да Сведоци поново дођу, многи заинтересовани људи су ишли право у мисионарски дом, где су мисионари у исто време водили неколико студија у различитим деловима куће. Када би једна група отишла, друга би је заменила. „Годинама касније“, присећа се Рон Селарс, „људи су још увек повезивали Јеховине сведоке с дивним стварима које су видели у том филму.“
ИСТРАЈНО ПРОПОВЕДАЊЕ ДОПИРЕ ДО СРЦА ЉУДИ
Два месеца након посете Лена Хелберга, у Фагатогу је основана прва скупштина Јеховиних сведока на Америчкој Самои. За само годину дана, број објавитеља у тој скупштини порастао је са 14 на 22. Отприлике у то време је још двоје специјалних пионира, Фред и Ширли Вегенер, стигло из Аустралије како би помогли овој напредној скупштини. Фред сада служи као члан Одбора земље на Самои.
Објавитељи, пионири и мисионари били су ’ревни у духу‘ (Римљ. 12:11). „Захваљујући истрајности објавитеља“, пише Лен, „и занимању за Библију које је владало међу становништвом, до средине 1960-их библијски студиј је пре или касније вођен у свакој кући у селу Фагатого. Осим тога, тих година су Сведоци једанпут месечно посећивали сваку кућу на острву.“
Такво темељно проповедање свакако је веома утицало на знање локалног становништва о Библији. „Било је уобичајено да људи знају да ће вечни живот бити на земљи“, каже Лен, „да не постоји паклена ватра и да мртви нису свесни ничега. Те основне истине нису научили у цркви већ од Јеховиних сведока, и то захваљујући томе што смо лично разговарали с њима и резоновали из њихових Библија.“
Упркос томе, религиозне и породичне везе спречавале су многе да поступају у складу с оним што су сазнали. Другима се више свиђао слободни морал који су цркве толерисале него висока морална мерила по којима живе прави хришћани. Па ипак, било је искрених појединаца који су, попут путујућег трговца из Исусовог поређења, гледали на истину као на скупоцени бисер и одмах је прихватили. Многи искрени острвљани храбро су заузели став за истину (Мат. 13:45, 46).
СВЕДОЧЕЊЕ НА САМОАНСКИ НАЧИН
„Сведочење у тим раним годинама причињавало је велико задовољство“, присећа се Керолајн Педро, пионирка из Канаде која се удала за Воласа Педра 1960. „Готово у свакој кући неко је био вољан да разговара о Библији. Није било тешко започети библијски студиј и често би присуствовала цела породица.
„Посебно је упечатљиво било проповедање у удаљеним селима. Мала деца су нас обично пратила од куће до куће пажљиво слушајући нашу презентацију. Затим би отрчала да јаве следећем комшији да долазимо. Чак би му испричала о чему разговарамо и које стихове користимо! Да бисмо доскочили сеоској деци, обично смо припремали више презентација.“
Док су учествовала у сведочењу, браћа су такође пазила на лепе манире и локалне обичаје (1. Кор. 9:20-23). Бивши мисионар Чарлс Причард, сада члан Одбора подружнице на Новом Зеланду, пише: „Због вреле тропске климе, сеоске куће (фале) немају зидове, тако да смо лако могли видети да ли је неко код куће. Сматрало се веома непристојним разговарати док се не седне или док домаћин не изрази добродошлицу. Зато бисмо пришли кући и тихо чекали да нас домаћин запази. Он би тада ставио чисту простирку на поплочани под у кући. То је био позив за нас да се изујемо, уђемо у кућу и прекрштених ногу седнемо на простирку.“ Многим мисионарима је било веома тешко да дуже време седе у том положају. На срећу, локални обичај је дозвољавао да се испруже ноге и пристојно покрију простирком. На тај начин не би окренули своје босе ноге према домаћину, што је била велика увреда за Самоанце.
„Домаћин би нам изразио добродошлицу и рекао да смо њиховој породици указали велику част тиме што смо донели библијску поруку у њихов скроман дом“, каже Џон Роудс, који је 20 година служио као мисионар на Самои и Америчкој Самои. „Затим би уследио разговор о личним стварима: Одакле сте? Имате ли деце? Где живи ваша породица?“
Џонова жена Хелен додаје: „Домаћину смо се увек обраћали користећи изразе поштовања који су уобичајени за званичне прилике. На тај начин смо уважавали домаћина и узвисивали библијску поруку.“
„Захваљујући таквом уводном разговору“, каже Керолајн Педро, „добро смо се упознали с појединцима и њиховим породицама, а и они с нама. То нам је помогло да делотворније удовољимо њиховим духовним потребама.“
Након упознавања, објавитељи су могли да пренесу поруку о Краљевству. „Домаћини би нас обично слушали докле год бисмо желели да причамо“, присећа се бивши мисионар Роберт Бојс. „Затим би понављали за нама много тога што смо рекли како би показали да нашу поруку сматрају важном.“
Пошто су људи били добро упознати с Библијом, било је уобичајено водити дуге разговоре о њеним учењима. „Ти разговори су продубљивали моје разумевање различитих библијских тема“, каже Керолајн Педро. Већина људи је радо прихватала литературу. С временом су објавитељи научили да разликују оне који су били само радознали од оних који су се заиста занимали за духовне ствари.
Многе новозаинтересоване особе које су почеле да присуствују састанцима једва су чекале да започну са службом проповедања. „Самоанци имају природан дар говорништва“, каже Џон Роудс, „и многи нови у истини могли су са уверењем говорити о својој вери готово без икакве обуке. Међутим, ми смо их храбрили да примењују предлоге за сведочење који су излазили у нашим публикацијама и да резонују с људима на темељу Писма уместо да се ослањају само на своје природне способности.“ Захваљујући таквој доброј обуци, с временом су многи постали успешни објавитељи.
УТИЦАЈ ЛИТЕРАТУРЕ НА САМОАНСКОМ ЈЕЗИКУ
Премда многи Самоанци течно говоре енглески, то није случај са свима. Да би се допрло до срца особа наклоњених истини, Пеле Фуаиуполу је 1954. превео четири трактата на самоански. Он је много година био главни преводилац ког је организација користила. Често је радио до касно у ноћ, куцајући преведени материјал на старој писаћој машини под светлошћу петролејске лампе.
Поред тога што је радио на превођењу, Пеле се бринуо о својој жени и осморо деце, предводио у скупштинским активностима и пет и по дана седмично обилазио плантаже какаоа широм острва. „Током тих година неуморног рада“, пише Лен Хелберг, „Пеле никада није тражио признање или хвалу. Напротив, био је дубоко захвалан што је имао част да га Јехова користи. Због своје верности, понизности и ревности био је изузетан Сведок, коме смо се сви дивили и кога смо сви волели.“
Године 1955, објавитељи су поделили 16 000 примерака брошурице „Ова добра вест о Краљевству“ на самоанском. У њој је коришћен једноставан начин изражавања и основна библијска учења изнесена су на лако разумљив начин, што ју је чинило идеалним помоћним средством за започињање и вођење библијских студија. Ричард Џенкинс пише: „Након што бисмо неколико пута проучили брошурицу с новима, били су спремни за крштење. То нам се веома допадало!“ Убрзо су објављене и друге брошурице на самоанском језику.
Самоанско издање Стражарске куле први пут се појавило 1958. Фред Вегенер, по занимању штампар, производио је часописе тако што би спајао појединачне странице одштампане помоћу мимеографа. Каснија издања су се штампала у Сједињеним Државама а потом у Аустралији. Неколико наших публикација је било преведено и затим су делови тог материјала излазили сваког месеца у самоанском издању Стражарске куле. Почетком 1970-их, почеле су излазити књиге на самоанском, што је много допринело убрзавању дела проповедања.
Књиге које је организација објавила дистрибуисане су широм самоанских острва. Када су 1955. објавитељи делили књигу Можеш преживети Армагедон за Божји нови свет, већина домаћинстава на Америчкој Самои добила је по примерак. „Људи су читали Библију, али већина њих никада није чула за Армагедон“, пише Волас Педро. „Међутим, када су породице прочитале ту књигу, деца су често најављивала наш долазак у село вичући: ’Стиже Армагедон!‘ Неки родитељи су чак давали деци име Армагедон.“
Самоанско издање књиге Истина која води до вечног живота, објављено 1972, имало је сличан утицај. Већина мисионара месечно би уручила једну или две кутије ових књига знатижељним читачима. „Људи су нам прилазили на пијаци“, присећа се Фред Вегенер, „и чак су се нагињали кроз прозор аутобуса тражећи да им дамо књигу Истина.“
ОЈАЧАНИ ПОКРАЈИНСКИМ САСТАНЦИМА
У јуну 1957, међу браћом је владало узбуђење због првог покрајинског састанка који је требало да се одржи на Америчкој Самои, у граду Паго Паго. Објавитељи са Самое стигли су бродом како би уживали у програму. Жарко желећи да обавесте јавност о том догађају, браћа су дала све од себе да најаве програм, како на енглеском тако и на самоанском. Захваљујући томе, 60 објавитеља са Самое и Америчке Самое било је усхићено што је 106 особа присуствовало уводном делу у петак.
На овом састанку је било и неких неочекиваних догађаја за време паузе, и то због самоанске културе и радозналости посматрача. „Обедовање је важан део самоанске културе“, пише Рон Селарс, „и људи имају обичај да зову пролазнике да им се придруже у оброку. Међутим, када су браћа позвала много знатижељних посматрача на ручак, одељење за прехрану се суочило с неочекиваним изазовом, пошто су припремили само онолико хране колико је било потребно за браћу и сестре која су присуствовала састанку.“
Па ипак, оброци су пружили добро сведочанство посматрачима. На Самои је обичај да у посебним приликама мушкарци једу пре жена и деце. Странци и религиозне слуге обично седе одвојено од других и добијају најбоље порције хране. Међутим, посматрачи су на покрајинском састанку видели како мисионари из страних земаља једу заједно са самоанским породицама. Љубав и јединство међу Јеховиним народом били су очигледни свима.
Покрајински састанци попут овог нису само храбрили и поучавали браћу, већ су их и припремили за жестоке кушње које су биле непосредно пред њима.
ОТПАДНИШТВО У АПИЈИ
Било је очигледно да су се поред охрабрујућег пораста на овим острвима спремали и проблеми. Неколико појединаца, које је предводио један доминантан човек који је био и матаи (племенски поглавица), супротстављали су се теократском вођству и стварали су проблеме у скупштини Апија. Пошто су се састанци одржавали у кући тог човека, напетост се у скупштини непрекидно повећавала.
На крају су се 1958. бунтовници одвојили како би основали сопствену групу за проучавање. Даглас Хелд, који је тада служио у аустралијској подружници и који је управо био у посети Фиџију, дошао је на Самоу како би покушао да помогне тим бунтовним појединцима. Премда је његов зрео савет заснован на Библији увелико охрабрио верне особе у скупштини, једна четвртина оних који су посећивали састанке с временом се придружила бунтовницима. Неколико тих особа, које су биле жртве сопствене тврдоглавости и поноса, касније је морало бити искључено.
Међутим, ускоро је постало очигледно ко има Јеховин дух. Група бунтовника се касније распала и потпуно нестала. За разлику од тога, скупштина Апија је те године имала пораст броја објавитеља од 35 посто. Након што се једно кратко време састајала у дому Ричарда и Глорије Џенкинс, који се налазио близу болнице, скупштина се преселила у дом Маатусија Леауанаја у Фатоји, такође у Апији. Ту су објавитељи уживали у срдачном духу љубави и сарадње. Прва Дворана Краљевства у Апији касније је саграђена на Маатусијевом имању, уз финансијску помоћ једне скупштине из Сиднеја у Аустралији.
