Животна прича

Богат живот у Јеховиној служби

ИСПРИЧАО РАСЕЛ КУРЦЕН

Дошао сам на свет 22. септембра 1907, седам година пре значајне ере која је почела избијањем Првог светског рата. Наша породица је била богата у ономе што је најбитније. Након што чујете неколико детаља из наше прошлости, верујем да ћете се и ви сложити.

ЈОШ као девојчица, бака Курцен је већ трагала за истином о Богу. Пре него што је постала тинејџер, посетила је неколико различитих цркава у свом лепом родном месту, Шпицу (Швајцарска). Године 1887, неколико година након што се бака удала, породица Курцен се придружила таласу имиграната који су доспели до обала Сједињених Држава.

Породица се населила у Охају, где је око 1900. године бака пронашла благо за којим је трагала. Пронашла га је на страницама књиге Чарлса Тејза Расела Време је близу, на немачком језику. Она је брзо приметила да је у ономе што је тамо прочитала сијала светлост библијске истине. Иако је бака једва умела да чита на енглеском, она се претплатила на часопис Кулу стражару, на енглеском. Тако је сазнала даљње библијске истине, а истовремено је научила и енглески. Деда никада није био толико заинтересован за духовне ствари попут његове жене.

Од једанаесторо деце баке Курцен, два њена сина Џон и Адолф, ценили су духовно благо које је нашла. Џон је био мој отац и крстио се 1904. у Сент Луису (Мисури), на конгресу Истраживача Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати. Пошто је већина Истраживача Библије била сиромашна, одржавање конгреса се планирало у исто време када и Светски сајам у Сент Луису, тако да су могли да искористе снижене цене за превоз. Касније, 1907, мој стриц Адолф се крстио на конгресу у граду Нијагарини водопади (Њујорк). Мој отац и стриц ревно су проповедали оно што су научили из Библије и обојица су с временом постали пуновремене слуге (који се сада зову пионири).

Стога, када сам се родио 1907, моја породица је већ била богата у духовном смислу (Пословице 10:22). Био сам беба, када су ме 1908. моји родитељи Џон и Ајда понели са собом на конгрес „Напред ка победи“ у Пут ин Беју (Охајо). Тамо је Џозеф Ф. Ратерфорд, тада путујући слуга, био председавајући конгреса. Неколико седмица раније био је у Долтону (Охајо), где је посетио наш дом и одржао говоре тамошњим Истраживачима Библије.

Наравно, ја се лично не сећам тих догађаја, али се сећам конгреса у Маунтин Лејк Парку (Мериленд), 1911. године. Тамо смо, моја млађа сестра Естер и ја, срели Чарлса Тејза Расела, који је надгледавао светско дело проповедања које су обављали Истраживачи Библије.

Дана 28. јуна 1914, када је свет улетео у рат након убиства престолонаследника Фердинанда и његове жене у Сарајеву, ја сам са својом породицом присуствовао једном мирном конгресу у Колумбусу (Охајо). Још од тих раних година, имао сам предност да присуствујем многим конгресима Јеховиног народа. Неки од њих су били скупови од само стотинак присутних. Други су били велики скупови на неким од највећих стадиона света.

Наш дом на стратешком месту

Отприлике од 1908. до 1918, у нашем дому у Долтону — који се налазио на пола пута од Питсбурга (Пенсилванија) до Кливленда (Охајо) — једна мала скупштина Истраживача Библије одржавала је своје састанке. Наш дом је пружио гостопримство многим путујућим говорницима. Они су везивали своје коње и лаке кочије иза нашег амбара и причали окупљенима узбудљива искуства и разне духовне истине. То су стварно била охрабрујућа времена!

Отац је био учитељ, али је његово срце било усредсређено на највеће дело поучавања, на хришћанску службу. Водио је рачуна о томе да поучава своју породицу о Јехови, и ми смо се сваке вечери молили заједно као породица. У пролеће 1919, отац је продао нашег коња и кочију, и за 175 долара купио је „форд“ из 1914, тако да је могао доћи до више људи у делу проповедања. Године 1919. и 1922, тим аутом је наша породица путовала на значајне конгресе Истраживача Библије у Сидар Поинту (Охајо).

Цела наша породица — мама, тата, Естер, мој млађи брат Џон и ја — сви смо учествовали у јавном проповедању. Добро се сећам када ми је један станар први пут поставио једно библијско питање. Имао сам око седам година. „Дечаче, шта је Армагедон?“, питао је тај човек. Уз очеву малу помоћ, био сам у стању да му дам библијски одговор.

Започињање пуновремене службе

Године 1931, наша породица је присуствовала конгресу у Колумбусу (Охајо), где смо били одушевљени због тога што смо добили ново име, Јеховини сведоци. Џон је био толико узбуђен да је одлучио да он и ја започнемо с пионирењем.a То смо учинили, а учинили су то такође и мама, тата и Естер. Какво смо благо имали — породицу уједињену у радосном делу проповедања добре вести о Божјем Краљевству! Непрестано захваљујем Јехови за овај благослов. Међутим, иако смо били веома срећни, било је још тога што нам је причињавало радост.

