Мој отац је био ’атомском бомбом избачен из затвора‘

У 8.15 на дан 6. августа 1945, атомска бомба је експлодирала над Хирошимом у Јапану, опустошивши тај град и убивши десетине хиљада његових становника. Мој отац је одбио да обожава цара и подржава јапански милитаризам, и зато је у то време био станар у хирошимском затвору.

ОТАЦ је често описивао оно што се догодило тог значајног јутра. „Светло је заблештало на плафону моје ћелије“, рекао је он. „Затим сам чуо ужасно гласан тресак као да су се све планине срушиле у једном тренутку. Ћелија је у истом часу била обавијена густом тамом. Гурнуо сам главу под мој душек да избегнем оно што је изгледало као неки црни гас.

„Након седам или осам минута, подигао сам главу испод душека и установио да се ’гас‘ распршио. Поново се видело. Предмети с полице су били попадали и био се спустио слој прашине, стварајући прави хаос. Због високог зида који је окруживао затвор, извана није продрла ватра.

„Погледао сам кроз задњи прозор и запрепастио се! Затворске радионице и дрвене зграде биле су све сравњене са земљом. Затим сам погледао кроз мали предњи прозор. Ћелије у супротном блоку биле су разнесене у парампарчад. Преживели затвореници су запомагали за помоћ. Свуда је био страх и паника — призор страшне конфузије и ужаса.“

Као дечак с узбуђењем сам слушао како отац прича о томе, како се он изразио, „кад те атомска бомба избаци из затвора“. Он је ту причу причао без осећања кривице, зато што је био затворен неправедно. Пре него што вам испричам о оптужбама против оца и како је био третиран током година које је провео у затвору, дозволите ми да објасним како су се моји родитељи повезали с Тодаишом, како се Watch Tower Bible and Tract Society тада називао у Јапану.

Потрага за сврхом

Отац је био горљиви љубитељ књига и на почетку свог живота он је настојао да поправи своју ситуацију. Кад је још био у петом разреду основне школе, он се ишуњао из свог дома у Ишинимори у североисточном Јапану. Имајући новца довољно само за карту у једном правцу, он се попео на воз за Токио, где је био одлучан да постане послужитељ код Шигенобуа Окуме, који је два пута био председник владе Јапана. Али, кад се тај јадно обучени сељачић појавио у кући г. Окуме, његова молба за запослење била је одбијена. Касније је отац почео да ради у једној трговини млеком где је и живео.

Док је још увек био тинејџер, мој отац је почео да посећује предавања политичара и изучавалаца. У једном предавању била је споменута Библија као веома важна књига. Зато је отац набавио једну Библију, комплетну с повезаним стиховима и библијским атласом. Био је дубоко импресиониран оним што је читао и подстакнут да жели да ради посао који би користио целом човечанству.

Коначно се отац вратио кући и априла 1931, кад је имао 24 године, оженио се са 17-годишњом Хагином. Ускоро након што се отац оженио, један рођак му је послао литературу коју је објавила Тодаиша. Импресиониран оним што је читао, отац је писао Тодаиши у Токио. Јуна 1931. један пуновремни слуга из Сендаја по имену Мацуе Иши посетила га је у Ишиномори.a Отац је од ње узео комплет књига који је укључивао Харфу Божју, Стварање и Владавину.

Проналазак сврхе у животу

Отац је скоро одмах запазио да су разне црквене науке, као што су да човек има бесмртну душу, да зли заувек горе у пакленој ватри и да је Створитељ троједан Бог, биле лажне (Проповедник 9:5, 10; Језекиљ 18:4; Јован 14:28). Он је такође увидео да ће овоме свету доћи крај (1. Јованова 2:17). Желећи да зна шта он треба да ради, контактирао је с наименованим представником Тодаише који га је посетио августа 1931. и као резултат њихових разговора, отац се крстио и одлучио да постане пуновремени слуга Јехове.

Након опширних разговора и мајка се уверила да је оно што је учила из Библије било истина. Она је предала свој живот Јехови и крстила се октобра 1931. Кад је мој отац дао своју имовину на аукцију, његови рођаци су мислили да је полудео.

Живот као пуновремених слугу

Отац је сав новац који је добио од аукције дао својој мајци, и он и моја мајка отишли су у Токио новембра 1931. Иако нису били добили никакве инструкције о томе како да другима говоре о доброј вести о Краљевству, почели су да проповедају дан након што су стигли тамо (Матеј 24:14).

Њихов живот није био лак. Посебно је било тешко мојој мајци која је тада имала само 17 година. Није било других Сведока, састанака и скупштине — само дневни распоред дистрибуирања библијске литературе од куће до куће од 9.00 до 16.00.

Године 1933. њихова проповедничка додела била је промењена с Токија на Кобе. Ја сам се родио тамо 9. фебруара 1934. Моја мајка је ревно радила у служби до месец дана пре мог рођења. Након тога моји родитељи су се селили у Јамагучи, у Убе, у Куре, и коначно у Хирошиму, проповедајући у сваком месту отприлике годину дана.

