10 „Згадио ми се живот.+
Даћу одушка свом јаду.
Говорићу с горчином у души!
2 Рећи ћу Богу: ’Немој ме прогласити кривим.
Реци ми зашто се расправљаш са мном.
3 Имаш ли користи од тога што ме мучиш,
што презиреш дело својих руку,+
а благонаклоно гледаш на намере злих?
4 Гледаш ли ти људским очима?
Видиш ли ти као што смртни човек види?
5 Да ли су твоји дани као дани смртника
и твоје године као човечје године,+
6 па истражујеш мој преступ
и трагаш за мојим грехом?+
7 Знаш да нисам крив+
и да ме нико не може избавити из твоје руке.+
8 Твоје руке су ме обликовале и начиниле,+
а сада хоћеш сасвим да ме уништиш.
9 Сети се, молим те, да си ме од глине направио,+
а сада ме враћаш у прах.+
10 Зар ме ниси излио као млеко
и усирио као сир?
11 Оденуо си ме у кожу и месо,
проткао си ме костима и тетивама.+
12 Подарио си ми живот и показао ми верну љубав.
Брижно си чувао мој дух.+
13 Али у тајности си намеравао да ми нанесеш невољу,
знам да је то од тебе дошло.
14 Ако бих згрешио, ти би ме видео,+
и не би ме ослободио мог преступа.
15 Ако сам крив, тешко мени!
Чак и ако сам недужан, не могу подићи главу,+
јер сам веома осрамоћен и напаћен.+
16 Ако подигнем главу, ти ме гониш као лав+
и опет на мени показујеш своју моћ.
17 Нове сведоке доводиш против мене
и још више се гневиш на мене,
па ме сналази невоља за невољом.
18 Зашто си ме извео из мајчине утробе?+
Да сам бар умро пре него што ме је ико видео!
19 Било би као да никад нисам ни постојао,
из мајчине утробе би ме однели у гроб.‘
20 Зар ми није преостало мало дана?+ Нека ме он пусти на миру.
Нека скине поглед с мене, да мало одахнем+
21 пре него што одем тамо одакле се нећу вратити,+
у земљу дубоке таме,+
22 у земљу најгушће таме,
земљу мрклог мрака и нереда,
где је и светлост као тама.“