ОХРАБРУЈУЋИ САСТАНЦИ
Скупштина у Апији је била још више ојачана када је самоанска влада дозволила да пет мисионара са Америчке Самое присуствује првом покрајинском састанку у Апији. Сви су били веома одушевљени што је 288 особа присуствовало и десеторо се крстило! Две године касније, скупштина је била домаћин првог обласног конгреса који је одржан у старој згради немачке болнице, у близини гостионице „Бели коњ“. На овај значајан конгрес дошли су делегати чак и с Новог Зеланда.
Ти конгреси су браћи пружили вредне поуке у вези с организовањем скупова. Захваљујући томе, када је самоанска влада забранила путујућим надгледницима и мисионарима улазак у земљу, браћа су могла сама да организују веће скупове. Године 1967. први пут на Самои припремили су и извели костимирану библијску драму у трајању од сат времена. Ту драму, која је говорила о градовима уточишта у древном Израелу, дуго су памтили сви присутни.
У тим годинама, објавитељима на Самои такође је користило присуствовање конгресима на Америчкој Самои и Фиџију, који су организовани за целу острвску регију, премда је за то био потребан огроман труд и велике жртве. На пример, да би присуствовали обласним конгресима на Фиџију, објавитељи са Самое не само што су имали трошак за пут и храну, већ су морали и да буду одсутни са свог острва и до месец дана.
ДЕЛО НА АМЕРИЧКОЈ САМОИ ИДЕ НАПРЕД
Браћа са Америчке Самое била су пресрећна када су 1966. у Паго Пагоу била домаћини Обласног конгреса „Божји синови слободе“. На тај историјски конгрес дошло је 372 делегата из осам језичких група из Аустралије, Вануатуа (раније познатог као Нови Хебриди), Ниуеа, Нове Каледоније, Новог Зеланда, Самое (пређашње Западне Самое), Тахитија, Тонге и Фиџија. Захваљујући том шароликом вишејезичном мноштву, у конгресном граду је број Сведока у односу на број становника био 1 према 35, иако је тамошња скупштина бројала само 28 објавитеља!
Како ће тако мало објавитеља угостити толико посетилаца? „Нисмо имали проблема с проналажењем смештаја за бројне делегате“, присећа се Фред Вегенер. „Локално становништво је било гостољубиво и спремно су примили браћу, што је изазвало негодовање верских вођа.“
Овај конгрес је веома позитивно утицао на скупштину Паго Паго. У року од шест месеци, број присутних на састанцима порастао је за 59 посто и многи су испунили услове да постану објавитељи добре вести. „Такође је подстакао чланове скупштине да изграде прикладније место за састанке“, пише Рон Селарс. Премда је било врло мало слободних парцела на острву Тутуила где се налази Паго Паго, један објавитељ је скупштини великодушно дао у 30-годишњи закуп парче земљишта западно од града, у селу Тафуна.
„Земљиште је било испод нивоа мора“, каже Фред Вегенер, „тако да су чланови скупштине три месеца напорно довлачили вулканске стене како би подигли ниво земљишта на ком ће се градити дворана.“
Када је требало излити бетонски под, католички свештеник који је редовно читао Стражарску кулу и Пробудите се! позајмио је браћи црквену мешалицу за бетон. Рон Селарс пише: „Тај свештеник је касније прочитао један чланак о браку из Пробудите се! и одмах је напустио свештеничку службу како би се оженио.“
Браћа из иностранства великодушно су подупрла изградњу ове Дворане Краљевства. Гордон и Патриша Скот, који су били међу првим мисионарима на Америчкој Самои али су се касније вратили у Сједињене Државе, послали су столице из своје скупштине за нову дворану. „Вишак столица смо продали биоскопу“, каже Рон Селарс, „и тим новцем платили трошкове транспорта свих столица до острва!“ Нова Дворана Краљевства са 130 места у Тафуни завршена је и посвећена 1971. Касније су на спрату дограђени станови за мисионаре.
САМОА ОТВАРА ВРАТА
Све до 1974, дело на Самои ометале су владине забране због којих мисионари нису могли ући у земљу. Те године су се одговорна браћа директно обратила премијеру како би решила тај проблем. Један од те браће, Муфаулу Галувау, прича: „Током разговора откривено је да је један владин службеник оформио неовлашћени одбор који је разматрао све молбе мисионара. Тај одбор, састављен од наших религиозних противника, једноставно је одбијао наше молбе за визу а да о томе уопште није обавестио премијера.
„Пошто премијер није знао за те манипулације, одмах је наредио шефу службе за имигранте да му донесе предмет Јеховиних сведока. Ту пред нама, распустио је незаконити одбор и дао Полу и Франсес Еванс трогодишњу мисионарску визу с могућношћу продужења након истека.“ Заиста дивне вести! Након 19 година истрајног труда, коначно су дошли на Самоу као мисионари признати од државе!
Пол и Франсес су у почетку живели код Муфаулуа Галувауа и његове породице, али када су 1977. стигли Џон и Хелен Роудс, заједно с њима су се преселили у изнајмљени мисионарски дом у Вајали, у Апији. Касније су стигли и други мисионари: Роберт и Бети Бојс 1978, Дејвид и Сузан Јошикава 1979. и Расел и Лејлани Ерншо 1980.
ПРИЛАГОЂАВАЊЕ НА ОСТРВСКИ ЖИВОТ
Сведоци који су се досељавали на Самоу убрзо би увидели да чак и живот у том рају има своје изазове. Један од њих је превоз. „Током прве две године мисионарске службе у Апији“, пише Џон Роудс, „много смо пешачили како бисмо присуствовали састанцима и док смо ишли у службу. Такође смо се возили популарним шареним аутобусима.“
Ови живописно украшени аутобуси обично имају дрвену кабину која је постављена на приколицу камиона средње величине. Збијени путници са собом носе све и свашта, од пољопривредних алатки до свежих производа. Гласна музика и весело певање употпуњују радосну атмосферу. Стајалишта, ред вожње и траса којом аутобус иде прилично су флексибилни. „Аутобус за Вавау“, стоји у једном туристичком водичу, „увек је тачан: Кад га видиш, стигао је.“
„Ако бисмо желели да успут нешто купимо“, каже Џон, „једноставно бисмо замолили возача да стане. Након што смо купили оно што смо хтели, вратили смо се у аутобус и наставили пут. То задржавање никоме није сметало.“
Ако је аутобус био пун, нови путници би сели у крило онима који су већ седели. Зато су мисионари брзо научили да је боље да им супруге одмах седну у крило. На крају путовања, деца и одрасли би обично плаћали пут тако што би извадили мали новчић из уха — веома практичног новчаника за ситан новац!
Да би путовали између острва, мисионари и објавитељи користили су авионе и мале бродове. Путовање је могло бити опасно, а кашњење неизбежно. „Морали смо да научимо да будемо стрпљиви и да развијамо смисао за хумор“, каже Елизабет Илингворт, која је са својим мужем Питером много година била у покрајинској служби широм јужног Пацифика.
Јаке кише су отежавале путовање по острву, посебно током сезоне циклона. Покушавајући да пређе набујали поток док је ишао на Скупштинско разматрање књиге, мисионар Џефри Џексон се оклизнуо и упао у воду. Сав мокар и прљав, продужио је до састанка, где су му домаћини помогли да се осуши и дали му да обуче дугу црну лавалаву (традиционалну полинежанску хаљину). Други мисионари су праснули у смех када је једна новозаинтересована особа мислила да је он католички свештеник! Брат Џексон сада служи као члан Водећег тела.
Други изазови за новопристигле мисионаре били су савладавање новог језика, прилагођавање на константну тропску врућину, суочавање с необичним здравственим проблемима, живот без многих савремених удобности и борба са мноштвом опасних инсеката. „Ти мисионари су се заиста жртвовали за нас“, пише Муфаулу Галувау, „и зато су многи захвални родитељи давали својој деци имена по тим драгим особама, које су нам с љубављу помагале.“
ДОБРА ВЕСТ СТИЖЕ НА САВАИ
Обратимо сада пажњу на највеће острво групе Самоа. Реч је о готово нетакнутом острву Саваи. Већи део острва је ненастањен, а одликују га високе планине, кршевити вулкански гребени са око 450 кратера, готово непроходне џунгле и велика поља охлађене лаве. Већина становника живи у малим селима расутим дуж обале. Добра вест је на Саваи први пут стигла 1955. Лен Хелберг и група објавитеља са острва Уполу били су у краткој посети како би приказали филм Друштво Новог света у акцији.
Шест година касније су две мисионарке — Тиа Алуни, прва Самоанка која је похађала школу Галад, и Ајви Кауве — послате са Америчке Самое на Саваи. Стигавши 1961, ове две сестре су пронашле смештај код једног старијег брачног пара у Фогапои, селу које се налази на источној страни острва. Касније им се на неко време придружила једна специјална пионирка, која је раније живела на Саваију. Да би охрабрили и подржали групу коју је сачињавало шест до осам особа, браћа из Апије долазила су једанпут месечно како би држала јавна предавања. Ти састанци одржавани су у једној малој кући (фале) у Фогапои.
Тиа и Ајви остале су на Саваију до 1964, када су послате на друго острво. Наредних десет година, дело је на Саваију стагнирало. Затим се, почев од 1974. године, неколико породица доселило како би помогле да дело поново оживи. Међу њима су били Рисати и Марета Сеги, Хепи и Маота Голднер-Барнет, Фаигаи Ту, Палота Алаги, Куми Фалемаја (касније Томпсон) и Рон и Доли Селарс, који су се преселили са Америчке Самое. Мала група која је основана у Фогапои састајала се у кући брачног пара Сеги, која се налазила одмах до плаже. Касније су саграђени мисионарски дом и Дворана Краљевства у близини. С временом је основана још једна група у Таги, селу које се налази на западној обали Саваија.
Од 1979. још мисионарских парова додељено је на Саваи како би помогли тамошњим објавитељима. Међу њима су били Роберт и Бети Бојс, Џон и Хелен Роудс, Лева и Тенисија Фаиу, Фред и Тами Холмс, Брајан и Су Малкахи, Метју и Деби Керц и Џек и Мери Џејн Вајзер. Откад су мисионари преузели вођство, дело на Саваију ишло је стално напред.
Међутим, на Саваију традиција и породичне везе имају велики утицај на људе. Готово трећина села̂ забранила је Јеховиним сведоцима да проповедају у њиховим заједницама, а неки су чак у ту сврху дали јавно обавештење преко радија. Зато је требало доста времена и стрпљења да би се помогло новима да напредују. Па ипак, многи су прихватили истину, укључујући и неке особе са озбиљним здравственим проблемима.
СЛУЖЕЊЕ ЈЕХОВИ УПРКОС ЗДРАВСТВЕНИМ ПРОБЛЕМИМА
Једна таква особа је Метусела Неру, који је са 12 година пао с коња и повредио кичму. „Након те несреће“, прича једна мисионарка, „ходао је као да је пресавијен напола и имао је константне болове.“ Када је имао 19 година, почео је да проучава Библију и одлучно је истрајавао упркос противљењу породице. Због здравствених проблема, петоминутно пешачење до састанка у његовом случају је трајало мучних 45 минута. Па ипак, Метусела је добро напредовао и крстио се 1990. Касније је започео с пуновременом службом као општи пионир и постао је старешина. Од тада је више од 30 његових рођака присуствовало састанцима у Фаги, а неколико њих се крстило. Данас је Метусела, иако лошег здравља, познат као насмејан и ведар човек.