У фебруару 1934. почео сам да служим у светској централи Јеховиних сведока (званој Бетел) у Бруклину (Њујорк). Џон ми се придружио неколико седмица касније. Били смо цимери све док се 1953. није венчао са својом драгом супругом Џеси.

Након што смо Џон и ја отишли у Бетел, наши родитељи су прихватали доделе да пионире у разним деловима земље, а придружили су им се Естер и њен муж Џорџ Рид. Наши родитељи су и даље пионирили све док нису завршили свој земаљски пут 1963. Естер и њен муж подигли су једну добру породицу, и за мене су многа њихова деца, коју пуно волим, била прави благослов.

Рад и дружење у Бетелу

Џон је у Бетелу користио своје техничке способности и сарађивао је с другим бетелитима на пројектима као што је производња портабл фонографа. Хиљаде Јеховиних сведока их је користило у својој служби од куће до куће. Џон је такође помогао у дизајнирању и прављењу машина за паковање и адресирање часописа који су слати претплатницима.

Почео сам своју бетелску службу у књиговезници. У то време су у фабрици радили и други младићи који још увек верно служе у Бетелу. Међу њима су Кери Барбер и Роберт Хацфелд. Други, којих се радо сећам али који су отада умрли, јесу: Натан Нор, Карл Клајн, Лајман Свингл, Клаус Џенсен, Грант Сјутер, Џорџ Гангас, Орен Хибард, Џон Сиорес, Роберт Пејн, Чарлс Фекел, Бено Бурчик и Џон Пери. Они су годину за годином остајали на том послу, никада се нису жалили нити очекивали неко „унапређење“. Ипак, већина ових лојалних, духом помазаних хришћана, добила је веће одговорности како је организација расла. Неки су чак служили у Водећем телу Јеховиних сведока.

Сарађујући са овом самопожртвованом браћом научио сам једну важну лекцију. На световним пословима радници добијају новац за свој рад. То је њихова награда. Служење у Бетелу доноси богате духовне благослове, а само духовни мушкарци и жене цене такве награде (1. Коринћанима 2:6-16).

Натан Нор, који је дошао у Бетел као тинејџер 1923, био је надгледник фабрике 1930-их. Он је свакога дана пролазио кроз фабрику и поздрављао сваког радника. Ми који смо били нови у Бетелу ценили смо такво лично занимање. Године 1936. добили смо једну нову штампарску машину из Немачке, а нека млада браћа су имала тешкоћа да је склопе. Тако је брат Нор обукао радни комбинезон и радио с њима више од месец дана све док машина није прорадила.

Брат Нор је био тако вредан радник да већина нас није могла да иде у корак с њим. Али, он је такође знао и како да ужива у рекреацији. Чак и након што је постао надгледник светске проповедничке активности Јеховиних сведока у јануару 1942, он је понекад налазио времена за играње бејзбола с члановима бетелске породице и студентима Мисионарске школе Гилеад на игралишту близу Саут Ленсинга (Њујорк).

У априлу 1950, бетелска породица се преселила у новоизграђени десетоспратни одељак наше стамбене зграде која се налазила у Колумбија Хајтсу 124, у Бруклину (Њујорк). У новој трпезарији могли смо сви заједно да седимо током оброка. За време трогодишње градње ове стамбене зграде, нисмо могли да одржавамо наш програм јутарњег обожавања. Какво је то срећно време било када смо могли да наставимо с тим програмом! Брат Нор ме је поставио да седим заједно с њим за столом председавајућег, тако да сам могао да му помажем да се сети имена новијих чланова наше породице. За време јутарњег обожавања и доручка, на том истом месту седео сам 50 година. А онда, 4. августа 2000, та трпезарија је затворена и премештен сам у једну од реновираних трпезарија у бившем Тауерс хотелу.

Извесно време током 1950-их, радио сам у фабрици на Линотип машини, припремао сам штампарске ретке који су се слагали у странице у процесу прављења штампарских плоча. То није био мој омиљени посао, али Вилијам Питерсон, који је био задужен за машине, био је тако добар према мени да сам ипак уживао док сам био тамо. Затим су 1960. били потребни добровољци да се окречи новоизграђена зграда у Колумбија Хајтсу 107. Био сам одушевљен што могу да понудим своје услуге да бих помагао у томе да се припреме ове нове зграде за нашу све већу бетелску породицу.

Ускоро, након што је завршено с кречењем зграде у Колумбија Хајтсу 107, био сам пријатно изненађен што ми је додељен посао да дочекујем посетиоце у Бетелу. Протеклих 40 година док сам служио на рецепцији било је исто толико дивно као током свих осталих година проведених у Бетелу. Било да су на врата ушли посетиоци или нови чланови бетелске породице, размишљати о резултатима наших заједничких напора да радимо на унапређивању интереса Краљевства, било је узбудљиво.

