Приближавање Богу помогло ми је да се суочим с проблемима

РЕЛИГИЈА ме није занимала. Сва организована религија изгледала ми је лицемерно. Нисам могла видети да је много користила људима, осим што их је учинила нетолерантним према другима. Биле су то касне шездесете. Амерички председник је био убијен, а хиљаде су гинуле у рату у Вијетнаму. Свет је био једна велика збрка. Мој властити живот се распадао. Како је могао постојати Бог који се бринуо за мене или за човечанство?

Имала сам 27 година, била сам удата и имала сам двоје мале деце, и радила пуно радно време у једној душевној установи кад је једна комшика почела да ми прича о Библији. Зачудо, слушала сам је. Причала је о ономе што је назвала последњим данима. Звучала је некако другачије, а ја сам желела одговоре. Оставила ми је књигу с насловом Истина која води до вечног живота. Прочитала сам је за једну ноћ, потражила све библијске стихове, питајући се: ’Да ли сам заиста нашла истину?‘

Ако јесам, онда је то представљало проблем. Рођена сам у јеврејској породици, имала сам мужа који је био Јевреј и двоје мале деце, и јеврејске рођаке. Знала сам да ће се они узнемирити ако постанем Јеховин сведок. Нисам желела да беспотребно повредим своју породицу; морала сам да будем сигурна. Почела сам да гутам библијску литературу. За недељу дана уверила сам се да је то истина. То сам једноставно морала учинити. Тако сам почела да проучавам с Јеховиним сведоцима. За неколико седмица већ сам свима проповедала. Била сам одушевљена кад сам сазнала да је Божје име Јехова, да се брине за мене и за цело човечанство, и да је вечни живот на рајској Земљи могућ. Крстила сам се 12. јуна 1970.

Као што сам и претпостављала, моја породица, као и рођаци били су веома узнемирени, и неки су ме одбацили. Мој муж је повремено почињао и престајао да проучава, али никада није постао верник. Међутим, моја деца су постала Јеховини сведоци. Од почетка сам желела да будем пуновремени слуга, проповедајући од врата до врата добру вест о Божјем Краљевству. Али, имала сам растућу породицу и мужа неверника. Иако сам радила пуно радно време, два пута смо због немогућности плаћања изгубили дом, и неколико пута нисмо имали где да живимо. Живот је био веома тежак.

Једном приликом наша кућа је била заплењена и стављена на продају. До недеље у подне требало је да се иселимо из те куће, а нисмо имали где да одемо. Учинила сам све што сам могла и коначно у суботу ујутро, дан пре, одлучила сам да учиним оно што је Исус рекао у Матеју 6:33 — да најпре тражим Краљевство и да чекам да се Јехова побрине за ствари које су ми биле потребне. Отишла сам у своју јавну службу. Сећам се да сам плакала услед стреса због настале ситуације, али за пет минута осећала сам се боље. Увек сам налазила да проповедање веома позитивно делује на мене; издиже ме изнад мојих проблема, а Јеховин дух ме одржава срећном и продуктивном и даје смисао мом животу. У сваком случају, кад сам се тог дана вратила кући још увек нисмо имали где да одемо, али ја сам се осећала боље.

Те вечери назвали су нас из агенције за некретнине која се бринула за наше потребе. Било је 23.30, и агент за некретнине био је тако забринут због тога што нисмо имали где да одемо да нам је нашао привремени смештај док кућа коју је требало да добијемо не буде усељива. Тако су нас у недељу други Сведоци преселили у ту кућу. Тамо смо три недеље живели с нашим стварима у кутијама, док се коначно нисмо уселили у нашу кућу. Није било лако, али Јехова се бринуо за наше потребе. То ме је веома много ојачало и изградило моју веру. Било је управо онако како је рекао краљ Давид у Псалму 37:25: „Млад бејах, остарео сам, ал’ не видех праведника напуштена, нити хлеба деца његова да просе.“

Било је потешкоћа у распоређивању породичног буџета. Некада бих ја преузела распоређивање новца и поправила ствари. Очајнички сам током тих година покушавала да сачувам брак, углавном због моје љубави према Јехови и његовом поштовању према брачном уређењу, а дубоко у себи надала сам се да ће се мој муж променити и доћи у истину.

