Потрага за зачинима, златом, обраћеницима и славом

„ТИЈЕРА! Тијера!“ (Копно! Копно!) Овај одушевљени узвик нарушио је 12. октобра 1492. тишину ноћне страже. Морнар на Пинти опазио је нејасни обрис острва. Бесконачна пловидба бродова Санта Марија, Пинта, и Ниња била је коначно успешно крунисана.

У рану зору гацали су Колумбо, његова два капетана и остали официри по обали. Захвалили су се Богу и присвојили острво у име шпанских монарха, Фердинанда и Изабеле.

Колумбов сан се остварио. Сада је желео да пронађе злато (златни колутови на носевима урођеника нису прошли незапажено) и да се врати у Шпанију с осећањем победе. Западни пут за Индију био је његов, помислио је, а разочарање протеклих осам година могло се заборавити.

Сан поприма облик

При крају 15. века у Европи је била велика потражња за двема трговачким робама: златом и зачинима. Злато је било потребно за куповање луксузне робе с Оријента, а зачини с Истока побољшали су укус једноличних јела током дугих зимских месеци. Зато су европски трговци тражили директан приступ у земље где су могли набавити такву робу.

Португалски трговци и морепловци били су заокупљени успостављањем монопола над трговином с Африком, да би коначно пронашли пут за Исток преко Африке и Рта добре наде. У међувремену, мисли италијанског морепловца Колумба биле су усмерене према западу. Он је веровао да је најкраћи пут за Индију и њене прижељкиване зачине био преко Атлантика.

Осам тешких година лутао је Колумбо с једног краљевског двора на други док коначно није добио подршку шпанског краља и краљице. На крају је његово непоколебљиво веровање победило сумњичаве владаре и несклоне морнаре. Сумњичавци су имали своје разлоге. Колумбов план није био без мана, а и дрско је захтевао да га именују за „Великог адмирала океана“ и сталног гувернера свих земаља које би открио.

Али, главни приговори усредсређени су на његове прорачуне. У то време већина научника није оспоравала да је Земља округла. Постављало се питање: Колики је океански простор раздвајао Европу и Азију? Колумбо је процењивао да Ципанго, или Јапан — о коме је читао у извештају о путовању Марка Пола у Кину — лежи око 8 000 km западно од Лисабона, Португалија. Тако је Јапан сместио на место данашњих Кариба.a

Највећим делом због Колумбове претерано оптимистичке процене удаљености која раздваја Европу и Далеки исток, краљевске комисије су и у Шпанији и у Португалији одбациле његов подухват као неразборит. Могућност да би између Европе и Азије могао постојати велики континент, очигледно никоме није пала на памет.

Али Колумбо, кога су пријатељи са шпанског двора подржавали, био је упоран, те су се ствари почеле развијати у његову корист. Краљица Изабела од Кастилије, као горљиви католик, била је привучена могућношћу обраћања Истока на католичку веру. Кад је у пролеће 1492. Гранада пала у руке католичким владарима, католицизам је постао религија целе Шпаније. Време се чинило погодним за ризиковање одређене количине новца за подухват који би могао донети огроман добитак, како на религиозном тако и на економском пољу. Колумбо је добио краљевско одобрење као и потребан новац.

Пловидба у непознато

Мала флота од три брода брзо је била опремљена, и с посадом од око 90 људи, Колумбо је 3. августа 1492. напустио Шпанију.b Након што су се поново снабдели храном на Канарским острвима, бродови су 6. септембра кренули западним путем према „Индији“.

За Колумба је та пловидба била искушење. Његове наде биле су потхрањиване мало повољним мало неповољним ветровима, а затим опет брзо распршене. Упркос многим морским птицама које су будиле наду, западни хоризонт је упорно остајао празан. Колумбо је стално морао јачати одлучност својих морнара обећањима копна и богатства. Кад су, према Колумбовом „личном прорачуну“, били око 3 200 километара на Атлантику, дао је бродском кормилару број од 2 819 километара. Затим је записао у бродски дневник: „Овај број [3 413 километара] нисам открио људима зато што би се престрашили, кад би сазнали да су тако далеко од куће“ (The Log of Christopher Columbus, превео Robert H. Fuson). Захваљујући само својој непоколебљивој одлучности много пута је бродове одговорио од тога да се врате натраг.

Будући да су се дани протегли, морнари су све више и више били узнемирени. „Људи нису били задовољни мојом одлуком, јер и даље мрмљају и жале се“, писао је Колумбо. „Упркос њиховом гунђању, ја се чврсто држим запада.“ Дана 10. октобра, након више од месец дана проведених на мору, притужбе су се повећале на сва три брода. Морнаре је једино умирило Колумбово обећање да ће се, ако за три дана не стигну до копна, вратити истим путем натраг. Међутим, следећи дан, кад су извукли на брод зелену грану с цвећем, вратило им се поверење у свог адмирала. А у рану зору наредног дана (12. октобра), морнари уморни од мора уживали су гледајући бујно тропско острво. Њихова епохална пловидба постигла је свој циљ!

