Хтео сам да се сам уверим
,Где су рукописи са којих је преведена моја Библија?’ често сам се питао. Како може да се одреди колико су стари? Како су сачувани кроз векове? Да ли можемо након толико векова бити сигурни у то да представљају изворне библијске списе? Моја вера у Библију сада је сигурна, али пошто су ме наводили да верујем како је Библија једна мудра превара, питања попут ових увек су ме обузимала. Радозналост ме је одвела у посету неким од најпознатијих библиотека у Европи кад сам тамо путовао. Моја прва посета била је посета Риму, где се може наћи стотине библијских рукописа.
КАД се нађете иза високих зидова и прођете строге мере сигурности Ватикана, града сличног тврђави, добијате утисак да улазите у праву ризницу. Ватиканска библиотека налази се у дворишту папинске палате, и зато се од посетилаца тражи посебна дозвола за улазак.
Овде се чува познати Ватикански рукопис бр. 1209, односно Кодекс Ватиканус, који се обично означава знаком „Б“. Садржи Хебрејске списе и већину Хришћанских грчких списа који датирају с почетка четвртог века н.е., мање од 300 година после живота апостола. Рукопис је у поседу ватиканске библиотеке бар од 1481, али недоступан научном свету све до 1889⁄90.
Мој први утисак био је тај да је спис изненађујуће чист и неизбледео. Првобитно мастило очигледно је избледело, а неки каснији писар је преправио свако слово, и тако је кодекс у многом лишен своје оригиналне лепоте. Овај ватикански, као практично и сви рукописи Светог писма писани на грчком, јесте кодекс, тј. књига са страницама, а не свитак. Писан је на танком пергаменту направљеном од коже младих животиња.
,Како може да се одреди старост тих докумената?’ хтео сам да знам. Сазнао сам да је кључни чинилац стил писања. Секретар библиотеке ми је љубазно показао два врло различита типа писања рукописа. Део од 1. Мојсијеве до посланице Јеврејима писан је писмом које се назива унцијалним. То је стил писања великих слова који се користио за писање књига од четвртог века пре н.е. па све до осмог или деветог века н.е. Нема размака између речи и нема интерпункције. С друге стране, Откривење (које није део оригиналног рукописа), писано је минускулним писмом, тј. обликом сличним косим словима, при чему су многа слова спојена као у низу. Тај стил писања мањих слова постао је популаран почетком деветог века н.е.
Наука која се бави проучавањем старих списа назива се палеографија. Међутим, пошто се стил писања неке особе углавном не мења за време њеног живота, старост рукописа не може никад прецизно да се одреди, само на основу стила писања, већ се ставља у раздобље од 50 година.
„Смеће“ у манастиру
Следећа станица мог путовања била је Енглеска. Овде може да се пронађе највећа збирка библијских рукописа. Док сам се пењао степеницама до грандиозног улаза у Британски музеј још више су се повећала моја очекивања. То је дом познатог Кодекса Синаитикуса. (Веома занимљива прича о томе како су неки листови тог рукописа пронађени у кошу за смеће у манастиру на Синају 1884. године може да се прочита у часопису Пробудите се! од 8. октобра 1979. енгл.) Овај рукопис, заједно с ватиканским, представља главну основу грчког текста с ког је преведен Нови свет превод Светог писма. Пронашао сам га изложеног одмах уз Кодекс Александринус.
Странице Синаитикуса више од два пута су веће од страница овог часописа. Листови су од финог пергамента, а на свакој страници има по четири ступца текста. Међународни симбол за Кодекс Синаитикус је прво слово хебрејске абецеде, алеф. Такође се сматра да потиче из четвртог века н.е. али је ипак нешто млађи од ватиканског.
Откриће рукописа као што је Синаитикус важно је због тога што је пре тих проналазака морало да се преводи са много млађих примерака који су имали многе грешке настале приликом преписивања, чак уметнуте одломке. На пример, Кодекс Синаитикус и Кодекс Ватиканус показали су да је извештај из Јована 7:53—8:11 о прељубочиници касније додат, пошто га нема ни у једном од тих рукописа.