Још један човек који је духовно напредовао упркос здравственим проблемима био је Саумалу Тауанај. Он је патио од тешког облика губе и живео је у удаљеном селу Аопу. Пошто је живео далеко, најпре је проучавао Библију путем писама са Ајваном Томпсоном. Касније се специјални пионир Ејса Коу преселио на Саваи и наставио да проучава с њим. Да би Саумалу први пут присуствовао састанку 1991, морао је да вози два сата до Таге, села на супротној страни острва.
Саумалу је био веома свестан своје непријатне појаве, тако да је први пут када је присуствовао једнодневном покрајинском састанку слушао програм из аута. Био је дубоко дирнут када су му током паузе за ручак браћа и сестре пришли и изразили срдачну добродошлицу. Захвално је прихватио њихов позив и остатак програма је слушао седећи у публици.
Убрзо су Саумалу и његова жена Торисе почели да присуствују састанцима у Фаги, путујући више од сат времена у једном смеру. Саумалу се крстио 1993. и с временом је постао слуга помоћник. Када су му лекари касније ампутирали једну ногу, и даље је возио ауто да би ишао на састанке. У њиховом селу је Јеховиним сведоцима забрањено да проповедају, али Саумалу и Торисе ипак ревно сведоче другима, неформално или телефоном.
Данас они живе у Апији, где Саумалу прима редовне терапије за своје бројне здравствене проблеме. Он није огорчен, већ је познат као весео човек с позитивним гледиштем на живот. И он и његова жена веома су поштовани због своје јаке вере.
ПРОГОНСТВО НА ТОКЕЛАУУ
На Токелау, који се састоји од три изолована атола северно од Самое, порука о Краљевству стигла је 1974. Те године се лекар Ропати Уили вратио на Токелау након што је завршио медицински факултет на Фиџију. Његова жена Емау била је Јеховин сведок, а он је кратко проучавао са Сведоцима док је био на Фиџију.f
Ропати је на Токелауу сазнао да су један други лекар и његова жена, Јона и Луиса Тинијелу, такође Сведоци. Упознао је и једну заинтересовану особу по имену Нанумеа Фоуа, чији су рођаци били Јеховини сведоци. Њих тројица су организовали редовне библијске састанке и јавна предавања и убрзо је у просеку било 25 присутних. Они и њихове породице такође су почели неформално да сведоче.
Међутим, нису се свима допале њихове теократске активности. На подстрек пастора Лондонског мисионарског друштва, острвско веће старешина је сазвало три племенске поглавице. „Наредили су нам да више не одржавамо састанке“, присећа се Ропати, „и запретили да ће нас, ако их не послушамо, спалити живе у нашим кућама или да ће нас ставити на сплавове и препустити на милост и немилост отвореном мору. Покушали смо да их уразумимо користећи Свето писмо, али они су били неумољиви. Очекивали су да се њихов ауторитет поштује по сваку цену.“ Када су сазнале за ту претњу, породице су одлучиле да одржавају састанке у тајности како не би привлачиле пажњу.
Међутим, то противљење је било само почетак невоље. Дванаест година касније, када су Ропатијева сестра и зет прихватили истину и иступили из цркве, сеоске поглавице су прогнале све Сведоке из села. „Те ноћи“, пише Ропати, „све породице су узеле своје ствари, укрцале се на чамце и отпловиле до највећег села на острву. Њихове домове и плантаже опљачкале су њихове бивше комшије.“
Упркос том прогонству, објавитељи су храбро наставили да одржавају састанке. „Правећи се да иду на излет за викенд“, прича Ропати, „породице би одвеслале до једног изолованог острвцета у суботу ујутро и вратиле се у недељу увече након што су одржале састанак.“ У то време је неколико породица такође једном годишње ишло на дуг и напоран пут бродом од Токелауа до Самое како би присуствовале обласном конгресу.
Међутим, због непопустљивог противљења, те породице су на крају морале да се преселе на Нови Зеланд. Тако до 1990. године више није било Сведока на тим атолима. Па ипак, Ајван Томпсон, који је тада био пионир у Апији, проучавао је путем писама с младићем по имену Лоне Тема који је живео на Токелауу. Лоне је духовно напредовао и сада служи као старешина у Аустралији.
Касније се неколико објавитеља вратило на Токелау. Џефри Џексон, који је тада служио у Бетелу на Самои, безуспешно је покушавао да ступи у контакт с новозеландским комесаром за Токелау како би му изложио проблеме с којима се тамошњи Сведоци суочавају. „Међутим, добио сам дозволу да посетим Токелау као лингвиста“, каже Џеф, „и током путовања, капетан брода ме је позвао на освежење у салон једног службеног лица. То је управо био комесар за Токелау с којим смо покушавали да ступимо у контакт! Разговарали смо више од сат времена. На крају ми је захвалио и обећао да ће учинити све што може како би се побољшала ситуација на Токелауу.“
Данас још увек постоји званична забрана за дело Јеховиних сведока на Токелауу. Када је најмлађе дете Фуимануа и Хатесе Кирифи умрло 2006. и када је Фуиману одржао библијски говор на сахрани, веће поглавица је претило да ће их прогнати са острва. Касније су претили Фуимануу када је одбио да ради у локалној цркви, а такође су на њега и његову жену вршили притисак да учествују у политици. Међутим, он и његова породица остали су чврсти у вери и вера им је захваљујући томе била још јача. Фуиману каже: „Научили смо да се ослањамо на Јехову у кушњама“ (Јак. 1:2-4). Уверили су се да Јехова не напушта своје верне слуге (П. зак. 31:6).
ЈЕХОВА БЛАГОСИЉА ДУХОВНИ НАПРЕДАК
Од времена када је добра вест први пут стигла на Самоу, разне подружнице су надгледале дело на тим острвима. Тренутно четворица браће који служе у Одбору земље под надлештвом аустралијске подружнице брину о делу на самоанским острвима. Током година, браћа на Самои улагала су велики труд како би се с поруком о Краљевству стигло и до најудаљенијих подручја. Редовним проповедничким акцијама на Америчкој Самои обрађена су острва Свејнс и Мануа, која се налазе 320 односно 100 километара источно од острва Тутуила. Током тих посета, објавитељи су уручили на стотине примерака литературе и започели много библијских студија са заинтересованим особама. Други објавитељи су проширили своје подручје тако што проповедају људима који говоре неким страним језиком.
ПОБОЉШАЊЕ НА ПОЉУ ПРЕВОЂЕЊА
Како је број објавитеља растао, повећавала се и потреба за литературом на самоанском. Да би се томе удовољило, Џефри Џексон и његова супруга Џени пребачени су 1985. са своје мисионарске доделе на Тувалуу у Бетел на Самои. Џеф је добио доделу да служи као надгледник преводилачког тима од две особе. „У почетку“, прича он, „преводиоци су радили на столовима у трпезарији. Сваког јутра би после доручка рашчистили столове пре него што би почели с превођењем. Затим би мало пре поднева склонили материјал за превођење како би поставили столове за ручак. Касније би опет рашчистили столове и вратили се на свој посао.“
Такво прекидање је умањивало продуктивност. Осим тога, процес превођења је био веома напоран и изискивао је много времена. „Већи део превода писан је ручно и затим прекуцаван“, присећа се Џеф. „Сваки рукопис прекуцавао се неколико пута да би се извршила коректура и прегледале измене пре него што би био спреман за штампање.“ Међутим, када је 1986. купљен први компјутер у Бетелу, више није било потребе да се неки кораци увек изнова понављају. Захваљујући неким компјутерским програмима још више је убрзан процес превођења и штампања.
Превођење и штампање првенствено је било усмерено на Стражарску кулу и Пробудите се! Од јануара 1993. Стражарска кула на самоанском излази симултано са енглеским, и такође се штампа у четири боје. Затим је 1996. почело да излази тромесечно издање Пробудите се! на самоанском. „Излажење часописа Пробудите се!“, присећа се Џеф, „било је најављено не само у новинама и на радију већ и на вестима националне телевизије.“
Данашњи преводилачки тим удовољава потребама за превођењем литературе на самоански. Као и други тимови широм света, ови марљиви преводиоци добили су обуку у бољем разумевању енглеског и преводилачким техникама, што их је опремило да тачније и ефикасније преводе.
ПОТРЕБА ЗА ПРОШИРЕЊЕМ БЕТЕЛА
Када је Милтон Хеншел посетио Самоу као зонски надгледник 1986, било је јасно да је мисионарски дом у Синамоги премали и да не удовољава растућим потребама. Зато је Водеће тело послало на Самоу браћу из бруклинског Одељења за пројектовање и градњу и аустралијске Регионалне канцеларије за пројектовање да процене колика је потреба за проширењем објеката. Шта је одлучено? Да се купи парцела од три хектара у Сиусеги, пет километара ка унутрашњости од Синамоге, и да се тамо изгради нови Бетел. Затим би, када се заврши нови Бетел, објекат у Синамоги био претворен у нову Конгресну дворану.
Изградња новог Бетела почела је 1990. Био је то велики међународни пројекат! Укупно 44 међународне слуге за градњу, 69 добровољаца из других земаља, 38 пуновремених локалних добровољаца, као и много оних који су повремено помагали, уједињено су радили на овом пројекту. Међутим, изненада, док је изградња била у току, избила је елементарна непогода.
ИЗБИЈА НЕПОГОДА!
Циклон Вал, једна од најснажнијих олуја која је икада задесила јужни Пацифик, погодио је Самоу 6. децембра 1991. Ветар је достизао брзину и до 260 километара на час и пет дана пустошио ова мала острва, уништавајући 90 посто вегетације и узрокујући штету од 380 милиона долара. Нажалост, 16 особа је изгубило живот.
„Бетел је брзо организовао пружање помоћи жртвама катастрофе“, присећа се Џон Роудс. За неколико дана, из подружнице на Фиџију стигла је хуманитарна помоћ. Ускоро су и друге подружнице на Пацифику послале новчану помоћ.
„Прво је поклоњена пажња најхитнијим потребама“, пише Дејв Стејплтон, међународни слуга који је учествовао у изградњи новог Бетела у Сиусеги. „У то је спадало обезбеђивање чисте воде, церада, горива и лекова браћи којој је то било неопходно. Затим смо Бетел у Синамоги довели у употребљиво стање и поправили уништене зграде на градилишту. Касније смо поправили и реновирали оштећене Дворане Краљевства, мисионарске домове и домове браће. Требало нам је више месеци да завршимо сав посао.“
Када је влада касније пружила новчану помоћ за поправку објеката свим религијама, укључујући и Јеховине сведоке, браћа су вратила тај новац заједно с писмом у ком су навела да су већ санирала све што је било оштећено и да се новац може употребити за поправку владиних објеката. Захвални владини службеници касније су смањили царину на увоз грађевинског материјала за изградњу Бетела, чиме се уштедело много новца.
„ДАЛЕКО ВИШЕ НЕГО ШТО СМО САЊАЛИ“
Након што је санирана штета узрокована циклоном, изградња новог Бетела брзо је напредовала. Годину и по дана касније, у мају 1993, бетелска породица се преселила из Синамоге у свој дугоочекивани нови дом у Сиусеги.