Откриће и разочарење

Бахами су били идилично место. Голи домороци, записао је Колумбо, били су „лепо грађени људи, стасити и врло лепих лица“. Ипак, након две недеље уживања у тропском воћу и размењивању добара с пријатељским становницима, Колумбо је кренуо даље. Он је тражио злато, азијско копно, обраћенике и зачине.

Неколико дана након тога, Колумбо је стигао на Кубу. „Никад нисам видео нешто тако дивно“, рекао је кад се искрцао на острво. У свој дневник је раније записао: „Сада сам сигуран да је Куба индијско име за Ципанго [Јапан].“ Зато је послао два представника да контактирају с каном (владарем). Та два Шпанца нису нашла ни злато ни Јапанце, премда су се вратили с извештајима о једној чудноватој навици међу домороцима, пушењу дувана. Колумбо се није дао уплашити. „Несумњиво у овој земљи постоји врло велика количина злата“, уверавао је себе.

Одисеја се наставила, овај пут према истоку. У близини Кубе открио је велико брдовито острво које је назвао Ла Исла Еспањола (Хиспаниола). И коначно су Шпанци пронашли приличну количину злата. Али, неколико дана касније, догодила се велика несрећа. Његов адмиралски брод Санта Марија насукао се на пешчани спруд и више није могао запловити. Урођеници су спремно помагали посади да спасе све што је било могуће. „Они воле своје ближње као саме себе и имају најблажи и најљубазнији језик на свету који је увек попраћен смешком“, рекао је Колумбо.

Колумбо је одлучио да на Хиспаниоли оснује мало насеље. Раније је злослутно напоменуо у свом дневнику: „Ови су људи потпуно невешти у баратању оружјем... Са 50 људи можете их све подложити и натерати да учине све што тражите од њих.“ Он је предвидео и верску колонизацију: „Имам велику наду у нашег Господа да ће их Ваша Височанства све обратити на хришћанство и да ће сви они припадати вама.“ Чим је на једном месту основано насеље које је назвао Ла Виља де ла Навидад (Божићни град), Колумбо је одлучио да он и остали његови људи пожуре у Шпанију с вешћу о свом сјајном открићу.

Изгубљени рај

Шпански двор био је одушевљен кад је вест о Колумбовом открићу коначно стигла до њих. Колумба су обасипали почастима и наговарали га да што је пре могуће организује другу експедицију. У међувремену, шпански дипломати брзо су отишли код шпанског папе, Александра VI, да би осигурали право за колонизацију свих земаља које је Колумбо открио.

Велике наде су биле положене у ту другу експедицију, која је започела 1493. Армада од 17 бродова превезла је преко 1 200 колониста, укључујући свештенике, земљораднике и војнике — али без жена. Намера је била да се колонизују нове земље, урођеници обрате на католицизам и, наравно, зачини и све злато које би се могло открити било би више него добродошло. Колумбо је такође намеравао да наставе своју потрагу за морским пролазом за Индију.

Упркос томе што су откривена даљња острва, укључујући Порторико и Јамајку, разочарење је расло. Ла Навидад, прва колонија на Хиспаниоли, била је десеткована због оштре свађе међу самим Шпанцима, да би је затим острвљани готово разорили, разјарени због похлепе и неморала колонизатора. Колумбо је изабрао бољи положај за велику, нову колонију и потом наставио да тражи пут за Индију.

Након што је пропустио да оплови Кубу, закључио је да она мора бити азијско копно — можда Малајско полуострво. Као што се наводи у књизи The Conquest of Paradise, Колумбо „је одлучио да цела посада треба да изјави под заклетвом да обала дуж које су пловили... није уопште била обала једног острва, него је то у ствари било ’копно почетка Индија̂‘“. Враћајући се на Хиспаниолу, Колумбо је утврдио да се нови колонисти нису ништа боље понашали од оних пређашњих, силујући жене и поробљавајући дечаке. Колумбо је сам допринео непријатељству урођеника тако што их је 1 500 ухватио, од којих је 500 послао као робље у Шпанију; али за неколико година су сви умрли.

Даљње две пловидбе према Западноиндијским острвима слабо су допринеле Колумбовој срећи. Све му је измакло, злато, зачини и пролаз за Индију. Ипак, католичка црква је добила своје обраћенике на овај или онај начин. Колумбове управљачке способности биле су доста испод његовог талента као навигатора, а нарушено здравље учинило га је аутократом и чак немилосрдним према онима који му се нису свиђали. Шпански владари били су присиљени да га замене способнијим гувернером. Колумбо је освојио океане, али правио је грешке кад се искрцао.

Убрзо након свог четвртог путовања, Колумбо је умро у 54. години старости, као добростојећи, али огорчен човек, још увек тврдећи како је открио поморски пут за Азију. Његовом потомству је остављено да му додели трајну част за којом је тежио целог живота.

Ипак, руте које је он зацртао утрле су пут открићу и колонизацији читавог северноамеричког континента. Свет се драматично променио. Хоће ли то бити промена на боље?

[Фусноте]

[Мапа/Слика на 6. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ОТКРИЋЕ КОЛУМБОВЕ ПЛОВИДБЕ

ШПАНИЈА

АФРИКА

Атлантски океан

СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ

Бахами

Куба

Хиспаниола