37 „Заиста, од тога задрхти срце моје,+
И искаче из места свога.
2 Слушајте добро грмљавину гласа његовог,+
И тутњаву која излази из уста његових.
3 Преко целог неба пушта је,
И муња+ његова до крајева земље иде.
4 Иза ње глас се ори,
Грми+ Он гласом величанственим,+
Не задржава је кад се чује глас његов.+
5 Грми Бог гласом+ својим чудесно,
И велике ствари чини, које не можемо докучити.+
6 Он снегу говори: ’Падни на земљу,‘+
А и киши то каже, и пљуску силном.+
7 Запечаћује руке сваком човеку земаљском
Да би сваки човек смртни упознао дело његово.
8 Звер у јазбину улази,
И по скровиштима својим борави.+
9 Из одаја+ излази ветар олујни,
И хладноћу доносе ветрови северни.+
10 Од даха Божјег лед настаје,+
И површина се водена стеже.+
11 Да, паром он облак пуни,
Светлост+ Његова облаке расипа,
12 Па круже како их он води да учине своје,
Где год им над лицем плодног тла земаљског он то заповеди.+
13 Помоћу њих он казну извршава,+ натапа тло своје,+
Или милост+ показује.
14 Слушај ово, Јове,
Стани и размисли о чудесним делима Божјим.+
15 Знаш ли када им је Бог заповедио шта да чине,+
И када је учинио да светлост облака његовог засја?
16 Знаш ли како облаци плове,+
Знаш ли чудесна дела оног који савршено знање има?+
17 Како ти се хаљине угреју
Кад се умири земља због ветра јужног?+
18 Можеш ли заједно с њим исковати небеса+
Чврста попут огледала ливеног?
19 Реци нам шта да му кажемо.
Због таме нам је речи понестало.
20 Хоће ли неко рећи Богу да желим да говорим?
Хоће ли га човек неки о томе обавестити?+
21 Сада људи не виде светлост на небу облачном.
Али она на небу заблиста
Кад ветар прође и очисти га.
22 Са севера златни сјај допире.
Величанство+ Божје улива страх.
23 Свемоћни је за нас недокучив.+
Узвишен је у сили својој.+
Правду+ и праведност велику+ он не потцењује.+
24 Зато нека се људи њега боје.+
Он се не обазире на оне који у свом срцу мисле да су мудри.“+