Да ли се у решењу крије део проблема?

„Понижавање и деморалисање затвореника је најгори вид припреме за спољашњи свет“ (УВОДНИ ЧЛАНАК У ЧАСОПИСУ THE ATLANTA CONSTITUTION).

УМНОГИМ случајевима затвори једноставно служе као препрека — и то само као привремена препрека. Када је затвореник ослобођен, да ли је он стварно платио за свој злочин?a Шта је са жртвама или с њиховим вољенима? „Ја сам мајка убијеног детета“, обраћала се Рита суду када је осуђени убица њеног 16-годишњег сина пуштен након што је одлежао само трогодишњу казну. „Молим вас сачекајте мало. Размислите. Можете ли уопште схватити шта то значи?“ Као што Ритин случај показује, трагедија често остаје дуго након што судови заврше своје послове, а наслови избледе.

Ова ствар се не односи само на оне чији је живот погођен криминалом већ такође и на све друге. На крају крајева, било да су отпуштени затвореници постали бољи или су напросто окорели услед искуства иза решетака, то врши директан утицај на ваш унутрашњи мир, ако не и на саму вашу безбедност.

Школе за криминалце

Затворски систем не може увек у потпуности да обузда криминално понашање. „Када се новац уложи у изградњу нове затворске ћелије, а не у самопоштовање затвореника, то је често само увод у још већи — и гори — криминал“, пише Џил Смолоу у часопису Time. Питер,b који је провео 14 година иза решетака, слаже се с том изјавом. „Већина затвореника који су били са мном почели су са ситнијим преступима, затим су прешли на злочин против имовине, а након тога дипломирали су на озбиљним преступима против других људи“, каже он. „За њих су затвори попут занатске школе. Одатле ће изаћи још гори.“

Иако затвори могу да на неко време склоне криминалце са улице, изгледа да мало учине — ако уопште ишта учине — да се криминал сузбије на дуге стазе. Дечаци из сиротињских четврти и младићи често сматрају одлазак у затвор свечаним ритуалом сазревања. Они често заврше тако што постану још гори преступници. „Затвор вас уопште не побољша као човека“, каже Лери који је велики део свог живота провео и унутар и изван затвора. „Ови момци када изађу увек изнова почине исту ствар.“

Према једној студији у Сједињеним Државама, ова ’ротациона врата‘ могу да објасне зашто само око 5 посто криминалаца почини 50 посто свих озбиљних злочина. „Када затвореници не проводе своје време на смисаон начин“, запажа часопис Time, „они често сатима и сатима гаје огромну озлојеђеност, а да не спомињемо збирку криминалних трикова, које... ће понети са собом на улицу.“

Ова ситуација није јединствена само за Сједињене Државе. Џон Ватис, лекар у војном затвору у Грчкој, каже: „Наши затвори су постали веома добри у стварању људи који су опасни, насилни и зли. Када буду отпуштени, већина затвореника жели да се обрачуна с друштвом.“

Трошак по друштво

Криза са затворима директно сеже до вашег новчаника. На пример, процењује се да у Сједињеним Државама сваки затвореник годишње кошта пореске платише око 21 000 долара. Затвореници старији од 60 година могу коштати три пута толико. У многим земљама из других разлога опада поверење јавности у кривични систем. Влада забринутост због превременог отпуштања криминалаца као и преступника који успевају да у потпуности избегну затворску казну због некаквих легалних формалности које открива њихов препредени адвокат. Обично се жртве не осећају довољно заштићено од даљњег насиља, и тешко да имају неког утицаја на законски процес.

Расте забринутост јавности

Поуздање јавности у затворски систем не поспешује се излагањем затвореника нехуманим условима, као што је то описано у пропратном оквиру. Затвореници који су трпели нехумано поступање током издржавања своје затворске казне тешко да могу бити кандидати за ресоцијализацију. Такође је забринут и приличан број група за људска права због несразмерно већег броја чланова мањинских група који су у затворима. Они се питају да ли је то пука случајност или је у питању расна дискриминација.