Непрестано сам се молила за општу пионирску службу, и укључивала сам се у помоћну пионирску службу кад год би се за то пружила прилика.a Знала сам да је проповедање најбољи и најважнији начин на који сам могла употребити свој живот. Волела сам Јехову и желела сам да му служим целом душом. Волела сам и људе и желела сам да им помогнем. Кроз тешкоће у свом властитом животу увидела сам колико су корисна библијска начела и знала сам да је људима потребна нада коју пружа Краљевство. Али, бојала сам се да моја породица неће преживети ако ја не будем радила. И овако смо једва преживљавали.

Вриснула сам и силеџија је побегао

Онда се у мом животу догодило нешто што ми је дало веру да ће се Јехова увек бринути за мене. Неко је провалио у моју кућу и покушао да ме силује. Напао ме док сам спавала, а кад сам се пробудила, претио је да ће ме убити ако вриснем или направим неки покрет. Иако сам била престрашена, Јехова ми је помогао да будем смирена и присебна како бих се могла помолити и одмерити све могућности. Знала сам шта Библија каже о вриштању, али исто тако осећала сам да ће ме он вероватно убити ако вриснем, а тада би се моја деца пробудила, и он би онда и њих убио. Већ сам видела своје име у посмртницама и молила сам се Јехови да, ако умрем, заштити моју децу. Без обзира на то, учинила сам оно на шта Библија алудира — вриснула сам (Деутероном 22:26, 27). Силеџија је побегао. Заиста сам веровала да ћу те ноћи умрети. Више него икада, приближила сам се Јехови.

Године 1975, напустила сам посао и почела да служим као општи пионир. Шест година сам била пионир, а мој муж је плаћао рачуне. Нажалост, још у младости код мене се развила шећерна болест, и једном приликом била сам јако болесна. Да бих се могла носити с тим, наставила сам да се још више ослањам на Јехову. Упркос мојим околностима, то су биле најсрећније и најпродуктивније године које сам имала до тог времена. Јехова ме је благословио с многим особама које су проучавале Библију и које су напредовале до крштења. Неке од њих и саме су постале пионири.

А онда, 1980, наши су се животи распали. Мој муж и ја отуђили смо се једно од другога. Деца су била веома узнемирена, и због њих сам покушала да спасим брак, али мој супруг није одговорио на моје напоре. Сада сам знала да је време да добијем библијски развод. Његов одлазак разорно је деловао на моју децу.

У то сам време очајнички покушавала да наставим с пионирском службом и успела сам у томе око годину дана. Међутим, моја кћерка, не могавши да се суочи са ситуацијом, почела је да се буни против свега, укључујући и мене и истину. У то сам време престала с пионирском службом због њеног понашања. То ме дотукло; изгубила сам тло под ногама. Осећала сам се јако усамљеном, као да ми није остало ништа осим Јехове.

Отприлике у то време Јехова се побринуо за два драга брата која су ми помогла више него што су сами тога свесни. Један је био покрајински надгледник, а други старешина у једној другој скупштини који је знао наше околности, пошто је проучавао с мојим мужем. Никада не могу довољно захвалити Јехови за ове дарове у облику људи. Они ће ми увек бити веома драги.

Ускоро након тога, моја кћерка се у веома младим годинама удала ван истине. То је разбило породицу и до краја нас бацило у очај. Убрзо је и мој син напустио истину. Непрестано сам се молила Јехови да помогне мојој породици да остане у истини. Они су ми били тако драгоцени, и једино што сам очајнички желела било је то да остану уз Јехову. За то сам се непрестано молила током свог живота у истини. То време било ми је горе него читавих 20 година брака — а оне су биле лоше. Међутим, знала сам да ће нам Јехова некако помоћи у свему томе и да, без обзира на цену, морам вршити његову вољу.

Један догађај још увек добро памтим. Још сам била у пионирској служби и нисмо имали новца, а требало нам је око 70 долара да издржимо ту седмицу и да следеће седмице платимо пут до посла. Радила сам два дана у недељи као привремена службеница. Обично сам морала да чекам око недељу дана да бих добила зарађени новац — око 40 долара. Нисам имала за храну, а камоли за превоз. Наредне вечери имала сам библијски студиј са женом која је могла да ми помогне картом за подземну железницу.

