Чудесне приобалне дине

Од дописника Пробудите се! из Пољске

НА СЛИКАМА сеоских подручја Пољске обично су приказани крајолици тамнозелених боја богати водом, који обухватају пољопривредна газдинства, поља и шуме. Али, да ли сте знали да се у Пољској налази и задивљујућ предео валовитих белих дина које се виде чак из свемира? Простирући се 18 километара дуж балтичке обале, ово подручје које наликује пустињи једно је од најпривлачнијих обележја Словињског националног парка.

Према једном извору, овде се „море, језера, реке, дине, шуме, вресишта и ливаде стапају заједно доприносећи разноликости овог природног мозаика... Ово је једино место на коме дине допиру до језера и шума.“ Јединствено подручје у целој Европи представља један део парка у ком се налазе плитка језера и дине које мењају свој положај, такође зване беле дине или бела брда.

Ови огромни брегови белог и смеђег песка, који се простиру на око 500 хектара, представљају и највеће подручје дина у Европи, на ком нема вегетације која би спречавала њихово померање. Сасвим је прикладно што је званични симбол Словињског националног парка сребрнасти галеб који једри изнад смеђе дине и плавичасте воде.

У овом парку су уобичајеније, али не тако упечатљиве, такозване сиве дине. Старије су од белих дина и обрасле су травом и дрвећем који, осим што учествују у формирању земљишта, задржавају песак и штите га од директне изложености атмосферским приликама. Једна сива дина која је највећа од свих дина у парку зове се Чолпино дина и висока је око 55 метара.

Када посетиоци виде ове дине — нарочито велико пространство белих покретних дина — многи се с правом питају: ’Одакле сав тај песак? И како то да се толико песка нагомилало на овом релативно малом делу балтичке обале?‘

Како су настале

Премда истраживачи не знају тачан одговор на претходно споменута питања, неке чињенице указују на то да је људски фактор допринео томе. Научници су до тог закључка дошли проучавајући полен који се задржао у различитим слојевима тла, које се назива „фосилно тло“. На основу њиховог истраживања откривено је да је ово подручје некада било изузетно шумовито. Првенствено су биле заступљене храстове шуме. Услед чега се онда изглед овог предела потпуно променио?

Сматра се да је велико приобално подручје покривено шумама било погођено катастрофалним пожарима које су пре наше ере изазвала племена која су ту била настањена. „Тада се песак који су шуме некада задржавале први пут почео померати“, каже књига Słowiński National Park. Међутим, на основу испитивања полена запажено је да су се шуме поново формирале, најпре букове шуме, а затим и борове.

Међутим, током средњег века, дине су се из неког непознатог разлога пробудиле из свог сна и поново кренуле у поход. У 16. веку је чак постојала опасност да ће песак прекрити стари град Лебу. Људи су реаговали тако што су саградили други град, далеко од опасне зоне, али тиме су се ствари само још више погоршале. Књига Słowiński National Park каже: „Приликом изградње града и луке немилосрдно је сечено дрвеће, при чему изгледа нико није био свестан последица.“ Услед овог обешумљавања, како се наводи у књизи, „дине су почеле да се померају до тад невиђеном брзином“. Премештајући се за 3 до 10 метара годишње, песак је прекрио села, поља, ливаде, па чак и шуме.

Одакле сав тај песак?

Људи су вероватно донекле одговорни за промене у изгледу тог предела, али они нису донели песак. Како је настао сав тај песак? И да ли тај процес и даље траје? Одговори на ова питања могу наговестити шта ће се десити с парком у будућности.

Истраживачи сматрају да извесне количине песка можда потичу од наслага песка који су реке носиле из унутрашњости према мору. Још један извор песка може бити и сама обала, где таласи непрестано разарају гребене. Тај процес се назива абразија. На пример, дуж једног дела балтичке обале таласи су ударали у обалу под углом од 45 степени, постепено разарајући стене и односећи песак. То је довело до таложења песка на морском дну.

На неке начине, још увек непознате у потпуности, океанске струје и таласи удруженим снагама преносе нешто песка с морског дна на део националног парка који је уз саму обалу. Ту настају велики подводни пешчани спрудови који су паралелни са обалом. Након тога таласи и приобалне струје постепено наносе песак на обалу, где затим главну улогу преузимају сунце и ветар који га исушују и односе даље према копну. На копну настаје неколико паралелних наноса који постепено постају све већи док ветар носи песак с једног наноса на други, и на крају се формирају беле дине.

Језера поред „пустиње“

Упркос овом што је претходно речено, Словињски национални парк уопште не личи на неку беживотну пустињу. Напротив, пошто обилује водом, он представља веома погодно место за биљни и животињски свет. Заправо, дине и плаже сачињавају свега око 5 посто површине парка, док реке, језера и потоци покривају око 55 посто његове површине.