Моји родитељи су ухапшени

Док је јапански милитаризам растао, публикације Watch Tower Societyja биле су забрањене и Сведоци су били стављени под строгу присмотру Специјалне тајне полиције. Затим су, 21. јуна 1939, пуновремене слуге Јеховиних сведока широм Јапана биле приведене. Отац и мајка били су међу ухапшенима. Ја сам био предан на бригу мојој баки која је живела у Ишиномори. Након што је била притворена осам месеци, мајка је била ослобођена и пуштена на условну слободу, и коначно, године 1942, могао сам да јој се придружим у Сендају.

У међувремену, отац је, заједно с другим Сведоцима, био испитиван од стране тајне полиције у полицијској станици у Хирошими. Зато што су одбијали да обожавају цара или подржавају јапански милитаризам, Сведоци су били тешко претучени. Испитивач није могао да одврати оца од обожавања Јехове.

Након више од две године у притвору, отац је био одведен на суђење. Током једног саслушања, судија је питао: „Миура, шта ти мислиш о Његовом Величанству, Цару?“

„Његово Величанство, Цар, такође је потомак Адама и смртан је, несавршен човек“, одговорио је отац. Та изјава је тако запањила судског записничара да је пропустио да је запише. Видите, већина Јапанаца је у то време веровала да је цар бог. Отац је добио казну од пет година затвора, а судија му је рекао да уколико не напусти своју веру, биће у затвору до краја свог живота.

Убрзо након тога, децембра 1941, Јапан је напао Сједињене Америчке Државе у Перл Харбору, на Хавајима. Храна у затвору је постала оскудна и током зимских месеци, отац је имао многе хладне, бесане ноћи због недостатка одеће. Иако је био одрезан од сваког духовног дружења, он је имао приступ Библији у затворској библиотеци, и читајући је увек изнова, он је одржавао духовну снагу.

Кад је пала бомба

Рано ујутро 6. августа 1945, један затвореник је желео да размени књиге с оцем. То је било забрањено, али пошто је тај затвореник већ гурнуо своју књигу преко ходника у очеву ћелију, он је гурнуо своју књигу у ћелију тог другог затвореника. И зато уместо да се држи свог обично несаломљивог плана, тог јутра, отац је читао кад је бомба пала. Он је у то доба јутра редовно користио тоалет у својој ћелији. Након експлозије, отац је видео да је место где је био тоалет било уништено од палих рушевина.

Отац је затим био одведен у оближњи затвор у Ивакуни. Убрзо након тога, Јапан се предао Савезничким снагама, и он је био ослобођен из затвора усред послератног хаоса. Вратио се кући у Ишиномори децембра 1945. Његово здравље је било нарушено. Имао је само 38 година, али је изгледао као старац. У почетку нисам могао да верујем да је он мој отац.

Његова вера је још увек јака

Јапан је био у хаотичном стању, и ми нисмо знали где је била распршена шачица верних Сведока. А нисмо имали на располагању ни било какву литературу Јеховиних сведока. Па ипак, отац ме је директно из Библије поучавао истини о Јеховином Краљевству, новом свету, и долазећој бици Армагедона (Псалам 37:9-11, 29; Исаија 9:6, 7; 11:6-9; 65:17, 21-24; Данило 2:44; Матеј 6:9, 10).

Касније, кад сам у средњој школи учио теорију о еволуцији и кад сам почео да сумњам у постојање Бога, мој отац је покушавао да ме увери у постојање Бога. Кад сам оклевао да верујем, он је коначно рекао: „Већина људи света је подупирала рат и постала крива за проливену крв. Ја сам се, што се мене тиче, држао библијске истине и никада нисам подупирао било милитаризам, обожавање цара или рат. Зато добро размисли који је прави животни пут којим треба да идеш.“

Знајући шта је мој отац научавао и по чему је живео и упоређујући то с оним што сам учио у школи, могао сам да видим да теорија о еволуцији не би могла да буде здрав начин размишљања. Иако ниједан еволуциониста није ризиковао свој живот за своја веровања, мој отац је био спреман да умре за своја.

Једног дана марта 1951, више од пет година након што се рат завршио, отац је читао новине Асахи. Изненада је узвикнуо: „Хеј, дошли су, дошли су!“ Показао ми је новине. Био је то чланак о пет мисионара Јеховиних сведока који су управо били стигли у Осаку. Скачући од радости, отац је контактирао с том новинском кућом и сазнао да су Јеховини сведоци основали подружницу у Токију. Добио је адресу и посетио подружницу, обнављајући тиме контакт с Јеховином организацијом.

Веран до краја

Године 1952. наша породица се преселила у Сендај. Мисионари Watch Tower Societyja Доналд и Мејбел Хаслет преселили су се тамо те исте године и изнајмили једну кућу да одржавају Студиј Куле стражаре. Првом састанку присуствовало је само четворо — Хаслетови, мој отац и ја. Касније су се Хаслетовима у Сендају придружили Шиничи и Масоко Тохара, Едлин Нако и Лилијан Самсон као мисионари.

Кроз дружење с тим мисионарима, наша породица је напредовала у спознању о Божјој речи и организацији. Мајка, чија је вера била уздрмана стварима које су се догодиле током рата, ускоро нам се придружила у одлажењу на састанке и учествовању у служби на терену. Ја сам био подстакнут да предам свој живот да служим Јехови Богу и крстио сам се 18. априла 1953.