Затим се у септембру 1993. група од 85 вештих радника из Аустралије, Новог Зеланда, Сједињених Држава и са Хаваја окупила на Самои ради изградње Конгресне дворане у Синамоги. Сви ти Сведоци су допутовали о свом трошку. „На градилишту су се користили различити грађевински изрази и различите мерне јединице“, пише Кен Абот, који је предводио групу из Аустралије, „али Јеховин дух нам је помогао да радосно савладамо било који проблем који се могао појавити.“
„То што смо из прве руке видели међународно братство на делу“, каже Абрахам Линкон из хавајског тима, „имало је позитиван утицај на све.“
Захваљујући уједињеном труду тог међународног тима за градњу, Конгресна дворана је завршена за само десет дана. Не само што су самоанска браћа научила вредне вештине док су радила с браћом из иностранства већ им је та сарадња користила и у духовном погледу. Тако су, када је градња завршена, неки објавитељи почели с пионирском или бетелском службом.
На крају је 20. и 21. новембра 1993. одржано посвећење Бетела и Конгресне дворане. Џон Бар из Водећег тела изнео је говоре за посвећење. Изражавајући осећања многих који су присуствовали овој радосној прилици, дугогодишњи мисионар Пол Еванс је рекао: „Јехова нас је благословио далеко више него што смо сањали.“
ИСТИНА МЕЊА ЖИВОТЕ
Кад истина из Божје Речи допре до срца људи, она их покреће да свој живот ускладе с Јеховиним узвишеним мерилима. Многи Самоанци искусили су ту снажну моћ Божје Речи (Еф. 4:22-24; Јевр. 4:12).
На пример, Нгонго и Марија Купу живели су, како Самоанци кажу, „у тами“, то јест невенчано. „Проучавали смо са Нгонгом и Маријом неко време“, објашњава Фред Вегенер, „не знајући да нису венчани. А онда су нам једног дана поносно показали свој тек добијени венчани лист. Крстили су се убрзо након тога. Премда је Нгонго касније умро, Марија још увек служи као општи пионир на Америчкој Самои.“
Још један изазов с којим се суочавају новозаинтересоване особе на Самои јесте поштовање светости крви. Самоанци имају обичај да удаве свиње и пилиће пре него што их спремају за јело, што Божја Реч забрањује (Пост. 9:4; Лев. 17:13, 14; Дела 15:28, 29). Једна млада жена са Америчке Самое веома се изненадила када је у својој Библији видела Божје јасне заповести о томе. „Иако је њена породица ишла у цркву и редовно читала Библију“, објашњава Џули-Ен Паџет, „она је од детињства јела неискрварено месо. Па ипак, одмах је прихватила библијске заповести и одлучила да више не једе месо које није искрварило.“ Данас је став Јеховиних сведока према светости крви добро познат широм Самое. Осим тога, медицинско особље углавном спремно поштује наш став према трансфузији крви.
МЛАДИ КОЈИ ХВАЛЕ СВОГ СТВОРИТЕЉА
На Самои родитељи уче своју децу да кувају, чисте, брину о башти и чувају млађу браћу и сестре. Такво васпитање у раном детињству можда објашњава зашто многа деца веома рано прихватају своје духовне одговорности, а нека чак стају на Јеховину страну без подршке породице.
Ени Ропати је имала 13 година када су њени родитељи престали да долазе на састанке. Зато је редовно са своја два брата и сестром пешачила осам километара до Дворане Краљевства како би присуствовала састанцима. Касније је служила као пионир и радила на изградњи Бетела у Сиусеги. Она каже: „Мисионари су веома утицали на мој живот и помогли су ми да духовно напредујем.“ На градњи је упознала Стива Голда, добровољца из Аустралије. Венчали су се и служили као међународне слуге за градњу у југоисточној Азији, Африци и Русији, а затим су се вратили у Бетел на Самои. Сада служе у аустралијској подружници.
ПОУКА ПУТЕМ РАДИО-ТАЛАСА
Током година, Јеховини сведоци су користили различита средства како би ширили добру вест о Краљевству. Једно посебно ефикасно средство биле су радио-емисије. Почев од јануара 1996, једна независна радио-станица из Апије позвала је Јеховине сведоке да сваке седмице одржавају радио-програм под називом „Одговори на ваша библијска питања“.
Те емисије припремали су и износили Лева Фаиу и Палота Алаги из самоанског Бетела. „У првој емисији“, објашњава Лева, „брат Алаги је поставио неколико питања као што су: Да ли се заиста десио потоп Нојевих дана? Одакле је дошла сва та вода и шта се касније десило с њом? Како су све животиње стале у арку? Одговарао сам на питања користећи материјал из наших публикација. На крају програма, најавили смо тему за следећу недељу и позвали слушаоце који имају нека питања да се обрате Јеховиним сведоцима. У неким другим емисијама одговорено је на питања као што су: Зашто је Соломон имао много жена кад хришћани смеју да имају само једну? Да ли Бог љубави вечно мучи људе у пакленој ватри? Да ли Библија потиче од људи или од Бога?“
Програм је емитован више од годину дана и изазвао је велико интересовање. „Многи људи су нам рекли да су уживали у програму и да су га редовно пратили“, каже Ајван Томпсон. „Неки су нам рекли да нису знали да Библија одговара на тако занимљива питања.“
ПОТРЕБА ЗА ДВОРАНАМА КРАЉЕВСТВА
Током 1990-их већина скупштина на Самои и Америчкој Самои састајала се у приватним кућама или објектима саграђеним од материјала који се могао наћи у окружењу. „Људи су често с потцењивањем гледали на таква места састајања“, каже Стјуарт Дугал, који је служио у Одбору земље од 2002. до 2007. Такође се и на дворани у Тафуни на Америчкој Самои, која је изграђена 25 година раније, видело да је већ дотрајала. Дошло је време да се та стара дворана замени новом.
Међутим, да би се изградила нова Дворана Краљевства, била је потребна већа парцела, а то се тешко могло наћи на мајушном острву Тутуила. Браћа су се обратила једној угледној католикињи која је поседовала имање у Петеси, недалеко од места где се тада налазила Дворана Краљевства. Када је жена сазнала да браћи треба земљиште да би изградила место за одржавање религиозних скупова, обећала је да ће разговарати са својом ћерком, која је планирала да на том плацу изгради пословни простор. Молитве које су браћа упућивала биле су услишене три дана касније када је жена рекла да ће им продати земљу, пошто, како је она навела, „Бог мора да буде на првом месту“.
Волас Педро пише: „Чак нам је пренела право власништва и пре него што смо јој платили, рекавши: ’Знам да сте поштени људи и да ћете ми у целости исплатити.‘ Наравно, то смо и учинили.“ Прелепа климатизована Дворана Краљевства с 250 места саграђена је на том имању и посвећена 2002.
Године 1999. Јеховини сведоци су покренули програм за изградњу Дворана Краљевства у земљама са ограниченим средствима. Прва дворана која је у оквиру тог програма изграђена на самоанским острвима била је у Лефаги, изолованом селу на јужној обали острва Уполу. Скупштина од десет Сведока у Лефаги раније се састајала у једној просторији са отвореним странама и кровом од трске, која је била дограђена на предњи део куће једног објавитеља.
Градњу је надгледао Џек Шиди из Аустралије који је са својом женом Корал седам година служио на Тонги. Он пише: „Радници на градњи, међу којима су били земљорадници, рибари и домаћице, издалека су изгледали као мрави који су се размилели свуда по градилишту.“
Када је 2001. довршена Дворана Краљевства са 60 места, мештани су хвалили њен изглед. „Ваше дворане су достојанствене и једноставне, што их чини привлачнима“, говорили су. „Колико се само разликују од наших цркава које су китњасте и пуне намештаја који често изгледа неуредно и прљаво.“ Број присутних на састанцима драстично се повећао. Године 2004, Спомен-свечаности која је одржана у овој новој дворани присуствовало је 205 особа.
На самоанским острвима су до краја 2005. у оквиру програма изградње у земљама са ограниченим средствима изграђене четири нове Дворане Краљевства а три су реновиране. Осим тога, реновирана је Конгресна дворана у Синамоги у Апији. Као и браћа из других земаља са ограниченим средствима, објавитељи са Самое веома цене што су им браћа и сестре из целог света с љубављу пружила такву помоћ (1. Петр. 2:17).
СУОЧАВАЊЕ С ПРОМЕНАМА
Многи Самоанци су се преселили у друге земље. На пример, данас постоје велике самоанске заједнице у Аустралији, на Новом Зеланду и у Сједињеним Државама, а посебно на Хавајима. У тим земљама више од 700 Сведока служи у 11 самоанских скупштина и 2 групе. Други Самоанци припадају скупштинама на енглеском језику у земљама у које су емигрирали.
Неки Сведоци са Самое ишли су у друге земље ради теократске обуке и вратили су се на Самоу или Америчку Самоу како би применили оно што су научили. На пример, током 1990-их, браћа Талалелеј Леауанај, Ситиви Палесо, Кејси Пита, Феата Суа, Ендру Коу и Сио Тауа похађали су Школу за обучавање наименоване браће у Аустралији и затим се вратили на Самоу како би подупирали дело проповедања. Данас Ендру и његова жена Фотуосамоа служе у самоанском Бетелу. Сио и његова супруга Есе били су у путујућој служби неколико година са својим малим сином Ел-Нејтаном. Сио сада служи у Одбору земље. Други који су завршили ту школу верно служе као старешине, пионири или објавитељи у својим скупштинама.
Какве резултате је све то донело? Године 2008, највећи број објавитеља био је 620 у 12 скупштина на Самои и Америчкој Самои. Те исте године, више од 2 300 особа присуствовало је Спомен-свечаности. Дакле, постоји велики потенцијал за даљњи пораст на самоанским острвима.
ИЋИ НАПРЕД С ЈЕХОВИНОМ ОРГАНИЗАЦИЈОМ
Током година, многе искрене особе са Самое одазвале су се на добру вест о Божјем Краљевству (Мат. 24:14). Попут својих праочева који су били вешти поморци, они су савладали бројне потешкоће на свом путовању из Сатаниног старог света у нови духовни дом у Јеховиној организацији вођеној светим духом. Препреке као што су противљење у породици, изгнанство из места живљења, пропаганда свештенства, владине забране, телесна искушења и друго нису их спречиле да служе правом Богу Јехови (1. Петр. 5:8; 1. Јов. 2:14). С каквим резултатима? Данас уживају у сигурности духовног раја! (Иса. 35:1-10; 65:13, 14, 25).
Па ипак, њихово путовање још увек није завршено. Непосредно пред њима налази се њихово крајње одредиште — Рај на земљи под праведном влашћу Божјег Краљевства (Јевр. 11:16). Заједно са својим братством широм света, вођени Божјом Речју и његовим моћним духом, Јеховини сведоци на самоанским острвима иду напред одлучни да стигну до свог циља.
