52. библијска књига — 1. Солуњанима

Писац: Павле

Место писања: Коринт

Писање завршено: отприлике 50. н. е.

 1. (а) Како је Павле одлучио да напише Прву Солуњанима? (б) Када је књига написана и по чему се истиче?

ОТПРИЛИКЕ 50. н. е., апостол Павле је на свом другом проповедничком путовању посетио македонски град Солун и тамо основао хришћанску скупштину. За непуну годину дана, док је био у Коринту са Силваном (у Делима апостолским назива се Сила) и Тимотејем, Павле је одлучио да напише прву посланицу Солуњанима како би их утешио и ојачао у вери. Било је то вероватно крајем 50. н. е. Та књига се истиче по томе што је то прва Павлова посланица која је постала део библијског канона, а уједно је и скоро најстарија књига грчког дела Библије (вероватно је старије само Матејево јеванђеље).

 2. Како се може утврдити ко је написао Прву Солуњанима и шта доказује да је она надахнути део Библије?

² Постоји стварно много доказа који потврђују надахнутост и веродостојност ове посланице. Павле је себе навео као писца, а сама посланица је у потпуном складу са осталим књигама Божје Речи (1. Сол. 1:1; 2:18). Посланица се по имену спомиње у многим најстаријим пописима надахнутих библијских књига, укључујући и Мураторијев фрагмент.a Многи раноцрквени писци цитирају из Прве Солуњанима или указују на њу, међу осталима и Иринеј (други век н. е.), који је спомиње по имену. Папирус Честер Бити бр. 2 (P⁠⁴⁶), отприлике из 200. н. е., садржи Прву Солуњанима, а један други папирус из трећег века (P⁠³⁰), који се налази у Генту у Белгији, садржи фрагменте из Прве и Друге Солуњанима.b

3, 4. До чега је довело Павлово успешно проповедање у Солуну?

³ Кратак преглед историје скупштине у Солуну, до времена писања ове посланице, показује зашто је Павле био веома забринут за браћу у том граду. Скупштина се од самог почетка суочавала са окрутним прогонством и противљењем. У 17. поглављу Дела апостолских Лука је написао да су Павле и Сила дошли у Солун, „где је била јудејска синагога“. Павле је тамо три суботе проповедао Јудејцима, резонујући с њима на темељу Писама, а постоје наговештаји да је тамо остао и дуже, јер је имао довољно времена да се бави својим занатом и да, што је најважније, оснује и организује скупштину (Дела 17:1; 1. Сол. 2:9; 1:6, 7).

⁴ Извештај из Дела апостолских 17:4-7 сликовито описује како су људи у Солуну реаговали на Павлово проповедање. Јудејци су постали љубоморни због успеха који је Павле имао у служби проповедања, па су окупили руљу и узбунили град. Насрнули су на Јасонову кућу и одвукли њега и другу браћу пред градске поглаваре, вичући: „Ови људи који су побунили цео свет дошли су и овамо, а Јасон их је угостио. И сви они раде против царевих одредби, говорећи да постоји други краљ — Исус.“ Јасон и остали били су присиљени да плате залог да би били пуштени. Ради браће у скупштини, а и ради властите сигурности, Павле и Сила су током ноћи били послати у Верију. Али, до тада се скупштина у Солуну већ учврстила.

 5. Како је Павле показао да се брине за скупштину у Солуну и да му је истински стало до браће у тој скупштини?

⁵ Јудејци из Солуна који су се жестоко противили Павлу дошли су за њим у Верију, па је постојала могућност да му онемогуће даљње проповедање у том граду. Зато је отишао у Атину, у Грчку. Ипак, све време је желео да сазна како његова браћа у Солуну излазе на крај с тешким околностима. Два пута је покушао да поново дође код њих, али га је сваки пут ’Сатана спречио‘ (1. Сол. 2:17, 18). Бринући се за ту младу скупштину, свестан тешких невоља које су та браћа доживљавала, Павле је послао Тимотеја у Солун да утеши браћу и да их ојача у вери. Павле се обрадовао када се Тимотеј вратио с добрим вестима, наиме да су Солуњани остали непоколебљиви и верни Богу упркос жестоком прогонству. Због своје верности и љубави постали су узор верницима по свој Македонији и Ахаји (1:6-8; 3:1-7). Павле је захваљивао Јехови Богу за њихову верност и истрајност, али је био свестан тога да ће им с временом, како буду духовно сазревали, бити потребне даљње смернице и савети. Зато је, док је био у Коринту с Тимотејем и Силваном, написао своју прву посланицу Солуњанима.

