Имаш ли веру попут Илијине?

ЉУДСКО друштво данас поткопава веру. Интелектуалци се подсмевају постојању Бога. Религиозни лицемери се ругају Богу. А секуларни свет све више поступа као да Бог једноставно није важан. Било да ови ставови застрашују или обесхрабрују особу или је заразе равнодушношћу, у сваком случају последица је иста: Њена вера је нагрижена. Није чудо што је апостол Павле помањкање вере назвао ’грехом који лако приања уз нас‘! (Хебрејима 12:1, NW).

Можда је зато Павле посебно настојао да обрати нашу пажњу на животе људи и жена јаке вере (11. поглавље Јеврејима). Такви примери могу нас мотивисати и подупрети нашу веру. На пример, осврнимо се на пророка Илију, усредсређујући се само на први део његове дуге и потпуне пророчке каријере. Живео је за време владавине краља Ахаба и његове паганске жене, краљице Језабеле, у време када је, као и сада, вера у правог Бога била на ниском нивоу.

Изопачено десетоплеменско краљевство

Какав пар! Ахаб је био седми краљ десетоплеменског краљевства Израела. И премда су шесторица његових претходника били зли људи, Ахаб је био још гори. Не само да је отео забораву изопачено обожавање телета у земљи, већ је оженио страну принцезу Језабелу, уводећи том приликом јачи облик обожавања лажног бога Баала него што је у земљи икад био познат (1. Краљевима 16:30-33).

Језабел је од раног детињства била уведена у обожавање Баала. Њен отац, Едбаал, свештеник Ашторете (Баалове жене), убио је друге да би постао краљ у Сидону, краљевству северно од Израела. Језабел је утицала на свог морално слабог супруга да утемељи баализам у Израелу. Убрзо је било 450 пророка тог лажног бога и 400 пророка богиње Ашере у земљи и сви су они јели за краљевским столом. Колико је само био гадан њихов облик обожавања у очима правог Бога, Јехове! Фалички симболи, обреди плодности, храмске проститутке (и мушке и женске), чак и жртвовање деце — таква су била карактеристична обележја ове огавне религије. Уз Ахабов благослов, она су се неометано ширила по краљевству.

Милиони Израелаца заборавили су Јехову, Створитеља Земље и њеног кружног тока воде. За њих је Баал био тај који је благословио земљу кишама на крају сувог годишњег доба. Сваке године гледали су пуни наде према овом ’Јахачу облака̂‘, том такозваном богу плодности и кишног годишњег доба, да оконча суво раздобље. Годину за годином кише су долазиле. Годину за годином Баалу је приписивана заслуга.

Илија објављује сушу

Вероватно је био крај дугог, летњег раздобља без кише — баш када су људи почели очекивати да Баал најави животодајне кише — кад нас библијски извештај упознаје с Илијом.a Он се изненада појављује у библијском запису, као гром из ведра неба. Мало се говори о његовој животној средини, ништа о његовом пореклу. Али за разлику од грома, Илија није био наговеститељ олује с кишом. Објавио је Ахабу: „Као што живи Јехова Бог Израелов пред којим стојим, током тих година неће се појавити ни роса ни киша, осим по наредби моје речи!“ (1. Краљевима 17:1, NW).

Замисли овог човека, обученог у своју сеоску хаљину од длаке. Родом је из кршевитих брежуљака Гилеада и вероватно је одрастао међу понизним пастирима стада̂. Стоји пред моћним краљем Ахабом, можда баш у његовом огромном дворцу с чувеном кућом од слонове кости, с њеним егзотичним и богатим украсима и импозантним идолима. Тамо, у прометном, утврђеном граду Самарији, где је обожавање Јехове било скоро заборављено, он говори Ахабу да је тај његов бог, тај Баал, немоћан, да не постоји. У тој години, као и у годинама које су следиле, Илија објављује да неће бити ни кише ни росе!

Где је стекао такву веру? Зар није осећао страх док је стајао тамо пред тим охолим, одметничким краљем? Можда. Више од хиљаду година након тога, Исусов полубрат Јаков јемчи да је Илија био „човек с осећањима попут наших“ (Јаков 5:17, NW). Али запази Илијине речи: „Као што живи Јехова Бог Израелов пред којим стојим.“ Илија је задржао у мислима да, као Јеховин слуга, стоји пред много већим престољем од Ахабовог — престољем сувереног Господа свемира! Он је био представник, емисар тог престоља. С те тачке гледишта, зашто би се бојао Ахаба, ситног људског владара који је изгубио Јеховин благослов?

Није било случајно што је Јехова био тако стваран за Илију. Пророк је сигурно проучио запис Божјег поступања са својим народом. Јехова је упозорио Јевреје да ће их казнити сушом и глађу ако се окрену обожавању лажних богова (Деутероном 11:16, 17). Уверен да Јехова увек испуњава своју реч, Илија ’је молио да не буде кише‘ (Јаков 5:17, NW).

Вера изражена слеђењем упутства

Ипак, за тренутак, Илијина објава довела га је у смртну опасност. Било је то време када се захтевао још један аспект његове вере. Да би остао жив, морао је бити веран у слеђењу Јеховиних упутстава: „Иди одавде, иди на исток и сакриј се код потока Керита, према Јордану. Пићеш воду из потока, а гавранима сам заповедио да те онде хране“ (1. Краљевима 17:3, 4).

