Соломону је био додељен један важан задатак. Наиме, Јехова га је опуномоћио да надгледа изградњу храма у Јерусалиму. Тај храм је требало да буде „нешто заиста величанствено, да у свим земљама буде чувен по својој лепоти“. Што је још важније, требало је да буде „дом Јехове, истинитог Бога“ (1. Лет. 22:1, 5, 9-11). Краљ Давид је био уверен да ће Јехова подупрети изградњу храма. Међутим, био је свестан тога да је Соломон „млад и неискусан“. Да ли ће Соломон имати храбрости да прихвати тај задатак? Да ли ће му то што је млад и неискусан представљати препреку? Да би успешно извршио задатак, Соломон је морао да буде храбар и да прионе на посао. Да Соломон није био храбар, страх би га савладао и вероватно не би ни почео да ради на том великом пројекту. То би било горе него да је почео, па доживео неуспех. Као и Соломону, и нама је потребна Јеховина помоћ како бисмо били храбри и успешно обавили задатак који нам је поверио (w17.09 28 ¶1-2; 29 ¶4-5).

Можемо ли замислити какав би нам живот био да немамо Божју Реч? Не бисмо имали поуздан ослонац у свакодневном животу. Не бисмо знали одговоре на питања о Богу, животу и будућности. А не бисмо ни знали како се Јехова у прошлости опходио према људима. Срећни смо што ипак није тако. Јехова нам је дао своју Реч, Библију, и обећао је да ће она опстати у сву вечност. Апостол Петар је у својој посланици цитирао речи из Исаије 40:8. Иако се тај стих не односи конкретно на Библију какву данас имамо, односи се на поруку коју она преноси (1. Петр. 1:24, 25). Најбоље би било када бисмо могли да је читамо на свом матерњем језику. Они који воле Божју Реч већ одавно знају ту чињеницу. Зато су неки појединци током протеклих векова, упркос великом противљењу и многим тешкоћама, вредно радили на превођењу и штампању Библије. Њихови подухвати су били у складу с Божјом вољом да се „све врсте људи спасу и да добро упознају истину“ (1. Тим. 2:3, 4; w17.09 18 ¶1-2).

Оно што се десило Јосифу дешава се многим младим Јеховиним слугама (Пост. 39:7). Један пример је наша сестра по имену Ким. Већина њених другова и другарица из разреда већ су били сексуално активни и обично су се после викенда хвалили с ким су спавали. Међутим, Ким није имала таквих искустава. Она признаје да се због тога што се разликовала од других понекад осећала „одбачено и усамљено“ и да су је вршњаци сматрали глупом зато што није имала дечка. Али она је била свесна да је то период кад млади имају снажну жељу да се упусте у полне односе (2. Тим. 2:22). Други ученици су је често питали да ли је још увек невина, тако да је имала прилику да им објасни зашто се не упушта у полне односе. Заиста смо поносни на младу браћу и сестре који се одупиру притиску да се упуштају у полни неморал. Јехова је такође поносан на њих! (w17.09 4 ¶8; 5 ¶10).