[Фусноте]
a Име Лапита односи се на место у Новој Каледонији где је откривена необична грнчарија коју су направили припадници тог народа.
b Западна Самоа је 1997. променила име у Самоа. У даљем тексту ћемо користити назив Самоа.
c Неколико потомака Талиутафе Јанга, Харолдовог домаћина, касније су постали Јеховини сведоци. Његов унук Артур Јанг сада служи у скупштини Тафуна на Америчкој Самои, као старешина и пионир. Један од Артурових најдрагоценијих поседа јесте Библија коју је њиховој породици поклонио Харолд Гил.
d Самоанци имају лично име — на пример Пеле — и презиме. Пеле је своје презиме Фуаиуполу наследио од оца. Поред тога, неки Самоанци добијају још једно име које је у ствари поглаварска титула. Неки Јеховини сведоци одричу се тог имена или одбијају да га прихвате, пошто сматрају да оно има политичку или световну конотацију. У овом извештају ћемо углавном користити лично име уз презиме по коме је особа позната, као што је на пример Пеле Фуаиуполу.
e Овај филм је поново објављен на видео-касети 1995. и доступан је на арапском, грчком, данском, енглеском, италијанском, јапанском, кинеском (кантонском и мандаринском), корејском, немачком, норвешком, португалском (бразилском и европском), финском, француском, холандском, чешком, шведском и шпанском.
f Ропати се крстио касније, док је боравио на Новом Зеланду.
[Истакнути текст на 77. страни]
„Ове ноћи сте чули поруку о Краљевству. Искрено се надам да ћете је прихватити“
[Истакнути текст на 98. страни]
„Деца су често најављивала наш долазак у село вичући: ’Стиже Армагедон!‘“
[Истакнути текст на 108. страни]
„Аутобус за Вавау увек је тачан: Кад га видиш, стигао је“
[Оквир/Слика на странама 69, 70]
Самоанске религије — старе и нове
Древне самоанске религије представљале су мешавину политеизма, анимизма и обожавања предака, али није било храмова, идола нити организованог свештенства. Религија је прожимала сва подручја живота. Зашто су онда Самоанци били спремни да промене религију када су 1830. стигли мисионари Лондонског мисионарског друштва?
Једна древна самоанска легенда прорекла је да ће једна моћна нова религија окончати власт древних богова. Самоанске поглавице (матаи) сматрале су да поменути мисионари представљају ту нову религију. Краљ Малиетоа одлучио је да обожава хришћанског Бога Јехову и наредио својим поданицима да чине то исто.
Католички, методистички и мормонски мисионари, као и Лондонско мисионарско друштво, имали су много следбеника. Данас на самоанским острвима готово сви припадају некој цркви. Владе Самое и Америчке Самое имају религиозни мото: „Бог подржава Самоу“ и „Народе Самое, нека Бог буде на првом месту“. Религиозне емисије доминирају локалним ТВ станицама.
Утицај религије највише се осећа у селима, где поглавице често одлучују којој ће религији припадати мештани. Неки су чак приморани да дају више од 30 посто прихода како би подупрли пасторе и црквене пројекте — што је бреме против ког се све више људи буни. Људи се чак међусобно такмиче у томе ко ће дати више. Неке цркве објављују имена оних који су приложили највише новца.
У многим селима се све активности изненада прекидају због свакодневне сеоске молитве, која се назива са и траје 10 до 15 минута. У то време, младићи с великим штаповима стоје поред пута на одређеном растојању како би приморали све да се придржавају тог обичаја. Они који то не учине могу бити укорени, кажњени новчаном казном и до 100 долара или приморани да спреме храну за веће старешина или чак за цело село. У екстремним случајевима чак могу бити претучени или изгнани из села.
Једном приликом су након напорног путовања покрајински надгледник Џон Роудс и његова жена Хелен стигли у село Салиму, на острву Саваи. Пошто је управо започела са, чувари су их замолили да чекају на уласку у село. Роудсови су послушно сачекали и затим отишли на смештај.
Када је поглавица села чуо да су Џон и Хелен морали да чекају, извинио се њиховој домаћици. Рекао је да су Сведоци почасни гости и наложио је стражарима да у свако доба пусте брачни пар Роудс да уђе у село, чак и ако је са управо у току. Откуд та посебна пажња? Његов млађи син Сио проучавао је Библију са Сведоцима и добро је духовно напредовао. Данас је Сио Тауа члан Одбора земље на Самои.
[Слика]
Џон и Хелен Роудс
[Оквир на 72. страни]
Самоа, Америчка Самоа и Токелау
Природне одлике.
Самоа се састоји од два главна острва — Уполу и Саваи, које дели пролаз ширине 18 километара — и неколико мањих насељених острва. Америчку Самоу, која се налази око 100 километара североисточно, чини једно главно острво, Тутуила, као и острва Мануа, Свејнс и Ауну, и ненасељени атол Роз. Токелау се састоји од три ниска корална атола и налази се 480 километара северно од Самое.
Становништво.
Преко 214 000 људи живи на Самои, а око 57 000 на Америчкој Самои. Токелау има око 1 400 становника. Више од 90 посто становника су Полинежани, а остатак чине Азијати, Европљани и Европолинежани.
Језик.
Главни језик је самоански, премда већина људи говори и енглески. На Токелауу се говори језик токелау, који је сродан самоанском.
Привреда.
Главна занимања су пољопривреда, туризам, ловљење туне и прерада рибе.
Исхрана.
Таро богат скробом, зелене банане и хлебно дрво заједно с кокосовим млеком чине свакодневну исхрану. Једе се и свињетина, пилетина и риба. Тропског воћа као што су папаја, ананас и манго има у изобиљу.
Клима.
Пошто се ова острва налазе близу екватора, клима је топла и влажна већи део године. Паго Паго, на острву Тутуила у Америчкој Самои, прима 5 000 милиметара падавина годишње.
[Оквир на 75. страни]
„Књига веома добра“
Брат Харолд Гил донео је 3 500 примерака брошурице Где су мртви? на самоанском језику како би их поделио на Америчкој Самои. Када је гувернеру показао брошурицу, он је предложио да је Харолд однесе свим верским вођама како би они могли да кажу државном правобраниоцу да ли је погодна за дистрибуисање у јавности. Како ће верске вође реаговати?
Пастор Лондонског мисионарског друштва био је пријатељски настројен и није се бунио. Адвентисти нису имали ништа против онога што је Харолд радио све док не би одвео некога из њиховог стада. Војни свештеник, премда је био помало саркастичан, није се противио. Међутим, један необичан догађај предухитрио је Харолдову посету католичком свештенику. Харолд је дао брошурицу самоанском полицајцу који га је пратио до гувернера. Неколико дана касније, питао га је да ли му се допала брошурица.
Полицајац је одговорио на свом лошем енглеском: „Мој шеф [државни правобранилац] каже: ’Ти идеш код свог [католичког] свештеника и питаш га да ли ова књига добра.‘ Ја седнем испод дрвета и читам књига. Кажем себи: ’Ова књига веома добра, али ако покажем свештенику, он каже: „Књига не добра.“‘ Зато кажем шефу: ’Шефе, мој свештеник каже: „Књига веома добра.“‘“
Касније је државни правобранилац позвао Харолда у своју канцеларију. Док је листао брошурицу, Харолд му је објаснио о чему она говори. Затим је правобранилац једним телефонским позивом обезбедио дозволу за дистрибуисање брошурице. Захваљујући томе, готово све брошурице које је Харолд донео подељене су широм острва.
[Оквир на 76. страни]
Традиционална самоанска култура
Године 1847, мисионар Лондонског мисионарског друштва по имену Џорџ Прат рекао је за Самоанце да „у целој Полинезији, ако не и на целом свету, највише пазе на правила понашања“. Та традиционална самоанска култура — која се назива фаа Самоа (самоански начин) — у ствари је сложен кодекс понашања који прожима готово сваки аспект живота на Самои.
Најважније место у том кодексу заузима „поштовање, па чак и дивљење, према онима који су на ’вишем положају‘“, стоји у књизи Samoan Islands. То се огледа у добрим манирима, исправном говору и оданости породици и сеоској заједници. Већина људи сматра незамисливим одбацивање обичаја и религије праочева.
Племенске поглавице (матаи), чувари традиције, управљају свакодневним животом једне или више породичних група и заступају их у сеоском већу. Они захтевају стриктну послушност и спроводе свој ауторитет новчаним казнама, батинањем и чак изгнанством. На пример, матаи једног села казнио је свештеника који је наговорио дечаке да гађају камењем Јеховине сведоке.
У селу обично има 10 до 50 матаија. Већину њих бира велика породична група (ајга), премда неки наслеђују положај. Титуле су регулисане строгом хијерархијом. Свако село има главног поглавицу (алии) који председава сеоским већем. Поглавица говорник (тулафале) бави се питањима везаним за церемоније. Међутим, нема сваки матаи политичке или религиозне дужности. Неки једноставно брину о породичним стварима. На пример, поверено им је породично имање и одлучују о томе како ће се оно користити.
[Оквир/Слика на 79. страни]
„Јеховин човек“
САУВАУ ТОЕТУ
РОЂЕН: 1902.
КРШТЕН: 1954.
НЕКИ ПОДАЦИ: Прва особа у Фалеасиуу која је прихватила истину. Дворана Краљевства је касније изграђена на његовом имању. Испричао његов син Тафига Саувау
ГОДИНЕ 1952. један од очевих рођака из Апије дошао је код нас у госте, у Фалеасиу. Он је био повезан с Јеховиним сведоцима и хтео је да разговара са оцем о Библији. Неколико наших рођака из села одлучило је да присуствује разговору. Разговарали су без престанка од суботе ујутро до понедељка после подне, правећи паузе само по сат времена да би одспавали. Након неколико таквих разговора током наредна четири викенда, мој отац је изјавио: „Моја радозналост је задовољена. Пронашао сам истину.“ Очев зет Финау Феомаја такође је прихватио истину, као и њихове породице.
Отац је одмах почео да проповеда. То је шокирало наше рођаке, који су га сматрали преданим адвентистом. Исмевали су га називајући га ’Јеховиним човеком‘. Али то је у ствари био велики комплимент! Премда је отац био ситан човек, имао је храбро срце. Такође је имао здрав резон и говорио је уверљиво. Захваљујући томе, могао је вешто да брани своју новопронађену веру. С временом је наша мала група постала друга скупштина на Самои.
[Оквир/Слика на 83. страни]
Верност упркос слабом здрављу
ФАГАЛИМА ТУАТАГАЛОА
РОЂЕН: 1903.
КРШТЕН: 1953.
НЕКИ ПОДАЦИ: Одбио је могућност да буде угледни матаи и постао је општи пионир.
УПРКОС свом слабом виду и деформацији стопала, Фагалима је касније годинама служио као специјални пионир широм Самое. Један покрајински надгледник који је сарађивао с њим у служби од куће до куће запазио је да Фагалима тачно чита стихове без наочара и питао га да ли му се вид поправио. Фагалима је одговорио да је изгубио наочаре и да је цитирао стихове из сећања.
Имајући велику жељу да присуствује конгресу на Фиџију, Фагалима је четири седмице сам скупљао кокосове орахе на удаљеном делу острва Уполу како би зарадио новац. Упркос деформисаном стопалу, носио је по 15 кокосових ораха око три километра до места где је могао да уклони љуску, исцеди сок и осуши језгро, то јест копру. Затим је продао копру и отпутовао у Апију како би платио пут до Фиџија, али је тада сазнао да се цена повећала и да нема довољно новца. Међутим, он се није жалио, није тражио помоћ нити је одустао, већ се вратио како би сакупио још копре и зарадио потребан новац. Све је то чинио како би присуствовао конгресу који ће се, како је он мислио, одржати на два језика која не разуме. Како је само био награђен када је стигавши на Фиџи сазнао да се већи део конгресног програма одржава на његовом матерњем језику!
[Оквир/Слика на 87. страни]
’Уживао сам у сваком дану‘
РОНАЛД СЕЛАРС
РОЂЕН: 1922.
