Они су вршили Јеховину вољу

Отац који је спреман да опрости

НАЗВАНА је најсјајнијом новелом која је икада написана, и то с добрим разлогом. Исусова парабола о очевој љубави према изгубљеном сину јесте попут једног прозора кроз који добијамо величанствени видик на Божју самилост према покајничким грешницима.

Изгубљен и нађен

Један човек имао два сина. Млађи му рече: ’Желим да ми сада даш моје наслеђе, уместо да чекам док ти умреш.‘ Отац је пристао, вероватно му дајући трећину од свега што поседује — што је законски део за млађег сина (Поновљени закони 21:17). Тај је младић за час посла покупио своје поседе и отпутовао у далеку земљу, где је водећи раскалашан живот потрошио сав свој новац (Лука 15:11-13).

Онда је избила жестока глад. У очају, тај млади човек је прихватио да ради као свињар — а то је за Јевреје посао вредан презира (Левитска 11:7, 8). Толика је била немаштина да је почео жудети за махунама рогача, које су се користиле као свињска храна! Коначно, тај млади човек се опаметио! ’Очеве слуге су боље храњене од мене!‘, мислио је у себи. ’Вратићу се кући, признати своје грехе и преклињати да постанем један од најамника код мог оца‘a (Лука 15:14-19).

Вукући се младић је пошао кући. Нема сумње да је изгледао знатно другачије. Ипак га је отац препознао „кад је он још подалеко био“. Потакнут сажаљењем, истрчао је пред сина, загрлио га и ’[„нежно“, NW] пољубио‘ (Лука 15:20).

Овај топли дочек олакшао је младом човеку да се повери. „Оче“, рече он, „сагреших и небу и теби, и већ нисам достојан назвати се син твој. [„Узми ме као свог најамника“, NW].“ Отац сабра своје робове и заповеди им: „Донесите најлепшу хаљину, и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге, и приведите теле угојено и закољите, да једемо и да се веселимо. Јер је овај мој син мртав био и врати се у живот, и изгубљен био и нађе се“ (Лука 15:21-24).

Започела је гозба с мноштвом детаља, укључујући и музику и игру. Док се враћао с поља, старији син је чуо гунгулу. Када је сазнао да му је брат дошао кући, и да је то био повод за гозбу, он се расрдио. ’Ја сам ти толике године радио као роб, и никада ти нисам био непослушан, па ми ти ето никада ниси дао младо јаре да се провеселим са својим пријатељима‘, жалио се своме оцу. ’Али сада чим је дошао твој син који ти је проћердао богатство, ти му припремаш гозбу.‘ ’Сине мој‘, нежно му узврати отац, ’ти си свагда са мном, и све је моје твоје, али је требало [„морамо“, NW] радовати се, јер овај твој брат мртав беше и врати се у живот. Изгубљен беше и нађе се‘ (Лука 15:25-32, курзив наш).

Поуке за нас

Отац у Исусовом поређењу представља нашег милосрдног Бога Јехову. Попут изгубљеног сина, неки људи за неко време напусте сигурност Божјег домаћинства, али се касније врате. Како Јехова гледа на такве појединце? Они који се Јехови врате са искреним покајањем, могу бити уверени да се он ’не правда без престанка нити се довека срди‘ (Псалам 103:9). У том поређењу, отац је истрчао да изрази добродошлицу свом сину. Исто тако, и Јехова није само вољан већ једва чека да опрости покајничким грешницима. Он је „спреман да опрости“ и он то чини „много“ (Псалам 86:5, NW; Исаија 55:7; Захарија 1:3).

У Исусовом поређењу, очева истинска љубав олакшала је сину да прикупи храбрости да се врати. Али размисли: шта би се догодило да се отац одрекао дечка или, да му је у налету беса рекао да се никада више не враћа? Такав став би младића вероватно заувек отуђио. (Упореди с 2. Коринћанима 2:6, 7.)

Дакле, у неку руку, отац је поставио темељ за повратак свог сина у време када је овај одлазио. Понекад, хришћанске старешине данас морају одстранити непокајничке грешнике из скупштине (1. Коринћанима 5:11, 13). Чинећи то, они могу да почну утирати пут за грешников повратак, тако што ће с пуно љубави истаћи кораке које он може предузети за поновно примање у будућности. Сећање на такву усрдну молбу, многе, у духовном смислу изгубљене, касније је покренуло да се покају и подбудило их да се врате у Божје домаћинство (2. Тимотеју 4:2).

Надаље, отац је показао самилост када му се син вратио. Није му требало много да осети да се дечко искрено каје. Затим, уместо да инсистира да му син изнесе сваки детаљ о својим преступима, он се бацио на посао да га срдачно дочека — и показао је у томе велико задовољство. Хришћани могу опонашати овај пример. Они треба да се радују што је једна изгубљена особа нађена (Лука 15:10).

Очево владање не оставља ни трунку сумње да је он давно наслућивао повратак свог јогунастог сина. Наравно, то је само сенка жудње коју Јехову осећа према свима онима који су напустили његово домаћинство. Он ’неће да ко погине, него да сви дођу на покајање‘ (2. Петрова 3:9, курзив наш). Стога, они који се покају за своје грехе могу бити сигурни да ће бити благословљени са ’временом освежавања од стране Господње‘ (Дела апостолска 3:19).

[Фусноте]