Надиру „воде“ за коначни обрачун
ПРАСКАЈУЋЕ логорске ватре, блештаве варнице, ватрометне ракете које боје небо црвено, плаво, жуто и зелено, печени кромпири, гласан смех и радосни узвици. Ноћ логорских ватри у Енглеској.
У КВИБЕКУ (Канада) радници су случајно наишли на 25 костура. Мртваци су били брижљиво сахрањени, руку прекрштених. Тако су историчари ушли у траг тајанственом догађају, који се одиграо пре 200 година.
Оба, ни у ком случају повезана догађаја, имају ипак заједнички узрок – реформацију.
О ТОМЕ какав је огроман преврат на религиозном подручју уследио у 16. веку у Европи, било је већ говора у Кули стражари од 1. октобра 1987. (на немачком). Последице тога осетиле су се у другим деловима света. Много тога што ми данас сматрамо свакидашњицом у ствари је остатак онога што су обликовале воде реформације. Можда те последице утичу чак на твој свакодневни живот. Но, има још нешто важније. Ми стојимо непосредно пред последњом несрећом која ће задесити религију а која ће у оваком случају погодити и твој живот. Да ли знаш како?
Размотримо најпре трагове реформације у неким земљама.
Немачка: Говори се да утицају Лутера на немачку културу нема сличности на енглеском говорном подручју. Његов превод Светог Писма је један од најтраженијих немачких превода Библије. Лутер је битно допринео обликовању немачког језика, а утврдио је и оквир међусобних односа у породици. Указао је држави на потребу општег образовања, доприневши тиме већем угледу учитељског позива.
Канада: Натезање између Велике Британије и Француске у време колонијализма посебно је оставило трагове у провинцији Квибек. Квибек, кога су првобитно населили француски католички досељеници, дошао је 1763. године под британску, односно протестантску управу. Кратко пре тога били су мртваци, споменути на почетку чланка, потајно сахрањени у близини утврђених зидова тог града. Зашто тајно? Очигледно је реч о протестантима који тада нису смели бити сахрањени на католичком гробљу. Квибек још увек стрчи као острво франкофонског католицизма, што доводи до савремених сепаратистичких тежњи.
Ирска: На зеленом острву реформација није наишла на одјек, зато је држана на одстојању. Ипак, током времена, протестантски утицај продире из Енглеске преко Ирског мора у северне провинције, а резултат тога је данас подељена Ирска. Свечаним поворкама које се уприличују сваког лета, у Алстеру се слави победа протестантизма у прошлости. То обично не пролази без барикада, бомби и пластичних метака. Јула 1986. било је поводом параде „Оринџ деј“ 160 повређених. Свечаност подсећа на дан пре 300 година, кад је краљ Вилхелм од Оринџа, који је учврстио протестантизам у Великој Британији, победио последњег католичког монарха Енглеске, Џемса II.
САД: „Велики број секти које потичу из различитих европских земаља, битно је допринео религиозној слободи у Америци“, пише А. П. Стоукс у књизи Црква и држава у САД. У време колонијализма су се Сједињене Државе окитиле протестантским бојама. У религији, политици и трговини водило се калвинистичким вредностима. Заступало се схватање да је сваки човек директно одговоран свом Творцу, без потребе посредовања свештеника. То је становиште утиснуло схватање да треба узети судбину у своје руке, ако се жели пожњети награда за свој рад.
Т. X. Вајт подсећа у својој књизи У потрази за историјом да су на прелазу овог века 13 посто становништва САД били католици, а њихов удео до 1960. је порастао на преко 25 посто. Ипак, мали број католика се домогао виших политичких положаја. Т. X. Вајт закључује: „У вишим круговима Сената где се стварао рат и мир, где се одлучивало о савезној и спољној политици и где су се потврђивале савезне судије, Американци су још увек давали предност протестантима старе школе, као чуварима националних циљева.“ Од тог се правила одступило само у случају кад је Џон Ф. Кенеди постао први католички председник САД.
Даљњи примери из других земаља наведени су у уоквиреном тексту на страници 23.
Преплављено тло
У протестантизму се таласају теолошке расправе, а захваљујући личној слободи и слободи мишљења, издаје се све више библијских превода и коментара Библије. Међутим, током времена та слобода износи на видело и критику Библије. Јављају се нова гледишта, а испред свега долази право на самоопредељење. Прогрес није више сличан благом закључивању таласа, него бучном ударању мора о обалу. Јака струја реформације отплавила је темељ традиционалне хришћанске науке. Модерне алтернативе, попут теорије о еволуцији, покрета за ослобођење жена и „новог морала“ – све је то слично наплављеном дрвећу, немим сведоцима олује. Религија под утицајем личних гледишта у неким је протестантским земљама бацила појединце на обалу и тако су остали као бродоломци на свом властитом усамљеном острву вере.
