Када греха не буде више

„ДА ЛИ смо рођени у греху?“ То питање је збуњивало једног дипломца из Сједињених Држава, убрзо након што је почео да проучава Библију. Због свог хиндуског порекла, била му је страна замисао о наслеђеном греху. Али ако је грех одиста наслеђен, резоновао је, порицање или игнорисање његове реалности било би узалудно. Како неко може да пронађе одговор на ово питање?

Ако је наслеђен, грех је морао да има почетну тачку. Да ли је први човек створен као зао, тако да је на своју децу пренео лоше особине? Или се мана развила касније? Када је грех тачно настао? С друге стране, ако је грех само спољашњи, зао ентитет или принцип, да ли се уопште можемо надати да ћемо га се ослободити?

Према хиндуском веровању, патња и зло су пропратне појаве стварања. „Патња [или зло]“, примећује један хиндуски изучавалац, „попут хроничног реуматизма, само се креће с једног места на друго али се не може у потпуности искоренити.“ Зло је кроз целу забележену историју, зацело део човечанства. Ако оно претходи људским историјским записима, прихватљиви одговори о његовом пореклу неминовно морају доћи из једног вишег извора него што је то човек. Ти одговори морају доћи од Бога (Псалам 36:10).

Човек — створен без греха

Описи стварања човека изложени у Ведама јесу фигуративни, признаје хиндуски филозоф Никилананда. Слично томе, већина источњачких религија пружа само митолошка објашњења о стварању. Па ипак, постоје и логични и научни разлози за веровање у библијски извештај о стварању првог човека.a Већ у првом поглављу стоји: „И Бог створи човека по обличју своме; по обличју Божјему створи га; створи човека и жену“ (Постање 1:27).

Шта значи бити створен „по обличју Божјему“? Једноставно ово: човек је био начињен по изгледу на Бога, тако што је имао божанске особине — као што су правда, мудрост и љубав — и то га је издвајало од животиња. (Упореди с Колошанима 3:9, 10.) Ова својства су му омогућила да одлучи да ли ће чинити добро или зло, и тиме је постао слободан морални заступник. Када је био створен први човек, у њему није било греха, није било зла нити патње у његовом животу.

Јехова Бог је Адаму поставио ову заповест: „Једи слободно са сваког дрвета у врту; али с дрвета познања добра и зла не једи, јер у који дан окусиш с њега умрећеш“ (Постање 2:16, 17). Да су хтели послушати, Адам и његова жена Ева могли су донети хвалу и част свом Створитељу и остати без греха. С друге стране, један чин непослушности би указивао на њихов пропуст да удовоље Божјим савршеним мерилима и учинио би их несавршенима — грешнима.

Адам и Ева нису створени да буду божанске природе. Али су ипак у некој мери заиста имали божанске особине и способност да доносе моралне одлуке. Пошто су били Божје стварство, били су безгрешни, то јест савршени (Постање 1:31; Поновљени закони 32:4). Њиховим постанком није нарушена хармонија која је до тада већ вековима владала између Бога и свемира. Како је грех онда наступио?

Порекло греха

Грех се прво збио у духовном подручју. Пре стварања земље и човека, Бог је створио интелигентна духовна створења — анђеле (Јов 1:6; 2:1; 38:4-7; Колошанима 1:15-17). Један од тих анђела је имао врло високо мишљење о својој лепоти и интелигенцији. (Упореди с Језекиљем 28:13-15.) Из Божјег упутства Адаму и Еви да рађају децу, тај анђео је могао увидети да ће ускоро цела земља бити испуњена праведним људима који ће сви обожавати Бога (Постање 1:27, 28). То духовно створење је пожелело да њега обожавају (Матеј 4:9, 10). Задржавање код те жеље навело га је да крене погрешним правцем (Јаков 1:14, 15).

Тако што је Еви говорио преко змије, тај бунтовни анђео је рекао да је Бог, тиме што је забранио да једу плод с дрвета спознања добра и зла, прећутао спознање које она треба да има (Постање 3:1-5). Рећи то, била је одвратна лаж — један грешни поступак. Изрекавши ту лаж, тај анђео је себе учинио грешником. Као последица тога, он ће се назвати Ђаво, клеветник, и Сотона, Божји противник (Откривење 12:9).

Сотонин уверљиви аргумент је неповољно утицао на Еву. Поверовавши у Кушачеве речи, допустила је себи да буде заведена и да окуси плод забрањеног дрвета. Њен муж Адам, придружио јој се у једењу плода и тиме су обоје постали грешници (Постање 3:6; 1. Тимотеју 2:14). Разумљиво, тиме што су се одлучили да не послушају Бога, наши су прародитељи промашили циљ савршенства, и од себе направили грешнике.

