Питања читалаца

◼ Како хришћанин може да разликује подмићивање (које Библија осуђује) од давања напојнице или поклона за учињену услугу?

Морамо узети у обзир то да се таква пракса разликује од подручја до подручја. Оно што је у некој земљи прихваћено, било би на другом месту неприкладно. На пример, у некој земљи се људи можда клањају пред службеним лицима, али у некој другој земљи би се то сматрало идолопоклонством.a Слично томе, давање напојнице је можда прихваћено у једној земљи, али би се у другој сматрало срамотно или противзаконито. Док узимају у обзир такве разлике, сви хришћани требају да примењују Божји савет против подмићивања.

Шта је подмићивање и шта о томе каже Библија? Светска енциклопедија објашњава: „Подмићивање значи давање или нуђење нечег вредног особи на положају, која за узврат повређује своју дужност или право у корист даваоца“. Тако би била уцена дати новац (или поклон) неком судији да би утицали на његову одлуку и да би се извртала правда. Подмићивање је такође и нуђење новца у сврху изигравања закона, тако да се нпр. од инспектора тражи да зажмури пред неком повредом прописа.

Бог осуђује подмићивање: „Не изврши правде и не гледај ко је ко; не примај поклона; јер поклон заслепљује очи мудрима и изврће речи праведнима“ (5. Мојсијева 16:19; упореди Приче Соломунове 17:23; Исаија 1:23; 5:23; 1. Самуилова 8:3—5). Сам Јехова поставља мерила, јер „у њега нема неправде, нити гледа ко је ко, нити прима поклона“ (2. Дневника 19:7; 5. Мојсијева 10:17). Хришћани који желе Божје одобравање одбијају да се користе подмићивањем (Упореди Дела апостолска 24:26).

Мада људи широм света осуђују подмићивање и поседују законе који су уперени против њега, многи се суочавају с проблемом постављеним у горњем питању. Они знају да „поклон“ или „напојница“ дата нижим службеницима у њиховој земљи помаже томе да они обаве свој посао или да га обаве поштено. На пример, Вол Стрит Џернл је писао о једној земљи захваћеној инфлацијом: „Да би добили додатни новац који им је потребан да би некако „саставили крај с крајем“, владини службеници прибегавају ситној корупцији. ’Морате им платити да би вам дали неки образац’, каже шеф једне државне агенције. У исто време, службеници на пасошкој контроли муче збуњене стране туристе на међународном аеродрому очекујући да им плате 20 долара да би добили печат у пасош како не би пропустили свој авион“.

Недавно је Ју—Ес Њус енд Верлд Рипорт писао о бирократском одуговлачењу и потплаћивању које је уобичајено широм света. Између осталог се каже: „Један Индијац данас мора дотурити новац неком службенику да би уписао дете у школу, да би био примљен у болницу и чак да би резервисао седиште у возу.“ Остали примери су:

— Занатлији је потребна дозвола за рад. Он плаћа службену таксу државним службама, мада свако зна да ће без „поклона“ његови папири бити задржани на дну фиоке. Мада он не тражи да га ставе испред других, ако да нормалну „напојницу“, његови папири ће бити уредно прослеђени.

— У једној земљи људи знају да је саобраћајна полиција слабо плаћена, па очекују додатни приход путем „напојнице за освежење“. Полицајац зауставља возача и каже да је прекршио закон и мора платити казну. Кад човек протестује и каже да није прекршио закон полицајац га упозорава да ће, ако ствар дође на суд, он оптужити тог човека за вређање службеног лица. На тај начин многи једноставно плаћају „глобу“, сматрајући је неслужбеним опорезивањем. Други одбијају, спремни суочити се с последицама.

— Градска управа треба да осигура одвоз смећа. Али, уобичајено је да кућевласник даје сметларима „поклон“. Ако то неко не учини, његово смеће бива „заборављено“ и он може да буде кажњен на основу санитарно—хигијенских прописа.

Овакви проблеми показују да многи људи на положајима користе те положаје за неправедни добитак (Проповедник 8:9). Хришћани теже ка Божјем праведном новом саставу, али до тада морају изићи на крај са садашњим саставом (2. Петрова 3:13). То може да значи признати ситуације у којима јавни службеници очекују поклоне да би извршили свој посао. Чак и у земљама у којима је то нормално, многи Јеховини сведоци који имају посла с инспекторима и царинарницима одбијају давати „напојнице“ да би добили оно на шта имају законско право. Будући да су познати по таквом становишту, с њима се поступа онако како се с већином људи поступа само ако плате услугу (Приче Соломунове 10:9). Међутим, сваки хришћанин се мора водити према својој библијски школованој савести и према месној ситуацији.

Љубав према ближњему је чињеница коју треба узети у обзир (Матеј 22:39). Сигурно не бисмо показивали љубав ако бисмо се користили „поклоном“ да би се с нама боље поступало, нпр. да уђемо преко реда. Исус нам је саветовао да поступамо с другима онако како желимо да се с нама поступа (Матеј 7:12). Неки хришћани можда сматрају да, кад дођу на ред, могу поступити у складу с праксом каква влада у тој земљи и дати „поклон“ како би службеник обавио оно што му посао налаже. Наравно, у земљама где такви „поклони“ нису уобичајени или су саблажњиви за јавне осећаје, хришћанин који поседује љубав поступиће на начин који не спотиче друге (1. Коринћанима 10:31—33).

Други фактор је послушност закону. Исус је рекао: „Врати цару царево, а Богу Божје” (Марко 12:17; види такође Матеј 17:24—27).b Друга је ствар ако се од хришћанина који није прекршио закон очекује да да „напојницу“ владином службенику или другим службеницима. Али, шта ако је хришћанин прекршио закон? Како би он у том случају могао имати чисту савест ако би понудио службенику мито како би овај зажмурио на његов прекршај? Апостол Павле је писао да морамо имати страх пред владиним вишим властима које су овлашћене као ’осветници на гнев ономе који зло чини’ (Римљанима 13:3, 4). Павлов став је био овакав: ако учини погрешку, биће спреман на казну (Дела апостолска 25:10, 11). Тако хришћанин који је прекршио неки саобраћајни пропис треба да плати глобу или казну по наређењу службеног лица или судије.

Павле је такође рекао да су владе ’слуге вама, за ваше добро’. Упркос похлепе неких службеника, владе се брину за услуге које су за јавно добро. На пример, испитује се техничка исправност возила, или противпожарна заштита зграде. Према томе, ако неки хришћанин сматра да, у границама закона, може дати „напојницу“ неком службенику који очекује „службену таксу“, очигледно је да је то сасвим другачије од подмићивања неког инспектора да зажмури пред повредом закона.

У којој год земљи живели, хришћани морају показивати практичну мудрост у вези с месним ситуацијама. Божји слуге треба да имају на уму да они који ће бити ’гости у Божјем шатору и који ће становати на његовој светој гори’ не могу прибегавати подмићивању (Псалам 15:1, 5). Обзиром на давање „напојница“ ради исправног обављања посла или да би се избегло непоштено поступање од стране службеника хришћанин мора одлучити шта му допушта савест и сносити одговорност за све компликације које би из тога произашле. Он наравно треба да поступа тако да остане чисте савести и да не окаља добро име које има као хришћанин или да спотакне друге (2. Коринћанима 6:3).

[Фусноте]