Мартин Лутер и Жан Калвин – вође реформације
У протестантским подручјима нагиње се изражавању сумње у већ постојеће норме. Људи одрастају с веровањем у слободу, људска права и напредак. Немачки социолог и економиста Макс Вебер објавио је године 1904. једну научну расправу о вези између протестантизма и капитализма. Према његовом сазнању капитализам није једноставно производ реформације, но занимљиво је да су у капиталистичким срединама са становништвом различитих вероисповести, углавном протестанти ти који имају поседе, који предводе, који су способни, образовани. Према делу Фишер Велталманах од 450 Нобелових награда подељених до 1985. године, две трећине отишло је особама које потичу из културних кругова на које је утицао протестантизам. Само 20 посто нобеловаца дошло је из претежно католичких подручја. Међу 20 држава с највећим бруто производом по становнику, девет је протестантских, а само две су католичке. С друге стране, међу 10 најзадуженијих земаља у развоју, пет је католичких, али ниједна протестантска земља.
Према немачком недељнику Дер шпигел калвинистички идеали су помогли Британцима код успона њихове земље до светске силе. САД, Немачка и Велика Британија су упоредо с јачањем своје политичке моћи од 19. века постале и снаге социјалне обнове. Све се више наглашавала једнакост могућности за све. Неки сматрају да су одређена попратна струјања уз главну струју реформације била гласници модерног социјализма. Политичко разумевање социјалне одговорности отворило је пут за социјално осигурање за све. Тако је првенствено у протестантским земљама грађанска власт постепено преузимала контролу над законским аспектима у вези рађања, смрти, склапања и раставе брака, те наслеђа. Између католичких и протестантских земаља постоји још и данас прилично велика разлика у праву на раставу брака или легализацији абортуса.
Две тврђаве протестантизма, САД и Велика Британија, постале су дворога дивља звер библијског пророчанства (Откривење 13:11). Оснивање Уједињених нација, политичког дива 20. века, које су произашле из Друштва народа – уследило је на протестантску иницијативу.
Поплава ће се вратити
Плима која се повлачи оставља на обали трагове који подсећају на поновни повратак воде. На сличан је начин реформација 16. века оставила још и данас видљиве трагове. Такође постоје уверљиви докази да нам непосредно предстоји последњи талас религиозних промена, који ће засенити све раније преврате, јер ће крива религија бити заувек отплављена, што ће погодити сваког живог човека. Да ли ћеш ти преживети тај напад? Широм света, како код појединаца, тако и код држава рађа се дубоко укорењено негодовање према организованој религији. Где леже разлози томе?
Религија излази често изван свог подручја духовне опуномоћености, замењујући при том мантију са световном униформом; митру с круном и крст са жезлом. Пре неколико година било је у недељним новинама Обсервер постављено питање јесу ли политичари у Ирској спремни да преузму од свештеника управљање земљом. Некадашњи савезни канцелар Западне Немачке Хелмут Шмит изјавио је о мешању религије у политику: „Мислим да ово не може више дуго потрајати“. А паришке новине Фигаро оптужују цркву за прекомерно мешање у политику, тако да „она мора рачунаш с опасношћу да се и политика умеша у религију“. Било то у Индији, Египту, у САД, Пољској, Никарагви, Малезији или Чилеу — у пуном је току замарајућа борба између религије и политике.
Није то ништа ново, изненађујуће. У 17. поглављу књиге Откривења целокупна је крива религија описана као блудница, названа „Вавилон велики“, која врши блуд с политичарима света. У стиху 4 се каже да је „украшена златом, драгим камењем и бисерима“. Религиозно светско царство је незаситно. Оно се купа у раскоши и располаже огромним богатством. У 16. веку су светлуцави сандуци с благом Католичке цркве привукли погледе знатижељника. Једнако се догађа са сјајем драгуља свих религија 20-ог века.
Владе већ пожудно гледају на то богатство. У Албанији је преко 2000 мошеја, цркава и осталих религиозних зграда преуређено за световну сврху или уништено. Године 1984. известио је Санди тајмс да је влади Малте „запело за око богатство цркве“, након чега је смањила субвенције црквеним школама. На питање како ће црква надокнадити мањак, један министар је одговорио: „Буде ли потребно, нека растопе своје златне крстове и сребрне олтаре.“ У Грчкој се ортодоксна црква грчевито бори против на почетку прошле године прихваћеног закона, који дозвољава држави преузимање огромног црквеног поседа (око 10 посто укупне површине земље).