Сачувани од ватре
На истом изложбеном месту налази се и Кодекс Александринус (А), који потиче из 400—450. године н.е. За мене је то био најлепше писани рукопис од свих које сам видео. Назив је добио по Патријархалној библиотеци у Александрији у Египту, где је чуван све док није понуђен енглеском краљу Џејмсу I, који је финансирао познати енглески превод Библије из 1611. Међутим, Кодекс Александринус није стигао све до 1627. године, што значи много касније него што је тај посао довршен. Тада је краљ био Карло I.
У Краљевској библиотеци се на њега није увек добро пазило. 1731. године био је скоро уништен. Избила је ватра у просторији испод оне у којој је чуван кодекс. Међутим, очигледно да су неки ценили вредност тог рукописа, јер „један сведок прича о ученом доктору Бентлију који се у ,ноћној кошуљи и с великом периком’ ишуњао из зграде с Кодексом Александринусом под руком“.
У другој половини 19. века су та три велика кодекса, Ватиканус, Синаитикус и Александринус, објављена одвојено у облику фотографских факсимила. Прва два су написана у време кад је фини пергамент почео да се користи као главни материјал за производњу књига. Изгледало је невероватно да би могло да се пронађе ишта старије, обзиром на крхку природу папируса — материјала за писање који је коришћен ранијих векова. Али, тад, 1931. године, изненада се појавило 11 врло старих рукописа на папирусу.
Драгоцености у Ирској
У стамбеном кварту Даблина, међу дивним зеленим баштама какве ствара једино хладна и влажна ирска клима, налази се музеј и библиотека америчког колекционара Честера Битија. Пошто је био заинтересован за старе рукописе, набавио је нешто што је представљало најважнији библијски проналазак после открића Кодекса Синаитикуса. То је очигледно била збирка књига једне хришћанске заједнице из Египта из четвртог века. Пронађена је „на месту једне древне цркве покрај Нила“.
Папирус је сасвим другачији од пергамента. Прави се од биљке папирус која расте у водама Нила у подручју делте. До половине четвртог века много више се користио него пергамент.
Ако посетите Даблин, имаћете могућност да видите изложен део велике збирке папирусних рукописа. Један од њих, означен са П45, иако је јако оштећен, садржи делове четири јеванђеља и Дела апостолских. Процењена старост му је да потиче с почетка трећег века н.е.
Из трећег века је и П47, који се састоји од десет страница кодекса Откривења, или Апокалипсе. Занимљив је и П46, који датира негде из 200. године н.е. То је кодекс који садржи девет Павлових писама. Запазио сам да је писмо Јеврејима, које је смештено иза писма Римљанима, укључено међу Павлова писма. Та чињеница показује да је писмо Јеврејима, које не садржи Павлово име, било прихваћено као његово, што је чињеница коју оповргавају неки данашњи критичари.
Уочљива карактеристика свих грчких рукописа које сам до сада видео је та да ни један не садржи Божје име Јехова. Зашто га онда садржи Нови свет превод, ако су ти текстови најстарији и најпоузданији? На то питање делимично одговарају делови рукописа који су први пут проучени у Кембриџу у Енглеској.
Божје име откривено
Како сам уживао у посети Кембриџу, где су предворја старих колеџа уоквирена луковима тужних врба! У тај центар учености пренесен је већи део садржаја генизе из Каира. Гениза је била просторија у синагоги у којој су Јевреји чували старе списе.
У старом Каиру је владала сујеверна представа да отровна змија чува улаз у генизу, спремна да нападне евентуалне колекционаре, и то је помогло да се сачува њен садржај све док др Соломон Шехтер није 1898. добио дозволу да њен садржај пренесе у Кембриџ. Нађени су списи сакупљени у раздобљу од скоро хиљаду година. Један библиотекар ми је показао фотографију рукописа како су изгледали кад су стигли. Били су натрпани у кутије за чај попут неких отпадака.
