Млади питају...

Зашто сам увек ја крив?

„Мој тата има алергије а мора да ради с људима који пуше. Кад дође кући, понекад је врло нерасположен. Изгуби нешто и мене криви за то. Кад му кажем да је он то изгубио, он полуди и каже ми да не треба да га исправљам“ (једна тинејџерка).

ДА ЛИ понекад осећаш да си црна овца? Да ли изгледа да, ма шта да крене наопако, ти будеш окривљен? Тако изгледа 14-годишњој Џој. Она живи у домаћинству с једним родитељем и често пази на млађег брата и млађу сестру. „Будем доле кад почну да се туку“, жали се Џој. „Они се понашају тако глупо и незрело, али кад тата дође кући, он виче на мене што нисам била тамо да то спречим.“

Уколико те твоји родитељи називају размаженим, лењим или неодговорним, или користе друге епитете који чине да изгледаш непоправљив, понекад можда чак изгледа као да очекују да оманеш. Рамона је његова породица назвала одсутним професором — надимак који је мрзео из дна душе. Исто тако можеш мрзети неки надимак или епитет који истиче твоје мане, чак и ако је изречен благонаклоно. Уместо да те мотивише да се поправиш, негативни епитет једноставно може појачати осећај да си увек ти крив.

Кривица може бити нарочито болна онда када изгледа да је производ повлађивања. „Ја сам средње дете“, каже један тинејџер по имену Френки, „и увек извлачим најдебљи крај.“ Можда изгледа да се на твоју рођену браћу или твоје рођене сестре никада не сумња, али да тебе проглашавају кривим при првом знаку невоље.

Зашто родитељи окривљују

Наравно, сасвим је нормално да родитељи исправљају своју децу кад она погреше. Заиста, пружање здраве, позитивне исправке један је од начина на који богобојазни родитељи одгајају децу „у дисциплини и Јеховином усмеравању мишљења“ (Ефесцима 6:4, NW). Понекад, међутим, чак и најбољи родитељи могу претерано реаговати или брзо донети погрешне закључке. Присети се једног догађаја који се десио кад је Исус био мали. Том приликом, Исус је нестао. Испоставило се да је био у Божјем храму и да је водио библијске разговоре. Па и мимо тога, кад су га родитељи пронашли, мајка га је упитала: „Сине, шта учини нама тако? Ево отац твој и ја забринути те тражимо“ (Лука 2:48).

Пошто је Исус био савршен, није било разлога за страх да ће се упустити у делинквентно понашање. Али као и сви родитељи пуни љубави, његова мајка се осећала одговорном за своје дете и реаговала је бурно, можда из страха да су његови најбољи интереси у опасности. Слично томе, твоји родитељи можда повремено претерано реагују, не зато што настоје да буду досадни или окрутни, већ једноставно зато што стварно брину за тебе.

Исто тако, схвати да живимо у „тешким временима“ (2. Тимотеју 3:1). Будући да раде и брину се за твој дом, родитељи су под знатним стресом, и то може утицати на начин на који се опходе према теби. (Упореди с Проповедником 7:7.) Једна радница на менталном здрављу приметила је: „Када у неким породицама криза траје, родитељи могу изгубити живце и донети пренагљене одлуке, иако су иначе поштени људи.“

Можда су нарочито самохрани родитељи склони да искале своје фрустрације на деци, једноставно зато што немају супружника с којим би разговарали. Мора се признати, бити изложен најјачем нападу родитељевих личних фрустрација није забавно. Седамнаестогодишња Луси каже: „Ако сам нешто урадила и заслужујем да будем кажњена, то је на месту. Али кад сам кажњена зато што моја мајка није расположена, то стварно није поштено.“

Још један фактор јесте повлађивање. Иако родитељ обично воли сву своју децу, није неуобичајено да буде нарочито привучен једном детету.a (Упореди с Постањем 37:3.) Кад осећаш да си мање вољено дете, то је само по себи болно. Али ако изгледа да се твоје потребе игноришу или да си често окривљен за ствари које ураде твоја браћа или твоје сестре, сигурно ће доћи до озлојеђености. „Имам тог брата, Дарена“, каже млада Роксана. Он је мамин мали анђео... Она увек криви мене, никад Дарена.“

Породице погођене проблемима

У здравим породицама, до непоштеног окривљавања може доћи повремено. Али у породицама које су погођене проблемима можда постоји сталан образац да родитељи окривљују, посрамљују и понижавају. Понекад је кривица пропраћена чак и ’горчином и гневом, љутином, виком и хулом‘ (Ефесцима 4:31).