САДРЖАЈ ПРВЕ СОЛУЊАНИМА

 6. За шта је Павле похвалио Солуњане?

⁶ Солуњани су узор другим верницима (1:1-10). Павле је своје писмо Солуњанима започео срдачном похвалом за њихова дела подстакнута вером, за њихов труд подстакнут љубављу и за њихову истрајност која је произлазила из наде. Добра вест коју су им проповедали Павле и његови сарадници није дошла к њима само с речима него ’и са силом и с дубоким уверењем‘. Угледавши се на Павла и његове сараднике, Солуњани су прихватили реч „с радошћу која долази посредством светог духа“, тако да су постали узор свим верницима у Македонији и Ахаји, а и у другим земљама. Они су у потпуности оставили своје идоле да би ’робовали живом и истинитом Богу и чекали да с небеса дође његов Син‘ (1:5, 6, 9, 10).

 7. Како су се Павле и његови сарадници односили према Солуњанима и на шта су их подстицали?

⁷ Павле с љубављу брине о Солуњанима (2:1–3:13). Након што су били непријатељски дочекани у Филипима, Павле и његови сарадници су се одважили да проповедају у Солуну. Док су проповедали, нису то чинили као да угађају људима нити су се служили ласкавим речима, а нису тражили ни славу од људи. Напротив, Павле каже: „Били смо благи према вама, као мајка која храни и негује своју децу. Тако смо, пуни љубави према вама, били спремни да вам дамо не само Божју добру вест него и свој живот, јер смо вас заволели“ (2:7, 8). Подстицали су Солуњане, као што отац подстиче своју децу, да живе животом достојним Бога који их позива у своје краљевство и славу.

 8. Како су Солуњани постали Павлова радост и шта је он у молитви тражио за њих?

⁸ Павле их је похвалио за то што су спремно прихватили добру вест као оно што она заиста јесте — „као Божју реч“. Они нису били једини које су прогонили њихови сународници, јер су и први хришћани у Јудеји трпели слично прогонство од Јудејаца. Забринут за Солуњане, Павле је у два наврата желео да дође код њих, али га је Сатана спречио у томе. Павлу и његовим сарадницима браћа у Солуну су била венац којим ће се поносити пред Христом, била су им „слава и радост“ (2:13, 20). Пошто више није могао да издржи без икаквих вести о њима, Павле је послао Тимотеја у Солун да их ојача у вери и да их утеши. Тимотеј се затим вратио с добрим вестима о њиховом духовном напретку и љубави, а то је Павла утешило и обрадовало. Павле је за то захваљивао Богу и молио се да им Господ омогући да једни према другима расту и обилују у љубави и да им срце буде „беспрекорно у светости“ пред Богом и Оцем и да такви дочекају присутност Господа Исуса (3:13).

 9. Шта је Павле саветовао о светости и међусобној љубави?

⁹ Служити у светости и части (4:1-12). Павле је похвалио Солуњане за то што живе животом који је угодан Богу и подстакао их је да у томе још више напредују. Требало је да свако од њих „зна да овлада својим телом у светости и части, а не у необузданој полној пожуди“. При том нико није смео да задире у права свог брата. Јер Бог их, пише Павле, ’није позвао да би живели нечисто, него да буду свети. Према томе, ко то одбацује, не одбацује човека, него Бога‘ (4:4, 5, 7, 8). Павле је затим похвалио Солуњане за то што воле једни друге и подстакао их је да то чине још више и да се труде да мирно живе, да се баве својим послом и да раде својим рукама, како би се долично понашали „пред онима који су изван скупштине“ (4:12).

10. У шта је требало да браћа буду уверена с обзиром на оне који су умрли?

¹⁰ Нада у ускрсење (4:13-18). Павле је рекао браћи да не тугују за онима који су умрли као што то чине други, који немају наду. Објаснио им је да ако верују да је Исус умро и ускрснуо, треба да верују и да ће Бог ускрснути и оне који су умрли у јединству са Исусом. Када Господ буде присутан, сићи ће с неба са заповедничким позивом и „прво ће устати они који су мртви у јединству с Христом“. Затим ће они који тада буду живи бити ’однесени у облацима да се сретну с Господом у ваздуху‘, како би заувек били с њим (4:16, 17).

11. Зашто је требало да Солуњани бдију и шта је још требало да раде?

