Немија
2 Догодило се то месеца нисана,*+ двадесете+ године краља Артаксеркса.+ Вино је било пред њим, и ја сам као и обично узео вино и дао га краљу.+ Никада раније пред њим нисам био тужан.+ 2 Зато ми је краљ рекао: „Зашто ти је лице тужно+ кад ниси болестан? Мора да је нека туга у срцу.“+ Тада сам се много уплашио.
3 Затим сам рекао краљу: „Нека је краљ жив довека!+ Како да ми лице не буде тужно кад је град+ у ком су гробови мојих праочева+ опустошен, и кад су му врата ватром спаљена?“+ 4 Краљ ми је на то рекао: „Шта онда желиш?“+ А ја сам се одмах помолио+ Богу небеском.+ 5 Онда сам рекао краљу: „Ако је краљу по вољи+ и ако сам ти добар слуга,+ пошаљи ме у Јуду, у град где су гробови мојих праочева, да га обновим.“+ 6 Краљ ме је пред краљицом, својом женом, која је седела поред њега, упитао: „Колико ће трајати твоје путовање и кад ћеш се вратити?“ Кад сам му рекао кад ћу се вратити,+ краљу је то било по вољи+ и он ме је пустио да идем.
7 Још сам краљу рекао: „Ако је краљу по вољи, нека ми се дају писма+ за намеснике+ с оне стране Реке*+ да ме пусте да прођем, док не стигнем у Јуду, 8 а и писмо за Асафа, чувара краљеве шуме, да ми да̂ стабла за грађу да направим врата на тврђави*+ уз храм,+ за градске зидине+ и кућу у којој ћу живети.“ И краљ ми их је дао, јер је добра рука мог Бога била нада мном.+
9 Тако сам дошао к намесницима+ с оне стране Реке и дао им краљева писма. Краљ је са мном послао још и војне заповеднике и коњанике. 10 Кад су Санавалат+ Ороњанин+ и слуга Товија+ Амонац+ чули за то, било им је много криво+ што је дошао неко да се побрине за добро синова Израелових.
11 На крају сам стигао у Јерусалим и остао тамо три дана. 12 Затим сам устао ноћу, ја и неколико људи са мном, али никоме нисам рекао+ шта ми је мој Бог ставио у срце да учиним за Јерусалим.+ Имао сам само животињу на којој сам јахао. 13 И изашао сам ноћу на Врата према долини+ и упутио се према Извору велике змије и онда ка Вратима према сметлишту,*+ и све то време прегледао сам зидине+ Јерусалима које су биле срушене и његова врата+ која су била ватром спаљена. 14 Ишао сам и до Изворских врата+ и до Краљевог језера, али тамо није било места да прође животиња на којој сам јахао. 15 Али сам наставио да се ноћу пењем уз долину+ и да прегледам зидине; затим сам кренуо назад и ушао на Врата према долини,*+ и тако сам се вратио.
16 Управитељи+ нису знали куда сам ишао и шта сам радио, јер до тада још ништа нисам рекао ни Јудејцима, ни свештеницима, ни великашима, ни управитељима, ни осталима који су обављали тај посао. 17 На крају сам им рекао: „Видите да смо у тешком стању. Јерусалим је опустошен, а врата су му ватром спаљена. Хајде да обновимо јерусалимске зидине, како више не бисмо били изложени руглу.“+ 18 Испричао сам им како је добра рука+ мог Бога била нада мном,+ а пренео сам им и речи које ми је краљ рекао.+ Они су тада рекли: „Устанимо и градимо зидине.“ И тако су ојачали своје руке за добро дело.+
19 А кад су то чули Санавалат+ Ороњанин, слуга+ Товија+ Амонац+ и Гисем+ Арапин,+ почели су да нам се ругају+ и да с презиром гледају на нас, говорећи: „Шта то радите? Зар се то против краља буните?“+ 20 Ја сам им одговорио: „Бог небески+ даће нам да успемо,+ а ми, његове слуге, устаћемо и градићемо зидине. Али ви немате ни удела,+ ни права, ни спомена+ у Јерусалиму.“