Након рата отац је радио као трговачки путник за једну осигуравајућу компанију. Упркос последицама његовог затварања, које су укључивале поремећај у раду бубрега и високи крвни притисак, он је имао јаку жељу да настави с пуновременом службом као пионир. То је учинио отприлике у исто време кад сам се ја крстио. Иако га је слабо здравље спречавало да веома дуго остане пионир, његова ревност за службу навела ме је да напустим универзитет на који сам ишао и започнем с пуновременом службом као каријером.

Исаму Сугиура, диван младић из Нагоје, био је наименован за мог пионирског партнера. Првог маја 1955, почели смо нашу службу као специјални пионири у Бепуу на острву Кјушу. Тамо је тада била само шачица Сведока на целом острву. Данас, након више од 39 година, имамо 15 духовно напредних покрајина с преко 18 000 Сведока на том острву. А у целом Јапану, сада има скоро 200 000 Сведока.

У пролеће 1956, Исаму и ја добили смо позиве да присуствујемо Библијској школи Гилеад Куле стражаре у Сједињеним Америчким Државама. Били смо пресрећни. Међутим, кад сам био на лекарском прегледу у припреми за путовање, лекари су установили да имам туберкулозу. Веома разочаран, вратио сам се кући у Сендај.

До тада се очево физичко здравље погоршало, и он се одмарао код куће у кревету. Наша изнајмљена кућа састојала се само од једне собе величине 9,3 квадратних метара с простирачима од татамија. Мој отац и ја лежали смо један поред другог. Пошто отац није могао да ради, мајци је било тешко да брине за наше финансијске потребе.

Јануара 1957, Фредерик Ф. Франц, тадашњи потпредседник Watch Tower Societyja, посетио је Јапан, и био је припремљен специјални конгрес у Кјоту. Отац је наговарао моју мајку да присуствује. Иако је оклевала да нас остави у нашем болесном стању, она је послушала оца и отишла на конгрес.

Ускоро након тога очево стање почело је да се погоршава из дана у дан. Док смо лежали један поред другог, почео сам да бринем, и питао сам га како ћемо се издржавати. Он је на то одговорио: „Ми служимо Јехови Богу, ризикујући чак и наше животе, а он је свемоћни Бог. Зашто бринеш? Јехова ће се сигурно побринути за оно што нам је потребно.“ Затим ме је посаветовао на најнежнији начин, рекавши: „Развијај у себи јачу веру.“

Дана 24. марта 1957, отац је тихо издахнуо. Након његове сахране посетио сам осигуравајућу компанију за коју је он радио да с њима средим ствари. Кад сам одлазио, управитељ филијале ми је предао једну папирну кесу и рекао: „Ово припада вашем оцу.“

Кад сам се вратио кући открио сам унутра прилично велику суму новца. Кад сам касније питао управитеља о томе, он је објаснио да је новац био од премије осигурања који се сваког месеца одбијао од очеве плате без његовог знања. Тако су се обистиниле очеве речи „Јехова ће се сигурно побринути за оно што нам је потребно.“ То је у великој мери ојачало моју веру у Јеховину заштитну бригу.

Деценије непрестане службе

Материјална помоћ обезбеђена тим новцем помогла ми је да се концентришем на опоравак код куће. Годину дана касније, 1958, мајка и ја били смо наименовани као специјални пионири. Након тога, служио сам као путујући надгледник у Јапану, а затим сам 1961. имао предност да присуствујем десетомесечном течају Школе Гилеад у светској централи Јеховиних сведока у Бруклину, Њујорк.

Кад сам се вратио у Јапан, поново сам почео да служим скупштинама као путујући надгледник. Затим сам се, 1963, оженио с Јасуком Хабом, која је радила у подружници Јеховиних сведока у Токију. Она ми се придружила у путујућем делу до 1965, кад смо били позвани да служимо у подружници у Токију. Од тада служимо заједно — најпре у подружници у Токију, затим у Нумацуи и сада у Ебини.

Мајка је остала специјални пионир до 1965. Од тада је и даље била активна помажући многим особама да прихвате библијске истине. Она сада има 79 година али је релативно здрава. Ми смо срећни што живи у близини и што може ићи у исту скупштину где идемо и ми близу подружнице у Ебини.

Заиста захваљујемо Јехови Богу што је мој отац преживео експлозију атомске бомбе над Хирошимом. Он је одржао своју веру, и моја је жеља да му у новом свету изразим добродошлицу кад се врати и да му причам како смо ми били избављени из Армагедона, битке коју је тако желео да види (Откривење 16:14, 16; 21:3, 4). (Испричао Цутому Миура.)

[Фуснота]

[Слика на 19. страни]

Кацуо и Хагино Миура, са својим сином Цутомуом

[Извор слике на 21. страни]

Hiroshima Peace and Culture Foundation из материјала који је вратио United States Armed Forces Institute of Pathology

[Слика на 23. страни]

Цутому Миура ради у јапанској канцеларији подружнице