Следећег јутра био је петак. Отишла сам за пошту и нашла два писма. У једном је био чек који сам очекивала следеће седмице. Банка га је прокњижила за мање од три дана. Била сам зачуђена. Али, још увек ми је требало 29 или 30 долара да би се провукла. У другој коверти налазио се чек на 29 долара, баш оно што ми је требало. Оно што је у свему томе било заиста задивљујуће је то што ми је у фебруару те године држава дала новчану накнаду за трошкове грејања куће. Сада је био август и они су се сетили да ми дугују 29 долара — у августу, за грејање? Зашто би се уопште сетили да ми нешто дугују и то за грејање у августу? Како је то само ојачало моју веру!

Материјалне ствари нису решење

Почела сам да радим пуно радно време и научила да радим на компјутерима на послу који сам добила. Године у којима нисам била пионир биле су јако тешке. Иако сам имала одличан посао и извесну финансијску сигурност и материјалне ствари, нисам била срећна. Моја деца су живела самостално и суочавала се с веома тешким проблемима. Кћерка је почела да се враћа у истину, али још увек је имала проблема. И син је имао својих проблема. Након неког времена, осетила сам да губим тај веома близак однос с Јеховом до кога ми је било тако стало. Осећала сам да се удаљавам од Јехове иако то нико други није могао да види. Била сам на свим састанцима, проучавала сам, ишла у службу, али то није било довољно. Покушала сам да се више дружим с браћом али ни то ми није помогло.

Почела сам да се самосажаљевам. Повукла сам се у себе и размишљала о себи. Зар нисам заслужила нешто боље? Очигледно, такво размишљање било је управо оно што је Сатана желео. Први пут у животу осетила сам се привученом својим колегама на послу. Мислила сам: ’Па, проповедаћу им.‘ То сам и учинила. Али, дубоко у себи осетила сам да је моје срце почело да превиђа ствари које не сме да превиђа. То нису били спољашњи проблеми. То је било у мени. Нисам могла да побегнем од своје библијски школоване савести. Молила сам се Јехови.

Још увек сам радила пуно радно време. Морала сам да се одрекнем материјалне сигурности коју сам створила. Сваког дана путовала сам три сата од Лонг ајленда до Волстрита. Превише времена! Исто тако, сусретање с пуно световних људи у возовима није ми помогло. Почела сам да разговарам са старешинама и викендима сам путовала на покрајинске састанке како бих помогла себи да се усредсредим на важније ствари. Први пут у свом животу, нисам се морала бринути за материјалне ствари, па зашто сам сада желела да се поново борим? Годину дана сам се молила, помно размишљајући да ли да предузмем неке кораке, и одлучила сам.

Преселила сам се у део града зван Бруклин хајтс. Посетила сам скупштину и знала сам да је духовност која је тамо владала била управо оно што ми је било потребно. Тако много верних Сведока, који су служили у пуновременој служби толике године — осећала сам се као код своје куће. За шест месеци била сам спремна да се одрекнем своје каријере и да започнем с пионирском службом. Нашла сам посао са скраћеним радним временом, и 1984. године сам поново именована за општег пионира.

Током година, Јехова ми је пружио дивне благослове, као и многе, многе вредне поуке. Покушавала сам да останем позитивна и да извучем поуку из сваке кушње. Није срамота имати проблеме; грех настаје кад се у решавању тих проблема не примењују библијска начела. Овде у Бруклину немам исте проблеме које сам имала у мојим раним годинама у истини. Немам више проблема с новцем. Немам више проблема с мужем који је неверник. Моје срце се обновило. Благословљена сам с много духовне деце.

Али, увек се јављају нови проблеми и изазови. Године 1987, мој син Марк, доживео је нервни слом и патио је од озбиљне депресије, али, Јехова нам је и у томе помогао. Марк се сада напреже и добро му иде у скупштини. Моја кћерка, Андреа, вратила се у истину, крстила се и сада подиже своју децу у истини. Пошто се брзо приближавамо великој невољи, очекујем да ће проблема и даље бити и да ће се можда и повећавати, али Јехова ће увек бити ту да нам помогне кроз све препреке и изазове који ће се можда појавити.

Заиста, Јехова ми је помогао да имам веома срећан и продуктиван живот. Радујем се да ћу остатак живота провести држећи се близу њега и вршећи његову вољу. (Испричала Марлен Павлов.)

[Фуснота]

[Слика на 23. страни]

Марлен Павлов, пуновремени проповедник добре вести о Краљевству