Највеће језеро у овом парку је Лебско језеро, чија је површина 71 квадратни километар, а највећа дубина око 6 метара. У ово језеро се улива река Леба која је и највећа река у овом парку. Друго по величини је језеро Гардно у које се улива река Лупава. Услед песковитог, нестабилног окружења, обале ових језера непрестано се мењају.

Погодни услови за биљни и животињски свет

Осим три главна животна станишта у парку — дина, вресишта и борових шума — ту су и језера, реке и потоци. Ове потпуно различите животне средине пружају услове за опстанак скоро 900 врста биљака са васкуларним системом кроз који пролазе вода и хранљиви састојци. Међу тим биљкама налазе се и орхидеје. Једна од најотпорнијих и еколошки најкориснијих биљака јесте европска приморска трава (Ammophila arenaria). Као једна од биљака које прве расту на оваквом подручју, приморска трава обично започиње процес насељавања дина. Њене љуспасте жиле шире се и до 13 метара под земљом при чему велики број младица излази на површину формирајући тако жбуње. На тај начин, приморска трава полако учвршћује дине и чини их теже покретљивима, што омогућава другим биљкама да пусте корење и расту.

С обзиром да се налази на миграционој рути, Словињски национални парк је пун птица. У њему живи или се током селидбе привремено настани око 260 врста птица, што представља око 70 посто свих врста које се налазе у Пољској. Од птица које живе покрај воде овде се налазе: речни галебови, црне и обичне чигре, ћубасти гњурци, дивље патке, лабудови и ронци — дивље патке које су лако препознатљиве по својој „чупавој фризури“. Од осталих врста ту су сове буљине, сури орлови, орлови кликтавци, орлови рибари и белорепани, као и гаврани. Уколико имате оштар вид и нечујно ходате, можете такође запазити и неке од сисара који бораве у овом парку, као што су европски јелени, срне, дивље свиње, зечеви и ракунолики пси, који припадају истој породици као и лисице.

Прави рај за оне који воле пешачење

Што се туристичких понуда тиче, овде је једино дозвољено пешачење. У ту сврху, парк има пешачку стазу дугу 140 километара, с које посетилац док шета може видети свако од различитих станишта: четинарске шуме; сиве дине, ливаде, вресишта и мочваре; језера с платформама и осматрачницама; беле дине, као и дине које су поред воде и на крају километрима дугачке беле пешчане плаже.

Туристи који овде долазе током јесени или зиме могу видети нешто веома посебно — облаке песка које изнад врхова дина подижу снажни ветрови, што изгледа попут морске пене коју стварају таласи океана. Људи тада кажу да се дине пуше. Овом спектаклу доприноси и звук који се ствара када се милиони зрнаца силовито сударају, стварајући тако шум, то јест ’песму‘ дина.

Захваљујући његовој задивљујућој и разноликој природној баштини, овај парк посети годишње и до 800 000 људи. Несумњиво је да многи посетиоци воле да побегну из градске вреве и потраже природну терапију за своје напете нерве, осамљујући се у некој шуми, слушајући опуштајућу хуку таласа и песму галеба.

[Оквир/Мапа на 19. страни]

Словињски национални парк

Овај парк налази се у централном приобалном делу Пољске, између градова Леба и Рови. Добио је име по кашубском племену Словињци, словенском народу који је живео у овом подручју до пред сам крај другог светског рата. Парк је отворен 1967, а десет година касније проглашен је за један од светских природних резервата. Обухвата подручје од 18 618 хектара, од чега је више од пола покривено водом. Остатак сачињавају шуме (25 посто), плаже и дине (5 посто), мочваре и вресишта (8 посто) и ливаде и пашњаци (8 посто).

[Мапа]

(За комплетан текст, види публикацију)

БАЛТИЧКО МОРЕ

РУСИЈА

ПОЉСКА

СЛОВИЊСКИ НАЦИОНАЛНИ ПАРК

НЕМАЧКА

ЧЕШКА

СЛОВАЧКА

[Слика на 16. страни]

Када снажни зимски ветар подиже облаке песка, људи кажу да се дине пуше

[Слика на странама 16, 17]

Чигра

[Извор]

Photo by Chukchi Imuruk, National Park Service

[Слика на странама 16, 17]

Дине током лета

[Слика на 17. страни]

Дине током зиме

[Слика на 18. страни]

Лебско језеро

[Слика на 18. страни]

Ронци

[Слика на 18. страни]

Европска приморска трава

[Слика на 18. страни]

Јединствени пешчани облици

[Слика на 18. страни]

Срна