Изазов да се иде његовим стопама
„Крист (је) трпео за вас и оставио вам примјер да идете његовим стопама“ (1. Петрова 2:21, СТ).
1, 2. а) Шта може бити прави изазов, и зашто је то важно за хришћане? б) Која се питања овде постављају?
ДА ЛИ си икада ишао дуж пешчане обале или трчао преко снежног поља и био фасциниран трагом особе, која је прошла пре тебе? Да ли си покушао да стајеш у стопу и тако што је могуће тачније пратиш траг? Ако да, тада си установио да то није баш лако. Пратити некога тачно у стопу – било то дословно или у преносном смислу — јесте прави изазов. А и тим, да се називамо хришћани, дајемо до знања да је управо то наша жеља, наиме да пратимо Христа тачно у стопу.
2 Предузимаш ли спремно потребне напоре да се успешно супротставиш том изазову? Да ли си одлучан да то чиниш, па било шта да дође? Ако да, тада ће ти потпуно разумевање, зашто је тако тешко ићи по дословним стопама, помоћи да успешније пратиш Христове симболичне стопе.
Учи да се прилагођаваш
3. Зашто некоме пре свега можда изгледа неприродно да иде по нечијим стопама?
3 Свако има свој карактеристичан начин хода. Дужина корака је на пример од особе до особе различита, као и угао под којим се нога ставља на тло. Нечији прсти на нози могу стајати право или под једним углом бити савијени на унутрашњу или спољашњу страну, што код једне ноге може бити изразитије него код друге. Спознајеш ли у чему се састоји изазов? Да би могао тачно у стопу да идеш за неким, ти мораш дужину својих корака и положај свог стопала да прилагодиш његовом. Можда ти то пре свега изгледа неприродно, али то се мора учинити. Друге могућности нема.
4. Зашто је посебан изазов да се иде по Исусовим стопама?
4 Сликовито речено Христов начин хода је био јединствен, јер је он међу својим савременицима био једини савршен човек „који није знао греха“ (2. Коринћанима 5:21, др Чарнић). Пошто су људи од рођења несавршени и грешни, њихов нормалан начин хода није у томе да у стопу иду за Исусом. На то је Павле подсетио Коринћане, рекавши: „Јер сте још телесни. Јер где су међу вама зависити и свађе и неслоге, нисте ли телесни, и не живите ли по човеку?“ Нагињање ка зависти и свађи су „дела телесна“ и нормална за несавршене људе, а Исус је ишао путем љубави, а „љубав не завиди, ... не срди се“. Зато је већи изазов ићи по Христовим стопама, него да смо позвани да идемо по стопама једног несавршеног човека (1. Коринћанима 3:3; 13:4, 5; Галатима 5:19, 20; види такође Ефесцима 5:2, 8).
5, 6. Зашто су многи људи промашили да иду Христовим стопама, и какав је стога савет дао Павле? б) Како се подстичу људи да данас иду Христовим стопама, и какве последице то има за њих?
5 Осим несавршености, некога може да омета и незнање о Богу да иде Христовим стопама. Павле је ради тога опомињао хришћане у Ефесу да не ходе више тако „као што живе многобошци у ништавости свога ума. Њихова мисао је помрачена, далеко су од божанског живота – због незнања које је у њима, због окорелости њихова срца“ (Ефесцима 4:17, 18, др Чарнић).
6 Кроз дело проповедања Царства данас се позивају људи да се зауставе у свом нормалном начину хода, то јест, да се у игнорисању Божјих намера и духовном мраку не мотивишу безосећајним срцем тежећи за некорисним циљевима. Охрабрују се да се прилагоде савршеном примеру Исуса, да ходе у заједници са њим’ и тако ’заробе сваку мисао за покорност Христу’ (Колошанима 2:6, 7; 2. Коринћанима 10:5). Особе које су спремне да прихвате овај изазов биће учвршћене у својој вери. И док се оне привикавају да иду као што је Христ ишао, с временом, то ће им бити све лакше.
7. Какво поуздање имамо да је могуће да идемо Христовим стопама, иако је то често изазов?
