Дела апостолска

Глава XIV.

14 У Иконији пак догоди се да они заједно уђоше у зборницу Чивутску, и говораху тако да вјерова велико мноштво Чивута и Грка.

2 А Чивути који не вјероваху подбунише и раздражише душе незнабожаца на браћу.

3 Али они осташе доста времена говорећи слободно у Господу који свједочаше ријеч благодати своје и даваше те се твораху знаци и чудеса рукама њиховијем.

4 А мноштво градско раздијели се, и једни бијаху с Чивутима, а једни с апостолима.

5 А кад навалише и незнабошци и Чивути са својијем поглаварима да им досаде и камењем да их побију,

6 Они дознавши побјегоше у градове Ликаонске, у Листру и у Дерву и у околину њихову.

7 И онамо проповиједаху јеванђелије.

8 И један човјек у Листри сјеђаше немоћан у ногама, и бјеше хром од утробе матере своје, и не бјеше никад ходио.

9 Овај слушаше Павла гдје говори. Павле погледавши на њ и видјевши да вјерује да ће оздравити,

10 Рече великијем гласом: Теби говорим у име Господа Исуса Христа, устани на своје ноге управо. И скочи, и хођаше.

11 А кад видје народ шта учини Павле, подигоше глас свој говорећи Ликаонски: Богови начинише се као људи, и сиђоше к нама.

12 И називаху Варнаву Јупитером, а Павла Меркуријем, јер он управљаше ријечју.

13 А свештеник Јупитера који бјеше пред градом њиховијем доведе јунце, и донесе вијенце пред врата, и с народом шћадијаше да приноси жртву.

14 А кад чуше апостоли, Варнава и Павле, раздријеше хаљине своје, и скочише међу народ вичући и говорећи:

15 Људи! шта то чините? И ми смо као и ви смртни људи, који вам проповиједамо јеванђелије да се од овијех лажнијех ствари обратите к Богу живоме, који створи небо и земљу и море и све што је у њима;

16 Који у прошавшијем нараштајима бјеше пустио све народе да иду својијем путовима:

17 И опет не остави себе непосвједочена, чинећи добро, дајући нам с неба дажд и године родне, пунећи срца наша јелом и весељем.

18 И ово говорећи једва уставише народ да им неприносе жртве, него да иде сваки својој кући. А док они живљаху ондје и учаху,

19 Дођоше из Антиохије и из Иконије некаки Чивути, и кад се они препираху слободно, подговорише народ да их одустану, говорећи да ништа право не говоре, него све лажу. И подговоривши народ засуше Павла камењем и извукоше га из града мислећи да је мртав.

20 А кад га опколише ученици његови, устаде и уђе у град, и сјутрадан изиђе с Варнавом у Дерву.

21 И проповједивши јеванђелнје граду ономе и научивши многе вратише се у Листру и Иконију и Антиохију.

22 Утврђујући душе ученика и свјетујући их да остану у вјери, и да нам кроз многе невоље ваља ући у царство Божије.

23 И поставивши им старјешине по свијем црквама, и помоливши се Богу с постом, предадоше их Господу кога вјероваше.

24 И прошавши Писидију дођоше у Памфилију.

25 И говоривши ријеч Господњу у Перзи сиђоше у Аталију.

26 И оданде отпловише у Антиохију, одакле бијаху предани благодати Божијој на дјело које свршише.

27 А кад дођоше и сабраше цркву, казаше све шта учини Бог с њима, и како отвори незнабошцима врата вјере.

28 И осташе ондје не мало времена с ученицима.