Поштујеш ли њихово достојанство?
ПОТЕРАНИ као животиње и потрпани у невероватну прљавштину и смрад, урођеници Африке су као товар укрцани на брод за Америке. Очекивало се да ће барем половина умрети чак и пре него што стигну до свог одредишта. Чланови породица немилосрдно су растављени, и више се никада нису поново видели. Трговина робљем једна је од најмрачнијих епизода нељудског поступања човека са својим ближњим.
Јављале су се и друге такве сцене када су моћни освајачи сурово поробљавали незаштићене урођенике. Лишити особу достојанства може бити много бруталније од задавања физичких удараца. То опустошује људски дух. Премда је у већини земаља ропство укинуто, поткопавање људског достојанства и даље се наставља, можда у суптилнијим видовима.
С друге стране пак, прави хришћани настоје да пазе на опомену Исуса Христа, да ’љубе ближњега свога као самога себе‘. Стога они себи постављају питање: ’Поштујем ли лично достојанство других?‘ (Лука 10:27).
Достојанство које служи као пример
Према једном речнику, достојанство је особина или стање онога ко је вредан, поштован или цењен. Како је то одговарајући опис положаја Универзалног Суверена, Јехове Бога! У ствари, Писмо стално изнова повезује Јехову и његов суверенитет с достојанством. Мојсије, Исаија, Језекиљ, Данило, апостол Јован и други имали су предност да приме надахнуте визије Највишега и његовог небеског двора, и њихови описи доследно сликовито описују страхопоштовања вредно величанство и достојанство (Излазак 24:9-11; Исаија 6:1; Језекиљ 1:26-28; Данило 7:9; Откривење 4:1-3). У једној захвалној молитви, краљ Давид је рекао: „Теби, Господе, припада величанство, моћ и част, вечност и слава, [„достојанство“, NW] јер је твоје све што је на небу и на земљи“ (1. Летописа 29:11). Уистину, нико није вреднији поштовања и цењења него што је то сам Јехова Бог.
Пошто је створио човека по свом обличју и прилици, Јехова је на људе пренео извесну меру вредности, самопоштовања и достојанства (Постање 1:26). Стога у опхођењу с другима, треба свакој особи да пружамо дужну част и поштовање. Када тако чинимо, ми, у ствари, признајемо Извор људског достојанства, Јехову Бога (Псалам 8:5-10).
Достојанство у породичним односима
Апостол Петар, који је био ожењен човек, под надахнућем је опоменуо хришћанске мужеве да својим женама ’указују поштовање као слабијем суду‘ (1. Петрова 3:7, Ча; Матеј 8:14). „А жена“, саветовао је апостол Павле, „да поштује свог мужа“ (Ефесцима 5:33). Стога је у браку част и поштовање личног достојанства брачног друга, библијски захтев. На које начине се они могу показати?
Као што вода даје животну снагу једној биљци у расту, захвалан говор и љубазни гестови између мужа и жене, како у јавности тако и приватно, могу неговати њихов присан однос. Насупрот томе, груби и увредљиви вербални напади или, дрска, саркастична спуштања, што се често може чути у хумористичким емисијама на ТВ-у, уништавају. Они могу покренути штетна осећања безвредности, депресију и огорченост; чак могу изазвати и емоционалне ране које се не могу лако залечити.
Поштовати лично достојанство других такође значи прихватити их такве какви јесу, не покушавати уклопити их у неки унапред створени идеал, нити их неправедно поредити с другима. Ово је нарочито важно између мужева и жена. Тамо где комуникација и изражавање теку слободно и опуштено, и где се нико не прибојава да ће бити критикован или грђен, присност цвате. Када особа у браку може бити оно што јесте, онда дом стварно постаје уточиште од суровог, грубог спољног света.
Деца су под библијском заповешћу да поштују своје родитеље и да им се покоравају. За узврат, мудри родитељи који су пуни љубави добро ће чинити кад признају достојанство своје деце. Топла похвала за лепо понашање, заједно са стрпљивом дисциплином, тамо где је то потребно, помаже да се појача ’Јеховино усмеравање мишљења‘. Стално критиковање, вика и називање погрдним именима као „глупане“ или „идиоте“ само ће их раздражити (Ефесцима 6:4).
Један хришћански старешина и отац, који подиже три сина и три кћерке, каже: „У Дворани Краљевства, потребну дисциплину смо давали што је могуће тише. Мало гуркање или строг, упозоравајући поглед често је био довољан. Ако је била потребна озбиљнија дисциплина, урадили бисмо то приватно у нашем дому и не пред очима друге деце. Сада када су деца старија, дисциплина укључује давање сваком од њих љубазног и мудрог савета из Божје Речи, према њиховим личним потребама. Покушавамо да одржимо поверљивост у овим личним стварима, те тако показујемо поштовање према праву сваког детета на приватност и достојанство.“
Не треба превидети ни потребу за лепим манирима у говору и поступању унутар породице. Присност не треба да потисне речи попут „молим“, „хвала“, „извини“ и „жао ми је“. Лепи манири су од суштинске важности да би особа сачувала своје достојанство и да би уважавала достојанство других.
У хришћанској скупштини
„Дођите к мени ви сви који се трудите и који сте оптерећени, и ја ћу вам одмор дати“, рекао је Исус (Матеј 11:28). Потлачени, депресивни, чак и дечица, били су неодољиво привучени Исусу. А арогантни и самоправични свештеници и вође тих дана су их презирали. Али, они су у Исусу нашли некога ко им је пружао достојанство које им је припадало.
