Јехова твој познаник или твој пријатељ?
„ЈОВАНЕ, да те упознам са својим пријатељем? Ово је — извини, хоћеш ли поновити име?“
Јеси ли када чуо овакву врсту погрешке у разговору? Она нам је пример како неки људи погрешно употребљавају реч „пријатељ“. У ствари, они мисле само „познаник“, или понекад чак ни то. Познавати господина Павловића с друге стране улице је једно; а бити му пријатељ је сасвим друго.
Један речник дефинише „познаника“ као „особу са којом је неко имао неку друштвену везу, али према којој нема јаку личну приврженост“. Она указује на „мање присности, блискости, дружења и добрих жеља него ПРИЈАТЕЉ“.
Овај недостатак јаке личне привржености помаже нам да разумемо зашто често обраћамо мало пажње на оно што се догађа познаницима, док смо срдачно умешани у живот наших пријатеља. Делимо њихове радости и туге, дозвољавамо да нас дубоко дирну. Наравно, морамо пазити да не дозволимо да нас емоционална укљученост заведе да се мешамо у њихове приватне ствари (1. Петрова 4:15).
Поседовање јаке личне привржености према нашим пријатељима такође објашњава зашто им ми, природно, желимо удовољити. Ако познаник сматра да је наше понашање непријатно или недолично, његово негодовање нас, вероватно, неће подстакнути да се променимо. Али, пријатељ заиста може вршити снажан утицај по питању одевања, понашања или става.
Што се тиче поверења, наклоности, поштовања и лојалности, пријатељство захтева виши степен одговорности него познанство. Онај ко тражи пријатељство без, такорећи, икаквих услова, у ствари жели само познаника, не пријатеља. Блиски пријатељи су срећни да испуне одговорности које са собом доноси јака лична приврженост, схватају да им то даје прилику да докажу своје пријатељство.
Пријатељство с Богом
Као Створитељ, Јехова је небески Отац човечанства и заслужује да га волимо, слушамо и поштујемо. Али, он жели да то људи чине због јаке личне привржености, а не једноставно због осећања дужности (Матеј 22:37). Он такође жели да га воле као Пријатеља (Псалам 18:2 [1, ДК]). Будући да „он најпре показа љубав своју к нама“, он сам је положио савршен темељ за такво пријатељство (1. Јованова 4:19).
Наши прародитељи, Адам и Ева, познавали су Јехову. Питање је било: Да ли ће прихватити понуђено пријатељство? Нажалост, нису. Њихова себична тежња за независношћу од Бога, није указивала на осећање снажне личне привржености. Били су спремни да прихвате благослове пријатељства које је нудио, али нису били спремни да испуне одговорности тог пријатељства. То је било као да су желели уживати удобност и безбедност свог угодног рајског дома, а да нису спремни да плате најам.
Сви смо ми, неки у већој мери од других, наследили овај дух недостатка поштовања и независности (Постање 8:21). На пример, неки млади људи су дозволили да их природна жеља за независношћу наведе да не поштују родитеље. То је довело до прекида најдрагоценијег пријатељства које би требало да постоји између њих и њихових родитеља целог живота. Ма како то било тужно, ипак је прекид пријатељства са нашим небеским Оцем пуно озбиљнији. У ствари, може бити погубан!
Захтеви за пријатељство
Без поверења ниједна веза, било са људима или са Богом, не може дуго трајати. То је разумео патријарх Аврахам и због тога је увек изнова показивао безусловно поверење у Бога. Прочитај Постање 12:1-5 и 22:1-18, и погледај два изванредна примера његовог поверења у Јехову. Да, „Аврахам верова Богу, и то му се прими у правду“. Због тога „Божји пријатељ назва се“ (Јаков 2:23).
Даљњи захтев за пријатељство с Богом је удовољавање обавезама које то пријатељство доноси са собом. Због нашег ниског положаја у односу на Јехову, те обавезе су, логично, пуно веће него што би биле у људском пријатељству. Оне иду изнад наше жеље да му удовољимо у неким стварима — као што би било са људским пријатељем. Оне укључују нашу жељу да му удовољимо у свим стварима. Исус, Божји Син и најблискији пријатељ, показао је то када је рекао о Јехови: „Ја свагда чиним што је њему мило“ (Јован 8:29).
