17 Duh mi je slomljen, moji se dani gase,
grob me čeka.+
2 Okružili su me oni koji mi se rugaju,+
moje oči moraju gledati njihovo buntovništvo.
3 Molim te, jamči za mene!
Tko bi mi drugi dao ruku kao jamac?+
4 Od njih si sakrio razboritost.+
Zato im nećeš dati da pobijede.
5 Čovjek nudi svoje imanje prijateljima,
a njegovoj se djeci oči gase od gladi.
6 Bog je učinio da mi se narodi rugaju,+
pa mi ljudi pljuju u lice.+
7 Od silne tuge oči su mi oslabjele,+
svi moji udovi postali su kao sjena.
8 Čestiti to u čudu gledaju,
nedužni su uznemireni zbog onoga što bezbožnici čine.
9 Pravednik se čvrsto drži pravednosti,+
onaj tko je čistih ruku, postaje sve jači.+
10 A vi se možete i dalje obrušavati na mene svojim osudama,
jer nitko se od vas nije pokazao mudrim!+
11 Moji se dani bliže kraju,+
propadaju moje zamisli, moje želje.+
12 Noć pretvarate u dan
i govorite: ‘Sada je mrak, ali bliži se svjetlost dana.’
13 Još malo i grob će mi postati dom,+
u tami ću prostrijeti svoj ležaj.+
14 Grobnoj jami+ reći ću: ‘Oče moj!’
a crvima: ‘Majko moja, sestro moja!’
15 Gdje je, dakle, moja nada?+
Misli li itko da za mene ima nade?
16 Do vrata groba moja će nada sići
kad ona i ja zajedno odemo u prah.”+