Опонашајући Исуса, и ми желимо бити извор освежења нашим суверницима. То подразумева да тражимо прилике да их изградимо, и то говором и поступцима. Кад разговарамо, увек је прикладно да будемо искрено великодушни у љубазним и позитивним изјавама (Римљанима 1:11, 12; 1. Солуњанима 5:11). Тиме што пазимо шта кажемо као и како то кажемо, показујемо да смо обазриви у погледу осећања других (Колошанима 4:6). Прикладно одевање и дотеривање на хришћанским састанцима такође одражава дубоко поштовање према достојанству нашег Бога, његовог обожавања и према достојанству наших суобожавалаца.
Исус је поштовао достојанство људи чак и онда када им је служио. Никада се није уздизао тако што би то чинио на рачун других или тако што би их понижавао. Када је један губавац дошао до њега молећи за излечење, Исус није одбио тог човека као нечистог и безвредног, нити је направио спектакл скрећући пажњу на себе. Уместо тога, када је губавац преклињао Исуса: „Господе, ако хоћеш можеш учинити да будем чист“, он је удостојио јадну душу рекавши: „Хоћу“ (Лука 5:12, 13). Како је дивно што можемо не само помагати онима којима је потребно већ их и уверити да нису терет, већ да су потребни и вољени! Стидљиве, депресивне особе и инвалиди у свету се често превиђају, избегавају или понижавају. Али они треба да нађу право другарство и да буду прихваћени међу својом хришћанском браћом и сестрама. Ми морамо учинити свој део да бисмо допринели овом духу!
Исус је волео ученике као „своје“ и ’испунио до краја љубав своју према њима‘ упркос њиховим манама и карактерним цртама (Јован 13:1). У њима је видео чисто срце и преданост целом душом према његовом Оцу. Слично томе, никада не треба да припишемо зле мотиве нашим суобожаваоцима, само зато што не чине ствари на наш начин или зато што нам њихове навике и особине могу ићи на живце. Поштовање према достојанству наше браће, покренуће нас да их волимо и да их прихватимо такве какви јесу, верујући да и они воле Јехову и да му служе чистих мотива (1. Петрова 4:8-10).
Нарочито старешине треба да пазе да не изазову непотребну узнемиреност код оних који су поверени њиховој бризи (1. Петрова 5:2, 3). Када се састану с неким чланом скупштине који је пао у грех, било би добро да своје речи смекшају с љубазношћу и обзирношћу, и да избегавају беспотребно постављање неугодних питања (Галатима 6:1). Чак и када је снажни укор или дисциплина на месту, они ће и даље поштовати грешниково достојанство и самопоштовање који му с правом припадају (1. Тимотеју 5:1, 2).
Сачувати лично достојанство
Пошто смо створени по Божјем обличју и прилици, и ми треба да, колико је то могуће — у нашем свакодневном животу одражавамо Божје величанствене особине — укључујући и достојанство (Постање 1:26). Слично томе, у заповести да ’љубимо ближњега свога као самога себе‘ подразумева се потреба за уравнотеженом мером личног достојанства и самопоштовања (Матеј 22:39). Чињеница је да ако желимо да нам други исказују поштовање и да признају наше достојанство, морамо показати да то и заслужујемо.
Један важан чинилац у очувању самопоштовања и личног достојанства јесте очување чисте савести. Упрљана савест и стисак греха лако доведу до осећања̂ безвредности, фрустрације и депресије. Стога, када нека особа почини озбиљну грешку, она треба неодложно да предузме кораке да се покаје и тражи духовну помоћ од старешина како би се радовала ’времену освежавања од стране Господње‘. То освежавање обухвата обнову личног достојанства и самопоштовања (Дела апостолска 3:19).
Још боље је улагати стални напор како бисмо сачували своју библијски школовану савест, не дозвољавајући да нас ишта умрља или ослаби. Испољавање самоконтроле у свим видовима нашег свакодневног живота — у јелу, пићу, послу, забави, понашању према супротном полу — помоћи ће нам да задржимо чисту савест и омогућити нам да одражавамо Божју славу и достојанство у нашем животу (1. Коринћанима 10:31).
Шта ако осећај кривице због грешака не јењава? Или шта ако су сећања на претрпљена злостављања и даље болна? Ова осећања могу да сломе наше лично достојанство и да нас баце у јаку депресију. Како су утешне речи краља Давида из Псалма 34:19: „Господ је код оних који су скромна срца [„сломљена срца“, NW], и спасава оне који су смерна духа!“ Јехова је спреман и вољан да подржи своје слуге када се боре с депресијом и осећањима безвредности. Усрдна молитва Јехови, заједно с тражењем помоћи од духовно оспособљених, као што су хришћански родитељи, старешине и друге зреле особе у скупштини јесте пут за обнављање самопоштовања и личног достојанства (Јаков 5:13-15).
С друге стране, треба да пазимо да не пређемо границу између личног достојанства и ароганције. Библијски савет је „немојте имати превелико мишљење о себи, него имајте смерне мисли, по мери вере коју је коме Бог уделио“ (Римљанима 12:3). Док је развијање самопоштовања прикладно, не желимо да преувеличавамо своју сопствену вредност нити да бркамо људско достојанство са себичношћу и претераним напорима које неки чине да би сачували свој образ пред другима.
Да, поштовати достојанство друге особе јесте хришћански захтев. Наши чланови породице и сухришћани, сви су они вредни или драгоцени и заслужују наше поштовање, част и цењење. Јехова је сваком од нас дао извесну меру достојанства и части коју треба да признамо и чувамо. Али надасве, ми морамо продубљивати дубоко поштовање према ненадмашном достојанству и величанству нашег небеског Оца, Јехове Бога.
[Слика на 31. страни]
Млади могу показивати поштовање према инвалидима