Јов

14 „Човек, кога је жена родила,

кратког је века+ и живот му је пун невоља*.+

 2 Као цвет никне, а онда увене*,+

као сенка бежи и нестаје.+

 3 Да, у таквог упиреш поглед

и на суд га* водиш.+

 5 Ограничен је човеков животни век,

у твојим је рукама број његових месеци.

Одредио си му границу коју не може прећи.+

 6 Скини поглед с њега да предахне,

да на миру заврши дан попут најамника.+

Ако се посече, опет ће пустити изданке,

нове младице ће из њега израсти.

 8 Ако му корен остари у земљи

и његов пањ одумре у тлу,

 9 пустиће изданке кад осети воду

и пустиће гране као млада биљка.

10 Али кад човек умре, ишчезне сва његова снага.

Кад човек издахне, где је он тада?+

11 Воде нестају из мора,

река отиче и пресушује.

Док је год неба, неће се пробудити,

нити ће се пренути из свог сна.+

13 О, кад би ме у гроб* склонио,+

кад би ме сакрио док не прође твој гнев,

кад би ми рок одредио и онда ме се сетио!+

Чекаћу све дане свог ропства*

док не дође моје избављење.+

16 А сада бројиш моје кораке,

запажаш само моје грехе.

17 Мој преступ је запечаћен у врећи,

мој грех си запечатио као лепком.

18 Као што се гора руши и распада

и стена се помера са свог места,

19 као што вода дроби камење

и потоци спирају земљу,

тако ти уништаваш наду смртног човека.

20 Ти га надјачаваш док не нестане,+

изобличујеш га и шаљеш у гроб.

21 Да ли његове синове поштују, он то не зна.

Да ли их понижавају, он то не види.+

22 Осећа бол само док је жив,

тугује док у њему има живота.“