КРШТЕН: 1940.
НЕКИ ПОДАЦИ: Он и његова жена Олива (Доли) дошли су на Самоу као специјални пионири 1953. Рон је дипломирао у мисионарској школи Галад 1961. Још увек служи као специјални пионир на Америчкој Самои.
КАДА је влада Самое одбила да продужи наше боравишне визе, Доли и ја смо се преселили на Америчку Самоу. Искрцали смо се с брода који саобраћа између острва у пустом пристаништу у Паго Пагоу у три сата ујутро. Били смо једини објавитељи у земљи и имали смо само 12 долара у џепу. Касније тог истог јутра отац једне особе која је раније проучавала Библију љубазно нам је дао смештај. Спавали смо у ћошку ограђеном завесом у његовој кући која је имала само једну просторију. Премда смо хтели да пронађемо стан, одмах смо започели са службом сведочећи станарима у суседној кући.
Неколико седмица касније, изнајмили смо велики стан изнад једне продавнице мешовите робе у селу Фагатого. Имао је изванредан поглед на луку Паго Паго, али је био потпуно празан. Брат Нор нам је раније рекао: „Када одете на пацифичка острва, можда нећете имати много удобности. Можда ћете чак морати да раширите кутије од литературе на под како бисте имали на чему да спавате.“ То смо и учинили! Тек смо месецима касније могли да купимо прави кревет, сто и столице. Па ипак, били смо срећни што смо имали место које смо звали дом.
Премда сам 1985. остао без своје драге супруге, још увек готово сваки дан идем у службу. Када се осврнем на више од 50 година пионирске и мисионарске службе, могу искрено да кажем да сам уживао у сваком дану!
[Оквир/Слика на 88. страни]
„Усадили су у мене љубав према Јехови“
ВОЛАС ПЕДРО
РОЂЕН: 1935.
КРШТЕН: 1955.
НЕКИ ПОДАЦИ: Прва особа која се крстила на Америчкој Самои. Он и његова жена Керолајн били су пионири а касније су основали породицу. Сада служе у Сијетлу у држави Вашингтон (САД).
ПРОУЧАВАО сам Библију, а када сам почео да проповедам родитељи су ме избацили из куће. Нисам имао ништа осим одеће која је била на мени! Те ноћи сам преспавао на плажи. Молио сам се Јехови за храброст да му служим шта год да се деси.
Сутрадан, када сам био у школској библиотеци, брат Пол Еванс је неочекивано дошао. Видевши да нешто није у реду, рекао је: „Хајдемо до мисионарског дома да разговарамо.“ Мисионари су ме љубазно примили и крстио сам се касније те исте године.
Након што сам завршио средњу школу, служио сам као пионир заједно с мисионарима. Касније сам се оженио ревном пионирком из Канаде, Керолајн Хинш, која је служила на Фиџију, и започели смо са специјалном пионирском службом на Америчкој Самои.
Став мојих родитеља постепено се променио. Отац је проучавао Библију пре него што је умро, а мајка се крстила у 72. години. Захвалан сам за пример тих првих мисионара. Усадили су у мене љубав према Јехови која ме до дан-данас подржава!
[Оквир/Слике на странама 91, 92]
Истрајност се исплатила
ПОЛ ЕВАНС
РОЂЕН: 1917.
КРШТЕН: 1948.
НЕКИ ПОДАЦИ: Он и његова жена Франсес служили су као мисионари на Самои и Америчкој Самои преко 40 година.
КАДА смо моја супруга и ја започели с покрајинском службом 1957, није било лако ући у Самоу зато што је власт настојала да спречи да локални Сведоци добију помоћ са стране. Од посетилаца и туриста се чак захтевало да потпишу изјаву да се током свог боравка неће бавити прозелитизмом. Тако када сам први пут посетио Самоу као покрајински надгледник, питао сам службеника за имигранте шта по њему значи прозелитизам. Пошто је деловао збуњено, упитао сам га:
„Претпоставимо да сте католик у посети некој другој земљи и да одете у цркву. Ако би вас замолили да устанете и одржите говор, да ли бисте могли то да учините?“
„Не би требало да вам то неко забрани“, одговорио је.
„Добро“, наставио сам. „Ви знате да Јеховини сведоци посећују људе код кућа како би им пренели библијску поруку. Ако моји пријатељи желе да идем с њима док учествују у том делу, да ли је то дозвољено?“
„То би вероватно било у реду“, одговорио је.
„Али шта ако домаћин постави неко питање?“, упитао сам. „Могу ли му одговорити?“
„Не видим да је то неки проблем“, рекао је.
„Па, у реду. Сад бар знам шта да радим“, закључио сам.
Када сам напустио земљу након успешно завршене посете као покрајински надгледник, упитао сам истог службеника да ли је чуо неке негативне коментаре о нашој посети.
„Баш ништа“, одговорио је. „Све је у реду.“
„Онда, шта ће бити с нашим дозволама за улазак приликом следеће посете?“, упитао сам.
„Немојте се пријављивати преко службе за имигранте“, посаветовао нас је. „Само ми напишите писмо и ја ћу се побринути да добијете дозволу.“
Тако смо и радили наредних неколико пута.
Нажалост, службеници који су наследили овог непристраног човека нису показали такву спремност на сарадњу и одбили су улазак покрајинских надгледника на Самоу. Та ситуација се наставила до 1974, када смо Франсес и ја добили мисионарски статус. Наше стрпљење и истрајност на крају су награђени.
[Слика]
Франсес и Пол Еванс
[Оквир на 97. страни]
Језик говорништва
Самоански језик је мек и мелодичан, те је пријатан за уши. Међутим, „пошто многе речи личе на збрку самогласника“, запажа Фред Вегенер, „мисионарима је потребно много вежбе (фаатаитаига) и охрабрења (фаалеоуина) да би савладали језик“.
Живописан говор и пословично изражавање имају важну улогу у самоанској култури. Поглавице (матаи) и говорници (тулафале) воле да цитирају из Библије и да користе високозвучан језик у званичним приликама. Традиционална учтивост Самоанаца посебно се истиче по прецизној употреби званичног и свечаног говора када је то потребно. Самоанци имају веома сложен учтив „поглаварски“ језик (таутала лелеи) када се обраћају Богу или говоре о њему, или када се обраћају поглавицама, особама са ауторитетом или страним посетиоцима. С друге стране, за свакодневну конверзацију или када говоре о себи, Самоанци користе разговорни језик (таутала леага), мање званичан, опуштенији начин говора.
Да би се избегао увредљив говор када се разговара о службеним и церемонијалним темама или када се прича о Библији, „поглаварски“ језик за то има посебно одређене, достојанствене изразе. „Пошто учтивост и поштовање прожимају читав језик“, објашњава Џефри Џексон, члан Водећег тела који је служио као мисионар на Самои, „приликом сведочења је важно обратити се Самоанцима учтивим изразима који се обично упућују члановима краљевске породице, истовремено се држећи обичаја који налаже да се с понизношћу користе једноставне речи када се говори о себи.“
[Оквир/Слика на 99. страни]
„Отишли смо са сузама“
РОБЕРТ БОЈС
РОЂЕН: 1942.
КРШТЕН: 1969.
НЕКИ ПОДАЦИ: Он и његова жена Елизабет (Бети) служили су као мисионари на самоанским острвима од 1978. до 1986.
ЧИМ смо стигли, видели смо да људи на Америчкој Самои цене наш труд да научимо самоански и да нам не замерају због наших бројних грешака. Једном приликом сам користио Откривење 12:9 како бих објаснио Сатанин утицај на свет. Међутим, самоанске речи за ђавола (тиаполо) и лимун (типоло) веома слично звуче. Заменивши те две речи, објаснио сам да је „лимун“ збачен с неба и да заводи цео свет. Рекао сам да ће Јехова ускоро згњечити и уништити „лимун“. Сасвим јасно, станар и мој сарадник у служби од срца су се смејали.
Једном другом приликом, цитирао сам напамет научену презентацију док сам сведочио једној Самоанки у служби од куће до куће. Касније сам сазнао да је једино што је разумела било кратко указивање на Откривење 21:4. Схвативши да је моја порука сигурно важна, одмах је ушла унутра и прочитала стих из Библије. Тај један стих толико ју је погодио у срце да је касније почела да проучава Библију и заједно са својом децом прихватила истину.
На срећу, с временом смо савладали самоански и имали смо многа лепа искуства. Када смо се због здравствених проблема морали вратити у Сједињене Државе, отишли смо са сузама.
[Оквир/Слика на странама 101, 102]
’Цео град се окупио‘
Сахрана Фреда Вилијамса 1950-их била је једна од највећих сахрана у Апији. Капетан, како су га звали, био је жилав, стари морнар у пензији, чија је жена била Јеховин сведок. Пловио је по свих „седам мора“ и био је добро познат широм јужног Пацифика. Један од његових бројних подвига био је тај што је, након што су се насукали на један удаљени гребен, успео да у чамцу за спасавање одведе своју посаду до безбедног места, пловећи хиљадама километара по океану готово без хране.
Капетан је сматрао да је већина религиозних људи била лицемерна. Па ипак, овај морнар, који је раније пио виски и играо покер, проучавао је Библију с Билом Мосом и постао је ревни Сведок. У време када се крстио, Капетан је био скоро слеп и мање-више везан за постељу. Међутим, никада није пропустио да говори о својој вери бројним посетиоцима, међу којима су биле и многе верске вође.
Када је Капетан преминуо, у његовом тестаменту је јасно било наведено да жели да сахрану организују Јеховини сведоци и да буде сахрањен у мору. „Изгледало је као да се цео град окупио на сахрани“, пише Марџори Мос. „На радију је било објављено да је умро, а многе фирме у Апији у знак поштовања према њему спустиле су заставе на пола копља.“ Поред свих Сведока који су присуствовали, било је и адвоката, учитеља, угледних верских вођа и многих пословних људи.
Сви су пажљиво слушали док је говорник, Бил Мос, користећи доста библијских стихова објашњавао наду у ускрсење у рају на земљи коју је Капетан гајио. „Осетила сам велику љубав према Капетану“, каже Марџори, „пошто се побринуо да се на његовој сахрани да̂ сведочанство многима до којих је било тешко доћи у служби од куће до куће. Сетила сам се Авеља који ’иако је мртав, још увек говори‘ (Јевр. 11:4). Капетан је на дан када је умро дао велико сведочанство својом сахраном.“
Након погребног говора у Капетановој кући, колона од преко 50 аутомобила упутила се према луци. „У пристаништу је било толико много посматрача“, пише Марџори, „да је полиција морала да нам раскрчи пут до брода. Затим смо се, заједно с породицом, високим комесаром и угледним грађанима укрцали на јахту Аолеле (Лебдећи облак) и испловили на море.“ Име јахте било је сасвим одговарајуће пошто је Бил морао да се ослони на јарбол док се јахта љуљала на таласима као да је од плуте а ветар шибао у њега и разносио странице Библије. На крају је Бил прочитао библијско обећање да ће ’море предати мртваце који су у њему‘ и изговорио је молитву (Откр. 20:13). Након тога је Капетаново умотано тело спуштено у узбуркане воде његовог вољеног Пацифика. Људи су још дуго причали о тој сахрани, што је пружало многе прилике за давање сведочанства.
[Слика]
Фред Вилијамс „Капетан“ пре него што је постао Сведок
[Оквир/Слика на странама 109, 110]
’Враћали смо се увек изнова‘
ФРЕД ВЕГЕНЕР
РОЂЕН: 1933.
