Постанак

42 Јаков је чуо да у Египту има жита,+ па је рекао својим синовима: „Зашто само гледате један у другог и ништа не предузимате?“ 2 И још је рекао: „Чуо сам да у Египту има жита. Идите тамо и купите жита за нас, да останемо живи и да не помремо од глади.“+ 3 Тако су десеторица Јосифове браће+ отишла у Египат да купе жита. 4 Али Јаков није послао Јосифовог брата Венијамина+ с другом браћом. Рекао им је: „Бојим се да га не задеси неко зло, па да погине.“+

5 Тако су Израелови синови дошли у Египат заједно с другима који су долазили да купују храну, јер је и у хананској земљи завладала глад.+ 6 Јосиф је био управитељ у земљи+ и продавао је жито људима који су долазили са свих страна.+ Тако су дошла и Јосифова браћа и поклонила му се лицем до земље.+ 7 Кад је Јосиф угледао своју браћу, одмах их је препознао, али није хтео да им открије ко је он.+ Зато их је грубо упитао: „Одакле долазите?“ Они су одговорили: „Дошли смо из хананске земље да купимо храну.“+

8 Јосиф је препознао своју браћу, али они њега нису препознали. 9 Јосиф се одмах сетио снова које је сањао о њима,+ па им је рекао: „Ви сте уходе! Дошли сте да видите где је земља незаштићена!“ 10 А они су му одговорили: „Не, господару. Твоје слуге су дошле да купе храну. 11 Сви смо ми синови једног човека. Ми смо поштени људи. Твоје слуге нису уходе.“ 12 Али он им је рекао: „Није истина! Дошли сте да видите где је земља незаштићена!“ 13 Они су тада рекли: „Нас је било 12 браће,+ твојих слугу. Сви смо ми синови једног човека+ који живи у хананској земљи. Најмлађи је остао с нашим оцем,+ а једног више нема.“+

14 Али Јосиф им је рекао: „Кажем вам: ’Ви сте уходе!‘ 15 Овако ћу проверити да ли говорите истину: заклињем се фараоновим животом, нећете отићи одавде док ваш најмлађи брат не дође овамо.+ 16 Пошаљите једног од вас да доведе вашег брата, а ви ћете дотле остати у затвору. Тако ћу видети да ли говорите истину. Заклињем се фараоновим животом, ако сте ме слагали, сматраћу да сте уходе.“ 17 Затим их је све заједно бацио у затвор и држао их тамо три дана.

18 Трећег дана Јосиф им је рекао: „Учините оно што ћу вам рећи и остаћете живи, јер се ја бојим Бога. 19 Ако сте поштени, нека један од вас остане у затвору, а ви остали идите и узмите жита за своје породице да не би гладовале.+ 20 Онда ми доведите свог најмлађег брата и тако ћете доказати да говорите истину, па нећете умрети.“ И они су пристали да тако учине.

21 Тада су рекли један другом: „Сигурно нас је стигла казна због нашег брата,+ јер смо гледали како нас је у очају преклињао за милост, а нисмо се сажалили на њега. Зато нас је снашла ова невоља.“ 22 Тада им је Рувим рекао: „Зар вам нисам говорио: ’Немојте наудити детету‘?* Али ви нисте слушали.+ Сад морамо да положимо рачун за његову крв.“+ 23 Али нису знали да их Јосиф разуме, јер је с њима разговарао преко тумача. 24 Зато се удаљио од њих и заплакао.+ Онда се вратио и поново разговарао с њима, а затим је издвојио Симеона+ и везао га пред њима.+ 25 Тада је Јосиф заповедио слугама да им напуне џакове житом, да сваком од њих у џак ставе његов новац и да им дају храну за пут. Тако је и учињено.

26 Они су натоварили жито на своје магарце и кренули оданде. 27 Кад су се зауставили да преноће и кад је један од њих отворио свој џак да нахрани магарца, угледао је свој новац одозго у џаку. 28 Тада је својој браћи рекао: „Мени је новац враћен, ево га у мом џаку!“ Тада су претрнули од страха, па су дрхтећи говорили један другом: „Шта нам је то Бог учинио?“

29 Кад су дошли код свог оца Јакова у хананску земљу, испричали су му шта им се све догодило. Рекли су: 30 „Човек који је господар оне земље оштро је разговарао с нама+ и оптужио нас да смо уходе које су дошле да извиде земљу. 31 Али ми смо му рекли: ’Поштени смо људи. Нисмо уходе.+ 32 Нас је било 12 браће,+ синова једног оца. Једног више нема,+ а најмлађи је остао са оцем у хананској земљи.‘+ 33 Али човек који је господар оне земље рекао нам је: ’Овако ћу знати да ли сте поштени: нека један од вас остане овде код мене,+ а ви узмите нешто хране за своје породице да не би гладовале, па идите.+ 34 Доведите ми свог најмлађег брата. Тако ћу знати да нисте уходе, него да сте поштени људи. Онда ћу вам вратити вашег брата, а ви ћете моћи слободно да купујете жито у овој земљи.‘ “

35 Кад су празнили џакове, свако је у свом џаку нашао врећу с новцем. Они и њихов отац видели су вреће с новцем и уплашили су се. 36 Тада је њихов отац Јаков узвикнуо: „Због вас ћу остати без деце!+ Јосифа више нема,+ нема ни Симеона,+ а и Венијамина хоћете да ми узмете! Све су се невоље свалиле на мене!“ 37 Рувим је на то рекао свом оцу: „Нека моја два сина плате животом ако ти га не вратим.+ Повери га мени, ја ћу пазити на њега и вратићу ти га.“+ 38 Али он је одговорио: „Мој син неће ићи с вама, јер му је брат мртав и само је још он остао.+ Ако би погинуо на путу на који идете, послали бисте ме* у гроб*,+ јер бих умро од туге.“+