Према томе, пријатељство са Јеховом или са његовим Сином није доступно по принципу ’без икаквих услова‘; оно зависи од тога да ли живимо према предусловима које су они поставили за пријатељство. (Види Псалам 15:1-5.) Исус је то јасно показао у разговору са својим ученицима. „Ви сте пријатељи моји“, рекао им је, „ако чините што вам ја заповедам“ (Јован 15:14).
Следећи захтев за пријатељство је отворена и искрена комуникација. На дан своје смрти, Исус је рекао својим верним апостолима. „Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов, него вас назвах пријатељима, јер сам вам објавио све што сам од Оца свога чуо“ (Јован 15:15). Док је своје мисли преносио пријатељима, Исус је следио пример свог небеског Оца, о коме Амос 3:7 каже: „Јер Господ, Вечити, ништа и не чини а да тајну своју слугама својим пророцима не открије.“
Зар то није нормална ствар међу пријатељима? Можда нећемо осећати жељу да поделимо искуства са господином Павловићем с друге стране улице. Сасвим сигурно нећемо желети да му одамо наше најдубље мисли и осећања. На крају крајева, он је само познаник. Али, једва ћемо чекати да својим пријатељима кажемо такве ствари!
Једнако је и у нашем пријатељству с Богом. Једва чекамо да му се приближимо у молитви, да му откријемо своје потребе, жеље и најдубља осећања. Наравно, ако је комуникација једнострана, пријатељство ће се ускоро угасити. Зато морамо дозволити Богу да нам говори. То ћемо учинити пажљивим слушањем његове написане Речи, медитирањем о његовом савету и затим применом на најбољи могући начин.
Колико ти је важно Јеховино пријатељство?
Као помоћ у одговору на ово питање, размотри посебну врсту људског пријатељства. Ако си млада особа, можда се занимаш за пријатељство које би могло водити до брака. Наравно, ти схваташ да је само познанство са будућим брачним другом једва подесан темељ за брак. Познанство се најпре мора претворити у пријатељство. То пријатељство се тада може развијати и обликовати у приснију везу која ће коначно чинити подесан темељ за срећан брак.
Сада размисли. Колико напора већина људи улаже у развијање такве врсте пријатељства? Колико времена и новца троше за његово утемељење и развијање? Колико времена потроше размишљајући о томе? До које мере праве планове — или показују спремност да мења планове — са циљем да побољшају или одрже ту везу?
Онда се упитај: ’Како се ово може упоредити са мојим напорима да развијем пријатељство са својим Створитељем, или да га побољшам и ојачам? Колико времена трошим на то? До које мере пријатељство са Јеховом заокупља моје мисли? До које мере правим планове или показујем спремност да мењам планове — са циљем да побољшам и ојачам ту везу?‘
Млади хришћани треба да буду потпуно свесни да су сва људска пријатељства, укључујући она која коначно воде до брака, друга по важности према пријатељству које треба да имају са својим Створитељем. Због тога су подстакнути у Проповеднику 12:3 [1, ДК]: „Али опомени се творца свога у данима младости своје.“ Многи то чине јавном службом као Божје слуге, а стално расте број оних који служе као пуновремени проповедници, или пионири.
Упркос расту цинизма и безбожности око њих, они храбро бране Јехову када чују ругање и лажне оптужбе изнесене против њега. Зар то није оно што би Јехова, с правом, могао очекивати од својих пријатеља? Зар то не бисмо ми такође очекивали од наших пријатеља? И зар не би развеселило наша срца кад бисмо увидели да то наши пријатељи чине ревно и са уверењем? (Упореди Пословице 27:11.)
Да, пријатељство с Богом — као и с људима — доноси одговорности које се морају испунити ако пријатељство треба да траје. Особа која нерадо прихвата те одговорности, или није спремна да учини предање Богу и затим да то испуни, може заиста бити упозната са Јеховом. Ипак, она још треба да искуси радости тога да га има за Пријатеља.
[Слика на 25. страни]
Аврахам је веровао Богу и због тога је назван Јеховиним пријатељем