КРШТЕН: 1952.
НЕКИ ПОДАЦИ: Са својом женом Ширли служи у самоанском Бетелу. Члан је Одбора земље.
ГОДИНЕ 1956, као нововенчани пар, преселили смо се из Аустралије на Америчку Самоу да бисмо служили као специјални пионири. Наша прва додела било је мало село по имену Лаули, на источном улазу у луку Паго Паго. Уселили смо се у једну оронулу колибу без врата, прозора, таванице и текуће воде. Након што смо је оспособили за живот, одмах смо добили и новог члана породице. Волас Педро, младић ком су се родитељи противили и избацили га из куће, дошао је да заједно с нама живи и служи као пионир.
Две године касније, похађали смо школу Галад и послати смо на Тахити. Међутим, наш боравак тамо био је кратког века. Влада је одбила наше молбе и учтиво нас путем писма информисала да следећим авионом напустимо земљу. Након што смо се вратили на Америчку Самоу, служили смо с Полом и Франсес Еванс и Роном и Доли Селарс у мисионарском дому у Фагатогу, у Паго Пагоу. Тамо сам штампао самоанско издање Стражарске куле и Наше службе за Краљевство на старом мимеографу који се налазио на трпезаријском столу. Ширли и ја смо 1962. позвани у покрајинску службу. Наша прва покрајина обухватала је већи део јужног Пацифика, укључујући Америчку Самоу, Вануату, Кирибати, Кукова острва, Ниуе, Самоу, Тонгу, Тувалу и Фиџи.
Када се осам година касније родио наш син Дарил, одлучили смо да останемо на Америчкој Самои. Служио сам као специјални пионир, а Ширли је велики део времена проводила преводећи библијску литературу на самоански.
Негде у то време, радио сам с једним братом који је сакупљао шкољке како бих допунио породична примања. Мотор на његовом чамцу се покварио, па смо четири дана били изгубљени на мору. Пре него што смо били спасени, морска струја нас је носила стотинама километара далеко, преживели смо снажну олују, видели 32 брода како пролазе и готово да нас је потопио један велики теретни брод. Недуго након тога, Ширли и ја смо сазнали да ћемо добити и другу бебу. Зато смо 1974. нерадо одлучили да се вратимо у Аустралију, где се родила наша ћерка Тамари.
У годинама које су уследиле, често смо размишљали о повратку на нашу драгу мисионарску доделу. Замислите како смо само били срећни када смо 1995. Ширли и ја позвани да се вратимо на Самоу заједно с Тамари како бисмо служили у Бетелу! Годину дана касније Ширли и ја смо поново позвани у покрајинску службу — након прекида од 26 година! Каква је радост била поново се срести с верним дугогодишњим слугама с којима смо годинама раније сарађивали на Самои, Америчкој Самои и Тонги! (3. Јов. 4).
Данас Ширли и ја служимо у самоанском Бетелу заједно с Тамари и њеним мужем Хидејукијем Мотоијем. Како нам је драго што смо се увек изнова враћали!
[Оквир/Слика на странама 113, 114]
’Јехова је одговарао на моје молитве‘
ФАИГАИ ТУ
РОЂЕНА: 1932.
КРШТЕНА: 1964.
НЕКИ ПОДАЦИ: Од 1965. до 1980. служила је као пионир на острвима Уполу и Саваи. Данас живи на Саваију.
РОДИЛА сам се с тешком деформацијом стопала̂. Предњи део је подвијен према пети, због чега тешко ходам.
Када сам први пут чула за истину, она се дубоко урезала у моје срце. Желела сам да идем на скупштинске састанке, али ми је пешачење каменитим путевима до тамо изгледало немогуће. С временом сам постала веома вешта у прављењу ципела од гумених сандала. У њима ми је било много лакше да ходам.
С пионирском службом сам почела убрзо после крштења. Касније сам се, након девет година пионирске службе на острву Уполу, заједно с мојом сестром и зетом преселила на Саваи, где је била већа потреба за објавитељима Краљевства. Овде сам служила као специјални пионир с мојом сестричином Куми Фалемајом.
Куми и ја смо путовале аутобусом сваке седмице из Фаге у Лату, мало село на западној обали Саваија. Након што смо проучавале Библију с једном женом у Лати, пешачиле смо осам километара до села Тага како бисмо проучавале с још једном женом. Преноћиле бисмо код ње и њене породице и затим се вратиле у Фагу јутарњим аутобусом. То смо радиле око две године. На нашу радост, обе жене су са својим породицама касније постале Сведоци.
Када су моји рођаци отишли са Саваија, ја сам остала како бих бринула о малој групи сестара и заинтересованих жена у Фаги. Водила сам седмично Разматрање Стражарске куле и Скупштинско разматрање књиге и ишла са сестрама у службу од куће до куће. Једанпут месечно долазио би један старешина из Апије да води недељни састанак. Пошто је сеоски поглавица забранио да на састанцима певамо песме Краљевства, читали смо стихове наглас. Пет година касније, дошао је брачни пар мисионара, Лева и Тенисија Фаиу с Новог Зеланда, како би помогао нашој малој групи. Касније су дошли и други. Данас на Саваију постоје две напредне скупштине, једна у Фаги, а друга у Таги.
Иако се никада нисам удала, волим децу и увек сам уживала у њиховом друштву. Нека деца су чак једно време живела код мене. Радост ми је доносило и то што сам видела како моја духовна деца расту и заузимају став за Јехову.
Сада сам стара и више не могу да идем од врата до врата. Водим библијске студије код мене кући и сведочим људима у болници. Па ипак, било ми је тешко што не могу да учиним више и зато сам се молила Јехови да ми помогне. Тада су ме мисионари из моје скупштине научили како да сведочим телефоном. Када се осврнем на свој живот, видим да је Јехова заиста одговарао на моје молитве.
[Оквир/Дијаграм на 118. страни]
Јуче, данас, сутра
Становници Самое и Тонге подешавају часовнике једнако, само што је Тонга календарски један дан испред! Зашто? Самоа и Тонга се налазе на супротним странама међународне датумске границе — Тонга је на западу, а Самоа на истоку. Због тога, премда су веома близу једна друге, Тонга је једна од првих земаља на свету где се одржава Спомен-свечаност, док је Самоа међу последњим.
[Дијаграм]
(За комплетан текст, види публикацију)
\
\
\
\
\ САМОА
| 19 часова
| среда
|
|
|
|
|
ТОНГА |
19 часова | ТИХИ ОКЕАН
четвртак |
|
|
Међународна | датумска граница
|
| НИУЕ
|
|
|
|
|
|
|
|
[Оквир/Слике на странама 123, 124]
Превод Библије који исказује част Божјем имену
Године 1884. мисионари хришћанског света издали су самоански превод Библије у чијем се хебрејском делу користило име Јехова. Скраћени облик Божјег имена такође се појављивао четири пута у грчком делу у облику Алелуја, што значи „Хвалите Јах“ (Откр. 19:1-6). Међутим, у ревидираном издању овог превода из 1969. уклоњено је име Јехова из свих стихова осим једног — по свему судећи зато што су га преводиоци превидели! (Изл. 33:14). Црквене власти су такође уклониле Божје име из својих песмарица и рекле члановима цркве да га не користе.
У новембру 2007, љубитељи Библије на Самои били су одушевљени када је објављен превод грчког дела Светог писма Нови свет на самоанском. У овом тачном, лако разумљивом преводу Божје име је доследно враћено у надахнути запис. Џефри Џексон, некадашњи мисионар са Самое који сада служи у Водећем телу, објавио је то ново издање на посебном конгресу у Апији одржаном за острвску регију.
Телевизијске вести о излажењу новог превода изазвале су велико интересовање. Неки су телефонирали Бетелу како би затражили примерак. Један високи владин службеник затражио је десет примерака за своје особље. Директор једне школе тражио је пет примерака како би их уручио као награду најбољим ученицима на крају школске године.
Многи људи су похвалили то што су у овом новом преводу одређени изрази прецизно преведени, што помаже да се боље разуме изворни текст. Превод Нови свет је такође допринео томе да Самоанци поново виде колико је важно користити Божје име. Финау Финау, који служи као специјални пионир у Вајлелеу на острву Уполу, употребио је молитву Оченаш како би с једном женом разговарао о коришћењу Божјег имена.
Након што је прочитао Матеја 6:9, Финау је питао: „Шта мислите, чије име треба да се свети?“
„Господње“, одговорила је.
„Али у 1. Коринћанима 8:5 пише да има много ’богова‘ и много ’господа‘“, рекао је Финау. „Како би се Бог могао звати Господ ако постоји и много лажних богова с тим именом?“
Затим јој је показао име Јехова и објаснио да су хришћанске цркве уклониле то име из својих превода Библије. Да би јој помогао да дође до закључка, додао је: „Сада замислите да неко покуша да вашој породици одузме или промени поглаварску титулу, то јест име. Како бисте се осећали?“
„Љутили бисмо се“, одговорила је.
„Баш тако“, рекао је Финау. „То исто осећа и Јехова према онима који покушавају да уклоне његово име из његове Речи.“
[Слика]
Грчки део Светог писма, превод „Нови свет“ на самоанском
[Оквир/Слике на странама 126, 127]
„Јехова ме је стоструко благословио“
ЛУМЕПА ЈАНГ
РОЂЕНА: 1950.
КРШТЕНА: 1989.
НЕКИ ПОДАЦИ: Ћерка бившег премијера, сада служи као општи пионир у Апији.
ОДРАСЛА сам на острву Саваи као ћерка успешног бизнисмена и политичара. Пошто је мој отац поседовао велику плантажу какаоа и имао око 200 радника, у самоанским новинама је назван „какао-барон“. Неколико година је био премијер Самое.
Било нас је једанаесторо деце. Отац није био нарочито религиозан, али мајка нам је пренела неке основне поуке из Библије. Када је умрла, страшно ми је недостајала. Зато када ми је мисионарка Џуди Причард сведочила о нади у ускрсење, дубоко ме је дирнула помисао да могу поново видети своју мајку!
Засула сам Џуди питањима, а она ми је на сва одговорила из Библије. Убрзо сам почела да проучавам Библију с њом, а касније и да долазим на састанке Сведока.
У почетку се мој муж Стив, угледни ђакон у цркви у нашем селу, противио томе што проучавам. Водио ме је код неколико свештеника који су покушали да ме наговоре да престанем да посећујем састанке Сведока. Нисам их послушала. Касније ме је одвео код мог оца, који је једноставно предложио да не проучавам код куће већ на неком другом месту. Моја браћа и сестре су ме исмевали зато што сам променила религију. Али ја нисам желела да престанем да упознајем истину из Библије.
Када сам постала објавитељ Краљевства, прва кућа коју сам посетила у служби била је кућа једног од министара који су радили с мојим оцем. Он је често долазио на политичке састанке код нас и добро ме је познавао. Имала сам толику трему да сам се сакрила иза свог сарадника у служби! Када су ме видели како проповедам, људи су били веома изненађени и питали су: „Шта твој отац каже на то?“ Међутим, мој отац је био разуман човек који је бранио моју нову веру. Осим тога, тада је већ читао часописе Стражарску кулу и Пробудите се!