Широм света је религија многе разочарала. Уместо да уједињује она доприноси разједињавању. Једне немачке дневне новине говоре о „мржњом испуњеном супарништву између католика и протестаната“. Франкфуртер алгемајне цајтунг пише да је чак екуменски покрет који би требао премостити провалију, кренуо од „међусобног неповерења, непомирљивог непријатељства између католика и протестаната“, као од полазне тачке. Ели Визел, добитник Нобелове награде за мир за 1986. годину, цитиран је у једним другим немачким новинама: „Често мислим да смо затајили. Да нам је 1945. неко рекао како ћемо доживети појаву религиозних ратова на практично свим континентима... не бисмо то могли веровати“. Религија која промиче такве сукобе, која потиче или одобрава рат, је крива религија. А Створитељ је још пре много времена одлучио да је уништи.
17. поглавље Откривења не даје места сумњи у то какав ће бити удес свих кривих религија. У ставку 16. читамо: „Али ће Звијер (Уједињене нације) скупа са десет рогова (владавине унутар организације Уједињених нација) које си видио замрзити Блудницу (криву религију) опустошити је и свући до гола, месо јој појести, а њу спалити ватром“ (СТ).
Где ти стојиш?
Колико то год необично звучило – кривој су религији одбројени дани. Она ће ускоро нестати заједно са својим обичајима, традицијом и свим предностима. Тешко је то замислити, исто као што људи у 16. веку нису могли да замисле пораз Католичке цркве. Али, воде реформације су дерале. Црквено богатство предато је народу, а њена власт монарсима. И данас ће народи предњачити у коначном уништењу криве религије.
Шта то значи за тебе лично? Испитај религиозну заједницу којој припадаш. Да ли је оно што заступа у сваком погледу сагласно с Библијом? Ако није, онда је та организација део „Вавилона великог“, светског царства криве религије. Тада следи позив из Откривења 18:4 (НС): „Изиђите из ње, мој народе, ... ако не желите примити део њених казни.“
Мислим на следеће: „Воде поплаве“ које ће у потпуности разорити криву религију на путу су, већ се назиру на хоризонту. Где ћеш ти стајати кад се докотрљају силном разорном снагом? У долини равнодушности? На брежуљку неког световног ауторитета? Или на гори Јеховиној? Постоји само једно сигурно место.
[Истакнути текст на 22. страни]
Јака струја реформације отплавила је темеље традиционалне доктрине. Модерне алтернативе попут теорије о еволуцији, покрета за ослобођење жена и „новог морала“, све је то слично наплављеном дрвећу
[Истакнути текст на 23. страни]
Постоје уверљиви докази да нам непосредно предстоји последњи талас религиозних промена. Да ли ћеш ти преживети тај напад?
[Истакнути текст на 24. страни]
„Да нам је 1945. неко рекао како ћемо доживети појаву религиозних ратова на практично свим континентима... Не бисмо то могли веровати“
[Оквир на 29. страни]
Јужна Африка: Калвинистичка наука о предодређености дала је теолошки темељ апартхејда у овој земљи. Франкфуртер алгемајне цајтунг назвао је теологе низоземске реформаторске цркве у Јужној Африци „архитектима политике расне дискриминације“.
Швајцарска: Женева, средиште калвинистичког покрета, привукла је хиљаде избеглица, који су донели са собом своје богатство и знање. То је допринело томе да је град постао средиште банкарства, у којем се осим тога сместила и цветајућа индустрија сатова.
Индија: Друштво језуита настало је као последица контрареформације, покрета који је требао допринети поновном оживљавању католицизма након пораза реформације. Чланови Друштва дошли су у 16. веку у провинцију Гоа, убрзо након што постаје португалска колонија. Утицај цркве одражава се и на данашњем становништву. У Гои су 3 од 10 становника католици. За разлику од тога, у читавој Индији на 25 становника долази једна особа која исповеда хришћанство.
Енглеска: Године 1605. на престоље долази протестант Џемс I. Кад је у земљи порасло тлачење католика, основана је завера с циљем да дигне у ваздух парламент заједно с краљем. Али, завереници, група католика предвођена Гајом Фокесом били су погубљени, након што су били раскринкани. Стога се сваког 5. новембра слави Ноћ логорске ватре. Још увек се сакупљају породице и пријатељи да би се те влажне ноћи радовали ватромету и спаљивању „гаја“ односно лутке која представља завереника.
[Слике на 21. страни]
Мартин Лутер и Жан Калвин – вође реформације