Може ли млада особа бити крива за такве изливе гнева родитеља? Тачно је да непослушан син или непослушна кћерка могу бити „узнемиреност“ родитељу (Пословице 17:25, NW). Међутим, родитељи су ти којима Библија каже: „Не раздражујте [дословно „не изазивајте на срџбу“] деце своје“ (Ефесцима 6:4). Као што је случај са свим хришћанима, родитељ мора исказивати самоконтролу, „зло стрпљиво да подноси“ (2. Тимотеју 2:24, ДС). Зато, када родитељ изгуби самоконтролу, не може кривити дететове пропусте.

Вербални напади могу бити показатељ да родитељ пати од емоционалног стреса, депресије или ниског самопоштовања. То би такође могло указивати на проблеме као што су брачна тескоба или алкохолизам. Према једном извору, деца родитеља који су зависници често постану црне овце. „Шта год да ураде, није добро. Деца могу чути како су ’глупа‘, ’лоша‘, ’себична‘ и тако даље. Чланови породице се затим усредсређују на то дете (или децу) као ’проблем‘ који је идентификован, и скрећу пажњу с властитих непријатних осећања и проблема.“

Како поступити код непоштене кривице

Др Катлин Макој примећује: „Давање епитета, омаловажавање и критиковање личности [неког] детета... може бити фактор код ниског самопоштовања, депресије и повучености тинејџера.“ Или као што сама Библија каже, сурово опхођење може ’раздражити‘ децу и проузроковати да постану ’малодушна‘ (Колошанима 3:21). Можеш почети да мислиш о себи као о безвредном промашају. Такође можеш да развијеш негативна осећања према родитељима. Можеш закључити да има мало тога што можеш урадити да би им угодио и да нема сврхе покушавати. Могу наступити гнев и озлојеђеност, што проузрокује да одбацујеш било коју дисциплину — чак и конструктивну критику. (Упореди с Причама Соломуновим 5:12, ДК.)

Како можеш изаћи на крај? Много тога зависиће од твоје специфичне ситуације. Зашто не застанеш и реално је одмериш? На пример, да ли је стварно тачно да увек треба тебе кривити? Или би једноставно могло бити да твоји родитељи нагињу да повремено буду мало превише критични и кажу погрешну ствар? „Сви се спотичемо много пута“, каже Библија, а то укључује и родитеље (Јаков 3:2, NW). Стога, чак и ако твоји родитељи мало претерано реагују с времена на време, да ли и ти треба да претерано реагујеш? Добро може да се примени библијски савет из Колошанима 3:13: „Сносите један другога и опраштајте један другоме, ако има ко жалбу на кога. Као што је Христос вама опростио, тако опраштајте и ви.“

У томе ти може помоћи уживљавање с родитељима. Пословице 19:11 кажу: „Спор на гнев је који је разуман, и понос му је увреду заборавити.“ Ако твој тата изгледа да је раздражљивији но иначе када дође кући с посла и окривљује те за нешто што ниси урадио, да ли је потребно да правиш велико питање од тога? Ако схваташ да је вероватно напет и уморан, то би ти могло помоћи да ’заборавиш његову увреду‘.

Ипак, шта ако то што си непоштено окривљен није само повремено иритирање већ је стално и непопустљиво? Један будући чланак осмотриће начине како да поправиш своју ситуацију.

[Фусноте]

[Слика на 19. страни]

Није непоштено да родитељ пружи корективан савет кад је потребан