¹¹ Бдети јер се ближи Јеховин дан (5:1-28). „Јеховин дан долази баш као лопов у ноћи.“ Када људи буду говорили: „Мир и сигурност!“, тада ће их изненада задесити уништење. Зато је Павле поручио Солуњанима, који су били „синови светлости и синови дана“, да буду трезвени и да ’на груди ставе оклоп вере и љубави и да ставе кацигу — наду у спасење‘ (5:2, 3, 5, 8). Саветовао им је да теше и да изграђују једни друге. Требало је да сви ’с љубављу посебно цене‘ оне који се труде и предводе међу њима. С друге стране, требало је да опомињу оне који неуредно живе, да помажу слабима и да буду дуготрпљиви са свима. „Увек [се] трудите да чините добро једни другима и свима осталима“, подстакао их је Павле (5:13, 15).

12. Које је важне савете Павле дао у закључку и како је завршио посланицу Солуњанима?

¹² Павле је у закључку дао доста важних савета: ’Увек се радујте! Непрестано се молите и за све захваљујте! Дух не гасите! Пророштва поштујте! Све проверавајте да бисте се у то уверили и држите се онога што је добро! Клоните се сваког зла!‘ (5:16-22). Затим је изразио жељу да их сам Бог мира потпуно посвети и да њихов дух, душа и тело остану беспрекорни до времена присутности Господа Исуса Христа. Посланицу је завршио срдачним, охрабрујућим речима и обавезао је браћу да се побрину да се то писмо прочита свој браћи.

ЗАШТО ЈЕ ОВА КЊИГА КОРИСНА

13. У чему су Павле и његови сарадници били пример и како исказивање љубави утиче на браћу у скупштини?

¹³ Павле је овом посланицом показао да се с љубављу брине за своју браћу. С правом се може рећи да су он и његови сарадници били пример у показивању љубави, јер су својој вољеној браћи у Солуну били спремни да дају не само добру вест Божју него и свој живот. Сви надгледници би требало да развију такву љубав према својој скупштини! Када браћа виде њихову љубав, то ће их све подстаћи да воле једни друге, као што је Павле рекао: „А вама нека Господ омогући да једни према другима и према свима растете и обилујете у љубави, као што и ми обилујемо у љубави према вама.“ Таква љубав коју спремно исказују сви припадници Божјег народа свима доноси охрабрење. Она омогућава да нам срца буду ’чврста, беспрекорна у светости пред нашим Богом и Оцем и да такви дочекамо присутност нашега Господа Исуса са свим његовим светима‘. Она одваја хришћане од поквареног и неморалног света како би могли да живе у светости и да таквим животом угоде Богу (3:12, 13; 2:8; 4:1-8).

14. Шта из Прве Солуњанима можемо научити о томе како треба саветовати браћу?

¹⁴ Павле је овом посланицом на изврстан начин показао шта значи тактично и с љубављу саветовати браћу у скупштини. Иако су браћа у Солуну била ревна и верна, неке ствари је ипак требало да исправе. Међутим, Павле је пре сваког савета похвалио браћу за њихове добре особине. На пример, када је хтео да их упозори на моралну нечистоћу, најпре их је похвалио што својим животом угађају Богу, а затим их је подстакао да у томе ’још више напредују‘ и да свако влада својим телом у светости и части. Затим их је, након што их је похвалио за њихову братску љубав, подстакао да то ’чине још више‘ и да се баве својим послом и да се долично понашају пред онима који су изван скупштине. Павле је тактично саветовао својој браћи да се ’труде да чине добро једни другима и свима осталима‘ (4:1-7, 9-12; 5:15).

15. Шта указује на то да је Павле у Солуну ревно проповедао о нади у Краљевство и које је добре савете дао у вези с том надом?

¹⁵ Павле је четири пута споменуо „присутност“ Исуса Христа. Изгледа да је новообраћене хришћане у Солуну веома занимала та наука. Док је био у њиховом граду, Павле је несумњиво одважно проповедао о Божјем Краљевству у ком ће владати Христ, на шта указује оптужба која је била изнесена против њега и његових сарадника: „Сви они раде против царевих одредби, говорећи да постоји други краљ — Исус“ (Дела 17:7; 1. Сол. 2:19; 3:13; 4:15; 5:23). Браћа у Солуну су се уздала у Краљевство и с вером у Бога су чекала да „с небеса дође његов Син, Исус, кога је подигао из мртвих“ и да их избави од гнева који долази. Исто тако и данас сви који се уздају у Божје Краљевство треба да послушају изврсне савете из Прве Солуњанима, наиме да обилују у љубави и да буду чврсти и беспрекорни у срцу, како би ’живели животом достојним Бога који их позива у своје краљевство и славу‘ (1. Сол. 1:8, 10; 3:12, 13; 2:12).

[Фусноте]