С временом сам савладала страх од људи и постала општи пионир. Волим да проучавам Библију с другима и имам на уму још око 50 особа с којима бих могла да проучавам када будем имала слободног времена у распореду. Ипак, највећа ми је радост што сам своје четворо деце поучила истини. Моја ћерка Фотуосамоа и син Стивен са својим брачним друговима Ендруом и Аном сада служе у Бетелу на Самои. Такође сам помогла својој сестри Ману да прихвати истину. Чак је и мој муж Стив који се раније противио почео да проучава Библију и долази на састанке. Заиста, Јехова ме је стоструко благословио.
[Слике]
Лево: Фотуосамоа и Ендру Коу; десно: Ана и Стивен Јанг
[Оквир/Слика на странама 129, 130]
Мој избор — Јехова или професионални голф?
ЛУСИ ЛАФАЈТЕЛЕ
РОЂЕН: 1938.
КРШТЕН: 1960.
НЕКИ ПОДАЦИ: Одлучио је да постане општи пионир уместо да се професионално бави голфом.
ИМАО сам 18 година када сам сазнао да се породица која је живела преко пута нас прикључила религији Јеховиних сведока. Био сам радознао у вези с тим, па сам посетио оца те породице, Сијемуа Таасеа, да бих га питао зашто толику важност придају Божјем имену Јехова. Његова љубазност и библијски докази дубоко су утицали на мене. Зато сам почео да проучавам Библију с њим и да посећујем састанке. Када је мој отац сазнао за то, запретио ми је. Преклињао сам га да ме пусти да идем на састанке, али он је био упоран говорећи да немам шта да тражим код Јеховиних сведока. Међутим, сутрадан је на моје изненађење променио мишљење. Тетка ми је касније рекла: „Док си спавао, викао си: ’Јехова, молим те, помози ми!‘“ Сигурно сам сањао и говорио у сну. На моју срећу, отац је то чуо и то му је смекшало срце.
Преко пута мене се такође налазио и једини терен за голф на Самои, где сам зарађивао џепарац скупљајући и продајући изгубљене лоптице. Касније сам био носач голф палица краљу Малиетои, који је у то време био на челу Самое. Краљ је сматрао да имам талента за голф и поклонио ми је своје старе штапове. Такође је ангажовао два бизнисмена да ме финансирају како бих напредовао у професионалном голфу. Веровао је да ће захваљујући мом таленту Самоа постати позната. Био сам одушевљен! Међутим, голф је убрзо почео да ме омета у служењу Јехови и због тога ме је мучила савест.
Пресудан моменат био је када сам на Отвореном првенству у голфу на Самои победио многобројне професионалне играче из других земаља. Краљ је био одушевљен и желео је да тог дана дођем на свечану вечеру како бих се упознао с једним чувеним америчким играчем голфа. Био сам узнемирен и рекао сам себи: ’Сада је време да донесем одлуку. Хоћу ли изабрати голф или Јехову?‘ Тог дана сам присуствовао понављању програма покрајинског састанка уместо свечаној вечери.
Сасвим разумљиво, краљ је био веома љут. Када је отац тражио објашњење, дуго смо разговарали и показао сам му из Библије зашто ми је служење Јехови толико важно. На моје изненађење почео је да плаче. Затим ми је рекао: „Када си имао пет година, био си болестан и проглашен мртвим. Док смо те спуштали у гроб, пчела те је убола у лице. Изненада си вриснуо и почео да плачеш — баш у прави час! Сада верујем да си био спасен како би постао сведок Јехове Бога.“ Више ми се никада није противио.
Када сам се преселио на Нови Зеланд, десет година сам служио као општи, а затим као специјални пионир. Оженио сам се Робин, која је такође била специјални пионир. Касније смо добили троје деце и преселили смо се у Аустралију. Наредних 30 година радио сам пуно радно време како бих издржавао породицу. У том периоду такође смо помогли многим рођацима да упознају истину. Често сам се молио Јехови да ми помогне да се вратим у пионирску службу. Како сам само био радостан када сам, након одласка у пензију 2004, остварио свој циљ. Заиста сам срећан што сам изабрао да служим Јехови уместо да постанем успешан спортиста.
[Оквир/Слика на 135. страни]
Родитељско васпитање доноси резултате
ПАНАПА ЛУИ
РОЂЕН: 1967.
КРШТЕН: 1985.
НЕКИ ПОДАЦИ: Он и његова жена Марета служе као специјални пионири на Самои.
КАДА смо нашег сина Сопу уписали у основну школу, дао сам директору брошуру Јеховини сведоци и образовање и објаснио наш став према религиозним и националистичким церемонијама.
Међутим, сутрадан нам је Сопа испричао да је директор поцепао брошуру пред ученицима и наставницима и захтевао да деца Сведока певају религиозну химну. Када су одбила, поставио их је испред свих и наредио да певају неку своју религиозну песму. Надао се да ће их тако застрашити и да ће ипак отпевати религиозну химну. Међутим, Сопа је рекао осталој деци Сведока: „Хајде да певамо ’О хвала, Јехова!‘“ и предводио их је у певању.
Директор је био импресиониран и похвалио је Сопу за храброст. Касније су он и још неки наставници показали занимање за истину. Кад год нас директор сретне, пита за Сопу и поздравља га. Сопа је духовно напредовао и крстио се 2005.
[Оквир/Слика на странама 138, 139]
„Није предалеко пешачити до састанака“
ВАЛУ ЛОТОНУ
РОЂЕНА: 1949.
КРШТЕНА: 1995.
НЕКИ ПОДАЦИ: Заједно са своје шесторо деце пешачила је 22 километра преко планинског венца да би стигла на састанке.
ГОДИНЕ 1993. Јеховини сведоци су дошли на моја врата у Лефаги и почела сам да проучавам Библију. Убрзо након тога, моја деца и ја смо кренули на састанке у Фалеасиуу који се налази на другој страни острва и удаљен је 22 километра.
Током седмице када смо имали састанке, раније бих отишла по децу у школу. Неки наставници су претили да ће их избацити из школе, све док им нисам објаснила да посећујемо састанке због важних духовних разлога. Свако дете је носило своју одећу за састанак, Библију, песмарицу и публикацију за проучавање у најлон-кеси. Понекад би нас аутобус повезао, али чешће смо пешачили пуна 22 километра.
Када бисмо коначно стигли до Дворане Краљевства у Фалеасиуу, тамошњи Сведоци би нас дочекали и дали нам да једемо. Такође смо могли да се истуширамо и обучемо чисту одећу за састанак. Након састанка бисмо кренули на дуг пут кући. На врху венца који се уздиже посред острва, застали бисмо да деца кратко одспавају. Ја бих гледала да ли неко возило које пролази може да нас повезе. Обично бисмо стигли кући доста после поноћи. Сутрадан ујутро у пет сати, поново сам била на ногама како бих ухватила први аутобус за Фалеасиу да бих ишла у службу проповедања.
Једном приликом сам била позвана пред сеоско веће матаија, с главним поглавицом на челу. Захтевали су да им кажем зашто путујем чак до Фалеасиуа уместо да долазим у цркву у свом селу, посебно ону коју је основао мој деда. На крају су ми забранили да идем на састанке у Фалеасиу. Али ја нисам дозволила да ме ишта спречи да посећујем састанке. Била сам одлучна да слушам Бога а не људе (Дела 5:29).
Недуго након тога, противљење је достигло врхунац. Пошто нисам присуствовала сеоској свечаности тоонаи (недељној гозби на коју долазе свештеник, ђакони и сеоски матаи), сеоско веће ми је прописало казну — пет утовљених свиња. То је био тежак финансијски терет пошто сам била самохрана мајка са шесторо мале деце. Па ипак, на крају сам платила ту казну. С временом су сељани почели да поштују наш чврст став и више нам се нису противили.
Током година је одлажење на састанке захтевало велики труд. Али вредело је. Сва моја деца су активни Сведоци, а један син служи као слуга помоћник.
Моја деца и ја још увек идемо пешке на састанке. Не, не пешачимо 22 километра до Фалеасиуа, већ се само спустимо низ улицу. У нашем селу је 2001. изграђена прелепа нова Дворана Краљевства. Данас се у њој састаје једна напредна скупштина. Значи, ни сада није предалеко пешачити до састанака!
[Табела/Графикон на странама 132, 133]
ЗНАЧАЈНИ ДОГАЂАЈИ — Самоа
1930
1931: Добра вест стиже на Самоу
1940
1940: Харолд Гил дистрибуише брошурицу Где су мртви?, прву публикацију на самоанском
1950
1953: Основана је прва скупштина у Апији
1955: Мисионари из Галада стижу на Америчку Самоу
1955: Филм Друштво новог света у акцији приказује се широм Америчке Самое
1957: Први покрајински састанак на Америчкој Самои
1958: Почиње превођење Стражарске куле на самоански
1959: Први покрајински састанак на Западној Самои
1960
1970
1974: Мисионари стижу на Самоу. Започиње дело на Токелауу
1980
1984: У оквиру мисионарског дома у Синамоги, у Апији, отвара се прва подружница
1990
1991: Циклон Вал пустоши острва
1993: Стражарска кула на самоанском излази симултано са енглеским издањем. Посвећење новог Бетела и Конгресне дворане
1996: Емитује се седмични радио-програм „Одговори на ваша библијска питања“ на локалној радио-станици
1999: Изградња Дворана Краљевства се убрзава
2000
2007: Излази превод грчког дела Светог писма Нови свет на самоанском
2010
[Графикон]
(Види публикацију)
Укупно објавитеља
Укупно пионира
700
400
100
1930 1940 1959 1960 1970 1980 1990 2000 2010
[Слика]
Франсес и Пол Еванс
[Мапе на 73. страни]
(За комплетан текст, види публикацију)
ХАВАЈИ
АУСТРАЛИЈА
НОВИ ЗЕЛАНД
ТОКЕЛАУ
Острва Свејнс
САМОА
АМЕРИЧКА САМОА
Острва Мануа
Атол Роз
ТИХИ ОКЕАН
НИУЕ
Међународна датумска граница четвртак среда
‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐
четвртак
ТОНГА
АМЕРИЧКА САМОА
Тутуила
ПАГО ПАГО
Петеса
Тафуна
Фагатого
Лаули
Ауну
САМОА
Саваи
Аопо
Лата
Тага
Фага
Салиму
Фогапоа
Уполу
АПИЈА
Фалеасиу
Сиусега
Ваилеле
Лефага
Вавау
АПИЈА
Вајала
Фатоја
Синамога
[Слика на целој 66. страни]
[Слика на 74. страни]
Пеле и Ајлуа Фуаиуполу били су први Самоанци који су предали живот Јехови
[Слика на 81. страни]
Рон и Доли Селарс преселили су се на Самоу 1953. како би служили тамо где је већа потреба
[Слика на 84. страни]
Ричард и Глорија Џенкинс на дан венчања, у јануару 1955.
[Слика на 85. страни]
Бил и Марџори Мос на путу за Самоу
[Слика на 95. страни]
Типична самоанска кућа
[Слика на 100. страни]
Дворана Краљевства у Апији била је прва дворана изграђена на Самои
[Слика на 107. страни]
Прва Дворана Краљевства у Тафуни, на Америчкој Самои
[Слика на 115. страни]
Метусела Неру
[Слика на 116. страни]
Саумалу Тауанај
[Слика на 131. страни]
Ени Ропати (сада Голд) заузела је став за Јехову као млада особа
[Слике на 141. страни]
Бетел на Самои
Одбор земље на Самои: Хидејуки Мотои, Фред Вегенер, Сио Тауа и Лева Фаиу