2. Самуилова
Глава VII.
7 А кад цар сјеђаше код куће своје, и Господ му даде мир свуда унаоколо од свијех непријатеља његовијех,
2 Рече цар Натану пророку: види, ја стојим у кући од кедрова дрвета, а ковчег Божји стоји под завјесима.
3 А Натан рече цару: шта ти је год у срцу, иди, чини, јер је Господ с тобом.
4 Али ону ноћ дође ријеч Господња к Натану говорећи:
5 Иди и реци слузи мојему Давиду: овако вели Господ: ти ли ћеш ми начинити кућу да у њој наставам?
6 Кад нијесам наставао у кући од кад изведох синове Израиљеве из Мисира до данас, него сам ходио у шатору и у наслону.
7 Куда сам год ходио са свијем синовима Израиљевим, јесам ли једну ријеч рекао коме од судија Израиљевијех, којима заповиједах да пасу народ мој Израиља, и казао: зашто ми не начините куће од кедра?
8 Овако дакле реци Давиду слузи мојему: овако вели Господ над војскама: ја те узех од тора, од оваца, да будеш вођ народу мојему, Израиљу:
9 И бјех с тобом куда си год ходио, и истријебих све непријатеље твоје испред тебе, и стекох ти име велико, као што је име великијех људи који су на земљи.
10 И одредићу мјесто народу својему Израиљу, и посадићу га, те ће наставати у свом мјесту, и неће се више претресати, нити ће их више мучити неправедници као прије,
11 И од онога дана кад поставих судије над народом својим Израиљем; и смирићу те од свијех непријатеља твојих. Јоште ти јавља Господ да ће ти Господ начинити кућу.
12 Кад се наврше дани твоји, и починеш код отаца својих, подигнућу сјеме твоје након тебе, које ће изаћи из утробе твоје, и утврдићу царство његово.
13 Он ће сазидати дом имену мојему, и утврдићу пријесто царства његова довијека.
14 Ја ћу му бити отац, и он ће ми бити син: ако учини што зло, караћу га прутом људским и ударцима синова човјечијих.
15 Али милост моја неће се уклонити од њега као што сам је уклонио од Саула, којега уклоних испред тебе.
16 Него ће тврд бити дом твој и царство твоје довијека пред тобом, и пријесто ће твој стајати довијека.
17 По свијем овијем ријечима и по свој овој утвари каза Натан Давиду.
18 Тада дође цар Давид и стаде пред Господом, и рече: ко сам ја, Господе, Господе, и шта је мој дом, те си ме довео довде?
19 Па и то ти се још чини мало, Господе, Господе, него си говорио и за дом слуге својега на дуго времена. Је ли то закон човјечји, Господе, Господе!
20 Али шта ће јоште Давид да ти говори? та ти знаш слугу својега, Господе, Господе!
21 Ради ријечи своје и по срцу својему учинио си све ове велике ствари обзнањујући их слузи својему.
22 Зато си велик, Господе Боже, нема такога какав си ти; и нема Бога осим тебе, по свему што чусмо својим ушима.
23 Јер који је народ на земљи као твој народ Израиљ? којега је ради Бог ишао да га искупи да му буде народ и да стече себи име и да вам учини велика и страшна дјела у земљи твојој, пред народом твојим, који си искупио себи из Мисира, од народа и богова њиховијех.
24 Јер си утврдио себи народ свој Израиља да ти буде народ довијека; а ти си им, Господе, Бог.
25 И тако, Господе Боже, ријеч коју си обрекао слузи својему и дому његову, потврди засвагда, и учини како си рекао.
26 Нека се велича име твоје до вијека, да се говори: Господ је над војскама Бог над Израиљем; и дом слуге твојега Давида нека стоји тврдо пред тобом.
27 Јер си ти, Господе над војскама, Боже Израиљев, јавио слузи својему говорећи: дом ћу сазидати теби. Зато слуга твој нађе у срцу својем да ти се помоли овом молитвом.
28 Тако, Господе, Господе, ти си Бог, и ријечи су твоје истина; ти си ово добро обрекао слузи својему.
29 Буди дакле вољан и благослови дом слуге својега да буде довијека пред тобом; јер си ти Господе, рекао, и твојим ће благословом бити благословен дом слуге твојега довијека.