Јов
3 Затим је Јов проговорио и почео да проклиње дан кад се родио.+ 2 Он је рекао:
4 Да се бар у таму претворио тај дан!
Да га је Бог на небу заборавио
и да га светлост није обасјала!
5 Да га је бар прогутала густа тама*,
да су се црни облаци надвили над њим
и да га је прекрио застрашујући мрак!
6 Да је бар мркли мрак обавио ту ноћ,+
да се није радовала међу данима у години
и да се није убројала ни у један месец!
7 Да је бар та ноћ била бесплодна,
да се у њој није чуло радосно клицање!
9 Да су бар те ноћи звезде потамнеле пре сванућа,
да је та ноћ узалуд чекала светлост дана
и да није угледала зраке зоре,
11 Зашто нисам умро чим сам се родио?
Зашто нисам издахнуо кад сам изашао из мајчине утробе?+
12 Зашто ме је мајка узела у крило
и дојила на својим грудима?
13 Ја бих сада лежао и био бих миран,+
спавао бих и почивао+
14 с краљевима и њиховим саветницима,
који су себи саградили здања која су сада у рушевинама,
15 или с кнезовима који су имали злата,
чије су куће биле пуне сребра.
16 Зашто моја мајка није побацила док ме је носила у утроби,
зашто нисам био попут деце која никад нису угледала светлост?
18 Тамо су сви затвореници у миру,
не чују глас онога који их тера на рад.
21 Зашто смрт не долази онима који за њом чезну,+
који трагају за њом више него за скривеним благом,
22 онима који би се силно радовали,
који би били срећни кад би гроб пронашли?
25 Оно чега сам се плашио снашло ме је,
оно чега сам се бојао задесило ме је.
26 Ни досад нисам имао мира, спокоја, ни предаха,
а невоље и даље пристижу.“