Међу њима је пронађен и један веома значајан палимпсест, односно поново искоришћени свитак. „Палимпсест“ значи „поново оструган“, а односи се на спис са ког је првобитни напис уклоњен прањем или стругањем, тако да скупи материјал за писање може поново да се искористи. Често ипак може да се разабере шта је првобитно било записано.
У овом случају, испод једног каснијег списа пронађен је део Хебрејских списа који је на грчки превео Аквила, јеврејски проселит који је живео у другом веку н.е. Био сам одушевљен кад сам на неколико места у грчком тексту приметио Јеховино име написано старим хебрејским словима. То показује да је у другом веку н.е. Јеховино име на хебрејском још увек писано у грчким рукописима. Зато нема разлога да се сумња да су га и Исусови ученици употребљавали док су писали Хришћанске грчке списе под божанским надахнућем.
Покојни изучавалац библијских текстова Ф.Г.Кенјон написао је да су „у случају библијских књига, као и свих дела класичних аутора и скоро свих средњевековних дела, оригинални рукописи, као и сви њихови први преписи, нестали“. Али, који је најстарији познати рукопис Хришћанских грчких списа?
Малено богатство у Манчестеру
То је један делић Јована 18:31—34, 37, 38 величине 8,9 пута 5,7 сантиметара. Јованово јеванђеље написано је 98. године н.е. Препис, којег је ово делић, начињен је убрзо после тога. Датира из 100—150 године н.е. Где може да се пронађе? У Манчестеру, граду који је 19. века био центар енглеске индустрије памука. У тамошњој Џон Рајландс библиотеци тај се фрагмент само у ретким приликама излаже јавности.
Библиотекар ми је љубазно објаснио како из таквог фрагмента могу да се израчунају оригиналне димензије књиге. Процењује се да потиче из кодекса од 130 страница јеванђеља по Јовану, који има странице величине отприлике као овај часопис. Смештен између два стакла, овај фрагмент изгледа необично крхко. Међутим, речено ми је да су многи папируси изненађујуће савитљиви.
Како му је процењена старост? Сазнао сам да је кључ у врсти папируса који је употребљен, његовом општем изгледу и стилу писања. Чак сам и ја запазио да рука која је то писала, а за коју се сматра да није рука професионалног писара, није иста рука која је писала спис на пергаментним рукописима које сам видео, на ком су усправни потези били дебљи, а водоравни су завршавали наглашеним тачкама.
Какво је значење овог маленог фрагмента? Он обара теорију неких критичара да су јеванђеља уствари кривотворине из другог века и да их уопште нису писали Исусови ученици. Али, пошто уопштено постоји слагање у томе да су јеванђеља по Матеју, Марку и Луки написана пре Јовановог, ово је доказ да су сва написана у првом веку. Није могла да их напише никаква група варалица у првом веку, јер би сведоци догађаја о којима су писали могли побити лажне приче.
Како је дивно што после толико векова поседујемо тачне преписе Божје речи који долазе из тако кратког времена након што су првобитно записани! Поменути изучавалац Сер Фредерик Кенјон је у вези Библије написао: „Ни једна друга стара књига нема ништа слично тако раном и обилном сведочанству о свом тексту, и ни један непристрани изучавалац не може порећи да је текст који је дошао до нас у основи добро сачуван“.
Као последица мојих посета, осећам још веће поуздање у речи које је под надахнућем записао Давид: „Речи су Јеховине речи чисте, сребро у ватри очишћено од земље, седам пута претопљено“ (Псалам 12:6). (Прилог сарадника.)
[Слика на 14. страни]
Кодекс Синаитикус делимично је послужио као основа грчког текста с којег је преведен Нови свет превод
[Извор]
Уз дозволу Британског музеја, Лондон
[Слика на 14. страни]
Кодекс Александринус (А), који потиче из 400—450. н.е. је добио назив по Патријархалној библиотеци у Александрији у Египту
[Извор]
С допуштењем Британске библиотеке
[Слика на 15. страни]
Овај фрагмент 18. поглавља Јована с почетка другог века сматра се најстаријим познатим текстом Хришћанских грчких списа
[Извор]
Уз дозволу универзитетске библиотеке Џон Рајландс, Манчестер