7 Па ипак, то је често изазов. Знатна је разлика између једног савршеног и једног несавршеног човека. Из тог разлога су код несавршених људи потребне велике промене, ако се труде да следе савршен пример. Зато неке особе, можда због свог наслеђа или ради своје околине, имају већих тешкоћа него што имају други, да се прилагоде хришћанском начину живљења. Али Јехова нам обећава да је свако ко се у томе стварно спремно напреже у стању да то и учини. „У свему сам јак кроз онога који ми снагу даје“, рекао је апостол Павле (Филипљанима 4:13; види такође 2. Коринћанима 4:7; 12:9).
Обрати пажњу
8, 9. Зашто то захтева искључиву пажњу и велику концентрацију да се иде по нечијим стопама? б) Примена ког библијског савета ће нас сачувати да не скренемо са Исусових стопа?
8 Дословне стопе можемо пратити само онда ако брижљиво пазимо где стајемо. Ако нам очи лутају по стварима око нас, тад ћемо неминовно пре или касније учинити погрешан корак. Ако свесно не пазимо и ако се не концентришемо, тада ћемо одступити од стопа које треба да пратимо. Дакле, увек морамо бити опрезни, посебно онда кад би нас изненада могла омести бука или неочекивани догађај (Упореди Јов 18:10, 11).
9 На симболичан начин то се односи на оне који иду Исусовим стопама. Исус је опомињао своје следбенике да строго пазе на себе, да им не отежа срце ’прекомерним јелом и тешким пијанством и животним бригама’ (Лука 21:34, НС). Сотона употребљава те свакодневне сметње да би нас навео да скренемо наш поглед са Исусових стопа. Често нас изненађује тим што користи неочекиване околности, као на пример противљење, болест или финансијски проблеми. „Да се никада не оклизнемо“ морамо „да посветимо више него обичну пажњу ономе што смо чули“. Другим речима: Наше очи морамо још прецизније да управљамо по Христовим речима него досад (Јеврејима 2:1; види такође 1. Јованову 2:15-17).
Не одступај
10. а) Каква опасност постоји ако се трагови ногу укрштају? б) Зашто у духовном смислу могу настати тешке последице ако пратимо лажне трагове?
10 Вероватно ћемо на обали пуној људи открити различите трагове ногу у мокром песку, а неки се можда укрштају са трагом који ми желимо да пратимо. Површно гледано, многи трагови личе једни на друге. Зато је важно да смо сигурни да пратимо прави траг. Иначе би могли бити заведени и ићи у погрешном правцу. У духовном смислу то би могло имати тешке последице. Колико је опасно пратити траг који истина изгледа да је прави а у стварности није, види се из пословице која упозорава. „Неки се пут чини човеку прав, а крај му је пут к смрти“ (Приче Соломонове 16:25).
11. Које је упозорење Павле дао првих хришћанима, и за кога је он данас пример?
11 Због ове, веома реалне опасности, Павле се осећао присиљен да упозори своју браћу у раној хришћанској скупштини: „Чудим се да се тако брзо одвраћате од онога који вас је позвао Христовом незаслуженом добротом, прелазећи на другу врсту добре вести. ... постоје неки други који вас буне и желе изврнути добру вест о Христу. ... Ко год да вам проповеда добру вест другачију од оне што сте примили, нека буде проклет“ (Галатима 1:6-9, НС). У сагласности са Павловим примером данас нас упозорава Водеће тело Јеховиних сведока на отпаднике и лажну браћу, који тако рећи подмећу лажне отиске стопала. Прави хришћани не желе да скрену са стазе коју им је Христ означио под Божјим налогом (Псалам 44:18):
12. а) Како нам 2. Тимотеју 1:13 може помоћи да не будемо заведени да пратимо лажне отиске стопала? б) Чиме се одликују друге врсте такозване добре вести?
