Немија
5 Међутим, људи и њихове жене много су се жалили на своју браћу Јудејце.+ 2 Једни су говорили: „Нас и наших синова и ћерки има много. Треба нам жито да бисмо имали шта да једемо и да преживимо.“ 3 Други су говорили: „Ми дајемо своје њиве, винограде и куће у залог да бисмо добили жито док траје глад.“ 4 А неки су говорили: „Дали смо у залог своје њиве и винограде да бисмо тим новцем платили краљу данак.+ 5 Ми смо исти као и наша браћа*, наша деца су као и њихова деца, али ми своје синове и ћерке морамо да дајемо у ропство, а неке наше ћерке су већ робиње.+ Не можемо то да спречимо, јер наше њиве и наши виногради припадају другима.“
6 Кад сам чуо њихове жалбе и њихове речи, веома сам се наљутио. 7 Након што сам размислио о томе, прекорио сам великаше и управитеље: „Свако од вас узима камату* од свог брата.“+
Затим сам због њих сазвао велики скуп. 8 Рекао сам им: „Ми смо учинили све што смо могли да бисмо откупили своју јудејску браћу која су била продата другим народима. Зар ћете ви сада продавати своју браћу,+ па да их ми опет откупљујемо?“ На то су ућутали и нису знали шта да кажу. 9 Ја сам наставио: „Није добро то што радите. Зар не би требало да покажете страхопоштовање према Богу*,+ да нам се не би ругали народи који су наши непријатељи? 10 Ја, моја браћа и моје слуге позајмљујемо им новац и жито и не тражимо камату. Молим вас, нека се више не узима камата!+ 11 Молим вас, вратите им још данас њихове њиве,+ винограде, маслињаке и куће, као и стоти део* од новца, жита, младог вина и уља што узимате од њих као камату.“
12 Они су одговорили: „Вратићемо им и нећемо од њих ништа тражити. Учинићемо тачно тако како си рекао.“ Тада сам позвао свештенике и подстакао људе да се закуну да ће учинити то што су обећали. 13 Затим сам истресао наборе своје одеће* и рекао: „Нека овако прави Бог истресе из његове куће и имања сваког човека који не буде одржао ово обећање. Тако нека буде истресен и нека остане без ичега.“ Тада су сви присутни* рекли: „Нека буде тако!“* Затим су почели да хвале Јехову. И народ је учинио оно што је обећао.
14 Осим тога, од дана кад сам постављен за намесника+ у Јудиној земљи, од двадесете+ до тридесет и друге године+ владавине краља Артаксеркса,+ то јест 12 година, ни ја ни моја браћа нисмо тражили храну на коју намесник има право.+ 15 Намесници који су били пре мене оптеретили су народ и сваког дана су узимали од њега 40 сикала* сребра за хлеб и вино. Поред тога, њихове слуге су биле грубе према народу. Али ја нисам тако поступао+ јер сам се бојао Бога.+
16 Такође сам помагао и у радовима око ових зидина, и све су моје слуге тамо заједно радиле, а нисмо стекли ни једну једину њиву.+ 17 За мојим столом јело је 150 Јудејаца и управитеља, као и они који су долазили из околних народа. 18 Сваког дана су о мом трошку* припремали једног бика, шест најбољих оваца и птице, а сваких десет дана доносило се много разноврсног вина. Упркос томе, нисам тражио храну на коју намесник има право, јер је народ већ био оптерећен разним обавезама према краљу. 19 Сети ме се по добру, Боже мој, због свега што сам учинио за овај народ.+