Kad je jednog predvečerja sišla do izvora i napunila vrč, u susret joj je dotrčao neki starac i rekao joj: “Daj mi, molim te, malo vode iz vrča!” Čovjek je bio vrlo ljubazan, a njegova molba tako skromna! Rebeka je shvatila da je starac doputovao izdaleka. Stoga je odmah spustila vrč s ramena i dala mu da pije. Nije mu dala samo gutljaj, nego mu je dopustila da do mile volje pije svježu, hladnu vodu. Primijetila je da u blizini leži deset njegovih deva i da za njih nema vode u koritu. Čovjek ju je blago, ali pozorno promatrao, pa je željela dati sve od sebe kako bi mu pomogla. Rekla mu je: “I devama ću tvojim vode zahvaćati dok se sve ne napoje” (1. Mojsijeva 24:17-19).

Zanimljivo je da Rebeka nije samo rekla da će donijeti devama vode nego i da će zahvaćati vode dok se svih deset deva ne napoji. Deva koja je jako žedna može popiti oko 95 litara vode! Da je svih deset deva bilo jako žedno, Rebeka bi morala satima naporno raditi da ih napoji. No izgleda da deve nisu bile baš toliko žedne.a Međutim, Rebeka to nije mogla znati kad je rekla da će ih napojiti. Bila je spremna naporno raditi kako bi ukazala gostoprimstvo tom ostarjelom čovjeku kojeg nikada prije nije vidjela. Čovjek je prihvatio njenu pomoć i zatim ju je pažljivo promatrao dok je neumorno donosila vodu, izlijevala je u korito i potom ponovno trčala na izvor (1. Mojsijeva 24:20, 21).