12 Тим што строго пазимо на карактеристичне ознаке Христових отисака стопала, спречавамо да будемо заведени. Ако имамо тачно спознање о Исусу, о његовим наукама и о начину деловања хришћанске скупштине, тада познајемо карактеристичну „мустру здравих речи“, која нас штити од оних који „желе да изврну добру вест о Христу“ (2. Тимотеју 1:13). Све друге врсте такозване добре вести – у стварности лажни отисци стопала – не одговарају овој мустри истине. Оне је изопачују и нејасно приказују. Уместо да јасно издвајају темељне библијске истине и начела, оне им се супротстављају. Уместо да нас подстичу на већу активност у Јеховиној служби, оне делују супротно. Њихова основна садржина је све друго само не позитивна и не прославља Јеховино име и његову организацију; оне се одликују негативним ставовима, зановетањем и критиком. По овим стопама сасвим сигурно не желимо да идемо.
Задржи исправан корак
13. Зашто брзина корака игра улогу ако желимо да идемо по нечијим стопама?
13 Наша дужина корака делимично зависи од брзине којом се крећемо. Уопште, уколико брже идемо, утолико су дужи наши кораци. Уколико спорије идемо, утолико су краћи. Према томе, ако идемо по нечијим дословним стопама биће нам утолико лакше уколико више прилагодимо нашу брзину његовој. И ако желимо успешно да ходамо по симболичним стопама Исуса Христа, нашег вође, ми морамо задржати његову брзину.
14. а) У ком погледу ми можда не држимо корак са Исусом? б) Зашто је безумно бити бржи од „верног и разборитог роба“?
14 Ако не држимо корак са Христом то може значити једну од две ствари. Или покушавамо да идемо брже, да унапред журимо од „верног и разборитог роба“, којим се Исус служи за остварење Јеховине намере, или храмамо и заостајемо за вођством тог „роба“ (Матеј 24:45-47). У прошлости су на пример неки хришћани постали нестрпљиви, јер су сматрали да су измене у односу на науке или организациона побољшања потребне или закасниле. Пошто им је ствар преспоро ишла, разљућени повукли су се од Јеховиног народа. Како безумно и кратковидо! Често је управо то што их је узнемиравало касније измењено и то у од Јехове одређено време (Приче Соломунове 19:2; Проповедник 7:8, 9).
15. Како су краљ Давид и Исус добри примери да се треба задржати права брзина корака?
15 Мудро је да се чека док Јехова не ступи у акцију, уместо да би сам одређивао брзину корака. У овом погледу краљ Давид нам даје добар пример. Он је одбио да скује заверу против краља Саула и да оствари своје право на краљевство, пре него што му је Јехова у своје одређено време дао (1. Самуилова 24:1-15). То исто је спознао и Исус, „син Давидов“, да мора да чека док своју моћ небеског цара не буде могао да врши у потпуности. Знао је пророчанску „изјаву која је примењена на њега: „Седи с десне стране моје док не положим непријатеље за подножје, твојим ногама.“ Тако кад је једна група Јевреја покушала „да га ухвати и да га учини царем“ он се брзо повукао (Матеј 21:9; Псалам 110:1; Јован 6:15). Око 30 година касније Исус је према Јеврејима 10:12, 13 још увек чекао на своје Царство. Заиста чекао је скоро 1900 година док није постављен за законитог цара Божјег Царства, које је успостављено 1914. године.
16. а) Опиши како се ми можда спорије крећемо него што би требало? б) Из ког разлога је Јехова стрпљив, и како можемо избећи да злоупотребимо то стрпљење?
16 Не задржати праву брзину корака може такође да значи попуштање и храмајуће заостајање. На пример, ако сазнамо из Божје речи да треба да предузмемо измене у нашем животу, поступамо ли неодложно? Или заузима ли став, пошто је Бог стрпљив, да одложимо такве измене за касније у нади да ће нам тада бити лакше? Тачно је да је Јехова стрпљив. Али с тим нас он не жели навести да у односу на потребне измене будемо немарни. Штавише нама се каже: „Он је стрпљив с вама јер не жели да ико буде уништен, него жели да сви дођу до покајања“ (2. Петрова 3:9, 15, НС). Према томе много је боље ако ми опонашамо псалмисту, који је рекао: „Пожуро сам и нисам оклевао да чувам твоје заповести“ (Псалам 119:60, НС).
