7 „Зар смртни човек на земљи није на принудном раду?+
Зар његови дани нису као дани најамника?+
2 Попут роба уздише за сенком,+
Попут најамника чека плату своју.+
3 Тако су мени дати месеци који ништа не вреде,+
Мучне ноћи+ мени су одређене.
4 Кад легнем, говорим: ’Када ћу устати?‘+
Како ноћ пролази, ситим се немиром све до сванућа.
5 Тело је моје обучено у црве+ и прашину,+
Кожа је моја пуна краста и распада се.+
6 Дани моји пролазе брже+ него чунак ткалачки,
У безнађу се завршавају.+
7 Сети се да је живот мој само ветар,+
Да око моје више неће добра видети.
8 Око онога који ме сада гледа више ме неће видети,
Очи ће твоје бити упрте у мене, али мене неће бити.+
9 Као што се облак изгуби и нестане,
Тако и онај ко у гроб одлази неће изаћи.+
10 Неће се више вратити у свој дом,
Његово место више га неће познати.+
11 Зато ја нећу устезати уста своја,
Говорићу у тескоби духа свога,
С горчином у души причаћу о јаду свом!+
12 Јесам ли ја море или морска неман,
Па да стражу нада мном постављаш?+
13 Кад кажем: ’Лежај мој утешиће ме,
Постеља моја помоћи ће ми да носим бригу своју‘,
14 Ти ме сновима плашиш,
Препадаш ме визијама,
15 Душа би се моја најрадије угушила,
Радије бих умро+ него да гледам ове кости своје.
16 Дојадило ми је!+ Не бих хтео да довека овако живим.
Пусти ме, јер су дани моји само дах.+
17 Шта је смртни човек+ да га подижеш,
И да срце твоје о њему размишља,
18 Да обраћаш пажњу на њега сваког јутра,
Да га сваког часа искушаваш?+
19 Зашто не скренеш поглед с мене,+
И не пушташ ме на миру ни толико да пљувачку прогутам?
20 Ако бих грешио, како бих тиме наудио теби који посматраш људе?+
Зашто си ме поставио као мету, па сам ти терет постао?
21 Зашто ми не опростиш преступ мој,+
И не пређеш преко кривице моје?
Јер сада ћу у прах лећи,+
И ти ћеш ме тражити, али мене неће бити.“