Године 1998, извештај Асошиејтед преса привукао је пажњу на неповољне околности бивших затвореника у Затвору Хоумсберг, у Пенсилванији (САД), који су тражили надокнаду због тога што су наводно у затвору били коришћени као људски заморчићи у експериментима с хемикалијама. А шта је с тим што у Сједињеним Државама поново има робијаша везаних ланцем? Међународна амнестија извештава: „Рад овакве групе траје 10-12 сати по врелом сунцу, с кратким паузама за воду и сат времена за ручак... Једини тоалет на располагању за робијаше везане веригама јесте нокшир иза импровизованог застора. Док га користе, затвореници и даље остају везани једни за друге. Када је немогуће доћи до нокшира, присиљени су да изврше нужду тамо где су затечени.“ Наравно, не функционишу сви затвори на такав начин. Ипак, нехумано поступање дехуманизује како затворенике тако и оне који прописују такве мере.

Да ли је удовољено интересима заједнице?

Природно је да се већина друштвених заједница осећа безбедније када су опасни криминалци иза решетака. Другим заједницама затвори се допадају из других разлога. Када је у једном малом аустралијском граду Куми затвор био затворен, људи су протестовали. Зашто? Зато што је затвор обезбеђивао запослење људима из те средине који су се борили са економским потешкоћама.

У скорашња времена неке владе су продале затворе приватним предузећима као један вид штедње. Нажалост, већи број затвореника и дуже казне добре су за бизнис. Стога, правда може да буде измешана с комерцијализмом.

Узимајући све ово у обзир, остаје основно питање: да ли затвори рехабилитују криминалце? Иако је одговор често негативан, можда ћете се изненадити кад сазнате да је извесним затвореницима пружена помоћ да се поправе. Осмотримо како.

[Фусноте]

[Оквир⁄Слика на странама 6, 7]

Кратак поглед иза решетака

ПРЕТРПАНОСТ: Затвори у Британији имају озбиљан проблем претрпаности, а није ни чудо! Са 125 затвореника на сваких 100 000 људи та земља заузима друго место у Западној Европи што се тиче броја затвореника у односу на број становника. У Бразилу, највећи затвор у Сао Паулу саграђен је да прими 500 људи. Уместо тога он пружа смештај за 6 000 њих. У Русији, ћелије које треба да сместе 28 затвореника, смештају између 90 и 110. Проблем је тако велик да затвореници морају да спавају у сменама. У једној азијској земљи, 13 или 14 затвореника стрпано је у ћелије од 3 квадратна метра. Међутим, у западној Аустралији су се званичници снашли око недостатка места тако што су искористили бродске контејнере за смештај затвореника.

НАСИЉЕ: Немачки недељник Der Spiegel извештава да у немачким затворима затвореници брутално убијају и муче једни друге јер „конкурентне банде ратују због илегалног тржишта алкохола, наркотика, секса и зеленаштва“. Етничке тензије често распирују пламенове насиља у затвору. „Тамо се налазе осуђеници из 72 нације“, запажа Der Spiegel. „Немогуће је избећи трвења и сукобе који воде до насиља.“ Званичници кажу да су у једном јужноамеричком затвору службеници рекли да сваког месеца буде убијено у просеку 12 затвореника. Затвореници су рекли да је тај број двапут већи, известио је лондонски часопис Financial Times.

СЕКСУАЛНО ЗЛОСТАВЉАЊЕ: У чланку „Тешко стање због силовања иза решетака“, часопис The New York Times извештава да је према једној умереној процени у Сједињеним Државама „више од 290 000 мушкараца годишње сексуално злостављано иза решетака“. Тај извештај наставља: „Катастрофално искуство сексуалног насиља обично обухвата више од једног инцидента, и често постаје свакодневна појава.“ Једна организација процењује да у затворима у САД свакодневно дође до отприлике 60 000 нежељених сексуалних ексцеса.

ЗДРАВЉЕ И ХИГИЈЕНА: Ширење сексуално преносивих болести међу затвореницима добро је документована ствар. Појава туберкулозе код затвореника у Русији и неким афричким земљама добија светски публицитет, као и немар на подручју здравственог лечења, хигијене и исхране у многим затворима широм света.

[Слика]

Претрпан затвор у Сао Паулу (Бразил)

[Извор]

AP Photo/Dario Lopez-Mills

[Слика на странама 4, 5]

Максимално обезбеђен затвор Ла Санте у Паризу (Француска)

[Извор]

AP Photo/Francois Mori

[Слика на 6. страни]

Жене у затвору у Манагви (Никарагва)

[Извор]

AP Photo/Javier Galeano