Одушевљени изучаваоци Библије

Наша бетелска породица је духовно напредна јер њени чланови воле Библију. Када сам први пут дошао у Бетел, питао сам Ему Хамилтон, која је радила као коректор, колико је пута прочитала Библију. „Тридесет пет пута“, одговорила је, „а после сам престала да бројим.“ Антон Кербер, још један непоколебљиви хришћанин који је служио у Бетелу отприлике исто колико и Ема, имао је обичај да каже: „Нека ти Библија буде увек надохват руке.“

Након смрти брата Расела 1916, Џозеф Ф. Ратерфорд се прихватио организационих одговорности које је имао Расел. Ратерфорд је био енергичан, вешт јавни говорник, који је као адвокат добијао парнице у корист Јеховиних сведока пред Врховним судом Сједињених Држава. Након Ратерфордове смрти 1942, брат Нор је дошао на његово место и радио је веома напорно да би развио своје говорничке вештине. Пошто је моја соба била одмах поред његове, често сам га чуо како увек изнова увежбава своје говоре. С временом, захваљујући тако великим напорима, постао је добар јавни говорник.

У фебруару 1942, брат Нор је помогао око увођења једног програма да би се свој браћи у Бетелу пружила помоћ у побољшању учитељских и говорничких способности. Ова школа се усредсређивала на истраживање Библије и јавно говорништво. На почетку, свакоме од нас је било додељено да одржи кратке говоре о библијским личностима. Мој први говор је био о Мојсију. Године 1943. почела је једна слична школа у скупштинама Јеховиних сведока, и она постоји и дан-данас. Нагласак у Бетелу је још увек на стицању библијског спознања и развијању делотворних метода поучавања.

У фебруару 1943. почео је први разред мисионарске школе Гилеад. Сада је управо дипломирао 111. разред Гилеада! Током више од 58 година откако ова школа постоји, она је пружила обуку за више од 7 000 особа да служе као мисионари широм света. Значајно је и то да је 1943. када је школа почела, било нешто више од 100 000 Јеховиних сведока широм света. Сада има преко 6 000 000 оних који учествују у проповедању добре вести о Божјем Краљевству!

Захвалан за духовно наслеђе

Кратко пре оснивања Гилеада, нас тројица из Бетела били смо додељени да посећујемо скупштине широм Сједињених Држава. Остајали смо један дан, неколико дана, или пак недељу дана радећи на томе да духовно ојачамо ове скупштине. Звали су нас слуге за браћу, што је касније било промењено у покрајинског слугу, то јест покрајинског надгледника. Међутим, убрзо након што је отворена Школа Гилеад, био сам замољен да се вратим да бих поучавао на неким курсевима. Служио сам као редовни инструктор у периоду од 2. до 5. разреда Гилеада, а такође сам мењао и једног редовног инструктора и поучавао 14. разред. То што сам могао да разматрам са студентима значајне догађаје с почетка савремене историје Јеховине организације — од којих сам многе могао да испричам из личног искуства — навело ме је да још потпуније ценим своје богато духовно наслеђе.

Још једна предност којој сам се годинама радовао, јесте присуствовање међународним конгресима Јеховиног народа. Године 1963, путовао сам око света заједно с више од 500 других делегата на конгресе „Вечна добра вест“. Остали историјски конгреси којима сам присуствовао били су они у Варшави (Пољска) 1989, у Берлину (Немачка) 1990, и у Москви (Русија) 1993. На сваком од тих конгреса имао сам прилике да сретнем некога од наше драге браће и сестара који су издржали деценије прогонства под нацистичким или комунистичким режимом, или под оба режима. Како су та искуства јачала веру!

Мој живот у Јеховиној служби је заиста богат! Залиха духовних благослова никада не нестаје. И, за разлику од материјалног богатства, што више делимо с неким ове драгоцености, то смо богатији. Понекад чујем како неки кажу да би било боље да нису одгајани као Јеховини сведоци. Кажу да би вероватно више ценили библијске истине када би прво искусили живот изван Божје организације.

Увек ме узнемири када чујем младе да тако говоре јер они заиста тако и мисле када кажу да је најбоље не бити одгајан са спознањем о Јеховиним путевима. Ипак, размислите о свим лошим навикама и поквареном размишљању које људи треба да одбаце када касније у животу пронађу библијску истину. Увек сам био дубоко захвалан што су моји родитељи одгајили нас троје деце на путу праведности. Џон је остао веран Јеховин слуга све до своје смрти у јулу 1980, а Естер је и дан-данас веран Сведок.

Тако се радо сећам многих лепих пријатељстава која сам имао с верном хришћанском браћом и сестрама. У Бетелу служим већ више од 67 година. Премда се никада нисам оженио, имам пуно духовних синова и кћери, као и духовне унучиће. И с радошћу мислим на све драге нове чланове наше светске духовне породице које тек треба да упознам, од којих је сваки драгоцен. Како су само истините ове речи: „Благослов Јеховин богатство даје!“ (Пословице 10:22).

[Фуснота]

[Слика на 20. страни]

Слева на десно: отац с мојим братом Џоном у крилу, Естер, ја и мајка

[Слике на 23. страни]

Док поучавам један разред Гилеада 1945.

Горе десно: инструктори Школе Гилеад Едвардо Келер, Фред Франц, ја и Алберт Шродер

[Слика на 24. страни]

Док размишљам о свом богатом животу у Јеховиној служби