17. Од ког значаја је права брзина корака у делу проповедања Царства, и која би питања зато требали себи да поставимо?
17 Такође би могло бити да заостајемо у проповедању Царства. Према Матеју 25 глава Исус сада суди људима тако што одваја „овце“ од „јараца“. Ово дељење се углавном постиже проповедањем „добре вести о Царству“ (Матеј 24:14; 25:31-33; Откривење 14:6, 7). Предвиђено време за дело раздвајања је неминовно ограничено (Матеј 24:34). С обзиром да време постепено истиче, можемо рачунати с тим да Исус убрзава то дело. При томе он поступа као инструменат Бога који је у односу на дело сакупљања обећао: „Ја, Јехова, убрзаћу то у своје време“, 60:22, НС). Као Божји сарадници који тачно у стопу прате његовог сина, повећавамо ли ми брзину нашег корака у делу проповедања Царства толико, колико нам наше телесно стање и библијске обавезе дозвољавају? Извештаји службе проповедања показују да је то случај код милиона Јеховиних сведока.
Избегавај прекомерно самопоуздање, савладај обесхрабрење
18. Зашто би нека особа могла да има прекомерно самопоуздање, и како Библија упозорава на ту опасност?
18 Што се више трудимо да идемо по нечијим стопама, утолико се, више навикавамо на његов начин хода. Али ако постанемо самоуверени, онда „ћемо раније или касније направити погрешан корак. Ако идемо по симболичним Исусовим стопама онда морамо бити свесни опасности прекомерног самопоуздања, то јест опасности да се на лакомислен начин ослонимо на нашу властиту снагу и наше властите способности, мислећи да смо већ успели да се прилагодимо његовом начину хода. За нас је Петрово искуство, о ком се извештава у Луки 22:54-62, благовремено упозорење. Оно такође подвлачи истинитост речи из 1. Коринћанима 10:12 где стоји: „Ко мисли да стоји, нека пази да не падне.“
19. а) Шта сваки хришћанин чини с времена на време? (Јаков 3:2). б) Како требамо схватити Павлове речи према Римљанима 7:19, 24?
19 Због несавршености сваки хришћанин с времена на време учини погрешан корак. Неслагање може бити мало, скоро неприметно за друге. Али такође се може радити о једном тако очигледном промашају циља да то сви примећују. У сваком случају утешујуће је ако мислимо на Павлове речи, који је у свом поштењу признао: „Јер не чиним добро које желим, него зло, које не желим, то чиним. Јадан ти сам ја човек!“ (Римљанима 7:19, 24, НС). Наравно ове речи не смемо схватити као оправдање за неправедно поступање. Пре свега оне су за одане хришћане који се боре са својим несавршеностима охрабрење, да се стално труде да удовоље изазову, да ходе по Исусовим савршеним стопама.
20. а) Како нам Приче Соломонове 24:16 помажу у трци за живот? б) На шта треба да будемо одлучни?
20 „Јер ако и седам пута падне праведник, опет устане“, пише у Причама Соломоновим 24:16. У својој трци за живот нико се не треба, осећати присиљен да је напусти. Ова трка личи на маратоноку трку. То није трка на сто метара, него трка која захтева издржљивост и истрајност. Најмања грешка у кораку једног спринтера може значити да је за њега трка завршена. Али маратонски тркач чак ако се и спотакне, има још времена да прибере снагу и да заврши трку. Тако ако се ти осећаш приморан да због једног погрешног корака узвикнеш „Јадан ти сам ја човек!“, тада мисли да још имаш времена да прибереш снагу. Ти још увек имаш могућност поново да идеш по стопама Исуса Христа, твога вође. Нема разлога за очајање! Нема разлога за напуштање! Буди одлучан да се са Божјом помоћу успешно сусретнеш са изазовом ’да идеш тачно по Исусовим стопама’ (1. Петрова 2:21).
Зашто хришћани морају
◻ да се уче да се прилагођавају?
◻ свесно да пазе?
◻ да задрже у мислима мустру истине?
◻ да држе праву брзину корака?
◻ да избегавају прекомерно самопоуздање?
◻ да савладају обесхрабрење?