Илија је одмах послушао. Ако је желео да преживи сушу и глад која ће снаћи његову земљу, морао се ослонити на све припреме које је Јехова учинио за њега. Ово никако није било лако. То је значило да се сакрије и живи у потпуној изолацији, и то месецима. То је значило да једе месо и хлеб које су му доносили гаврани — птице које једу стрвине и које су се сматрале нечистима у мојсијевском Закону — уздајући се у Јехову да такво месо није била стрвина него месо које је правилно искрварено према закону. Неким коментаторима Библије чини се тако невероватним ово чудо које је потрајало, па су предложили да првобитна реч мора значити „арапски коњи“, а никако не „гаврани“. Али гаврани су били идеалан избор. Нико не би посумњао да те припросте, неугледне птице које лете у пустош са својим остацима хране у ствари хране Илију, кога су Ахаб и Језабел тражили по свим краљевствима! (1. Краљевима 18:3, 4, 10).

Пошто суша није попуштала, Илији је можда с правом порасла сумња о његовој залихи воде у бујичној долини Керита. Већина израелских бујичних долина исушила се током суше и „после неког времена“ то се догодило и с овом. Можеш ли да замислиш Илијина осећања док је вода постепено опадала до уског поточића, а локве бивале све плиће из дана у дан? Сигурно се питао шта ће се догодити кад нестане воде. Ипак, Илија је верно остао да чека. Тек када је поток пресушио, Јехова му је дао следећи низ упутстава. Рекао је пророку да иде у Сарепту. Тамо ће пронаћи храну у дому једне удовице (1. Краљевима 17:7-9).

Сарепта! Тај град је припадао већем граду Сидону, одакле је потицала Језабел и где је њен отац владао као краљ! Хоће ли то бити сигурно? Можда се Илија питао. Али „уста и отиде“ (1. Краљевима 17:10).

Јехова пружа храну и живот

Његова послушност ускоро је била награђена. Срео је удовицу као што је проречено и управо у њој је пронашао такву веру каква је недостајала међу његовим сународницима. Ова сиромашна удовица имала је само толико брашна и уља да припреми један, последњи оброк за себе и свог младог сина. Ипак, чак и у свом крајњем сиромаштву била је спремна да припреми хлеб прво за Илију, уздајући се у његово обећање да ће Јехова одржавати залихе у њеним посудама за уље и брашно све док то буде потребно. Није чудо што се Исус сетио примера ове верне удовице када је јавно осудио неверне Израелце у својим данима! (1. Краљевима 17:13-16; Лука 4:25, 26).

Ипак, упркос овом чуду, и удовичина и Илијина вера ускоро су суочене с тешким испитом. Њен син је изненада умро. Сломљена, удовица је могла само да претпостави да је ова трагедија дошла због нечег што има везе са Илијом, ’човеком Божјим‘. Питала је је да ли је била кажњена за неки прошли грех. Али Илија је узео мртвог сина из њеног наручја и однео га у горњу собу. Знао је да Јехова може пружити више од хране. Јехова је извор самог живота! Тако се Илија усрдно и више пута молио да се детету врати живот.

Илија није био први који је имао такву веру у ускрсење али, према библијском запису, први је употребљен да га изведе. Дечак „оживе“! Радост његове мајке сигурно је била нешто што је требало видети када јој је Илија предао сина једноставним речима: „Види, твој је син жив!“ Сигурно је са сузама рекла: „Признајем сад да си Божји човек и да је реч Господња у твојим устима истинита!“ (1. Краљевима 17:17-24).

„Мој Бог је Јехова“

Како је дирљиво и како је прикладно то што Илијино име значи „Мој Бог је Јехова“! У време суше и глади, Јехова му је дао храну и пиће; у време моралног хаоса, Јехова му је дао исправно вођство; у време смрти, Јехова га је употребио да поврати живот. И изгледа да је сваки пут када је Илија био позван да искаже веру у свог Бога — уздајући се у Њега да се брине, следећи његова упутства, ослањајући се на Њега светећи Његово име — био награђен с још више разлога да положи веру у Јехову. Овај образац показао се истинитим док је од свог Бога Јехове наставио да прихвата тешке и чак застрашујуће задатке; нека од његових најспектакуларнијих чуда тек су била пред њим. (Види 18. поглавље 1. Краљевима.)

Готово је исто тако и с Јеховиним слугама данас. Ми не морамо бити чудом нахрањени или употребљени да изведемо ускрсење; ово није ера за таква чуда. Међутим, сам Јехова се није нимало променио од Илијиних дана (1. Коринћанима 13:8; Јаков 1:17).

И ми можемо примити неке задатке који нам уливају страх, нека тешка и застрашујућа подручја која треба достићи с поруком коју нам је Бог дао. Лако бисмо се могли суочити с прогонством. Можда ћемо бити гладни. Али верним појединцима и својој организацији као целини, Јехова увек изнова доказује да још увек води и штити своје слуге. Још увек им даје снагу да изврше било које задатке које им додели. И још увек им помаже да истрају у било којим кушњама које могу доћи на њих у овом свету пуном невоља (Псалам 55:22).

[Фуснота]

[Слика на 18. страни]

Имаш ли веру попут Илије да ће се Јехова побринути за потребе својих слугу?