Шта је с потомством Адама и Еве? Библија објашњава: „Зато, као што по једном човеку дође на свет грех и по греху смрт, и тако смрт уђе у све људе, јер сви сагрешише“ (Римљанима 5:12). Закон наслеђа већ је деловао. Адам није могао на своју децу пренети оно што није имао (Јов 14:4). Изгубивши савршеност, први пар је био грешан када су њихова деца била зачета. Као последица тога, сви ми — без изузетка — имамо наслеђени грех (Псалам 51:7; Римљанима 3:23). На крају, грех је довео само до зла и патње. Надаље, због тога сви старимо и умиремо, „јер је плата за грех смрт“ (Римљанима 6:23).

Савест ’окривљује‘ или ’правда‘

Узми у обзир и деловање греха на понашање првог људског пара. Прекрили су делове свог тела и покушали да се сакрију од Бога (Постање 3:7, 8). Тако је грех проузроковао да осећају кривицу, узнемиреност и срамоту. Човечанству су данас и те како позната таква осећања.

Ко није подносио неугодна осећања зато што је ускратио љубазност некоме у потреби, или ко се није кајао због речи које никада није требало да изговори? (Јаков 4:17). Зашто имамо та мучна осећања? Апостол Павле објашњава да је „дело закона записано у срцима“. Уколико наша савест није окорела, свако кршење тог закона ствара неку унутрашњу ускомешаност. То је зато што нас глас савести ’окривљује‘ или ’правда‘ (Римљанима 2:15; 1. Тимотеју 4:2; Титу 1:15). Без обзира да ли смо тога свесни или нисмо, ми имамо један унутрашњи осећај погрешног, осећај греха!

Павле је био врло добро свестан својих грешних нагињања. „Кад хоћу да чиним добро, зло је при мени“, признао је. „Јер се ја радујем закону Божјему по унутрашњем човеку, али видим други закон у удима својим, који се супроти закону разума мога, и заробљава ме законом греховним, који је у удима мојим.“ Зато је Павле упитао: „Ко ће ме избавити из тела ове смрти?“ (Римљанима 7:21-24).

Ослобођење од греха — како?

„У хиндуској традицији, ослобођење“, каже један изучавалац, „представља ослобођење од узастопних рађања и умирања.“ Као једно решење, слично и будизам указује на нирвану — једно стање заборављања спољашње реалности. Зато што не схвата појам о наслеђеном греху, хиндуизам обећава само неки бег из постојања.

С друге стране, библијска значења ослобођења, произлазе из стварног одстрањења грешног стања. Након што је упитао како може бити избављен из греха, апостол Павле је надаље одговорио: „Нека је хвала Богу по Исусу Христу, Господу нашему“ (Римљанима 7:25). Тако је, избављење долази од Бога преко Исуса Христа.

Према Матејевом Јеванђељу, „син човечји“, Исус Христ, дошао је ’да да̂ живот свој у откуп за многе‘ (Матеј 20:28). Као што је забележено у 1. Тимотеју 2:6, Павле је написао да је Исус ’себе дао у [„одговарајући“, NW] откуп за све‘. Реч „откуп“ означава плаћање цене за пуштање заробљеника̂ на слободу. Чињеница да је то одговарајућа откупнина истиче довољност цене у уравнотежавању законских теразија правде. Али како би се смрт једног човека могла сматрати ’одговарајућом откупнином за све‘?

Адам је продао цело човечанство, обухватајући и нас, у грех и смрт. Цена, или казна, коју је платио била је његов савршени људски живот. Да би се то подмирило, други савршени људски живот — одговарајућа откупнина — морала се платити (Излазак 21:23; Поновљени закони 19:21; Римљанима 5:18, 19). Пошто ниједан несавршени човек не би могао да обезбеди ту откупнину, Бог је, у својој неизмерној мудрости, изнашао излаз из тог шкрипца (Псалам 49:7, 8). Он је с небеса пребацио живот свог јединорођеног Сина у материцу једне девице на земљи, омогућујући му да се роди као савршени човек (Лука 1:30-38; Јован 3:16-18).

Да би извршио тај задатак да откупи човечанство, Исус је морао да сачува беспрекоран углед све време док је био на земљи. То је и учинио. Затим је умро жртвеном смрћу. На тај начин, Исус је засигурао да ће вредност савршеног људског живота — његовог властитог — бити на располагању да би се платила откупнина за ослобођење човечанства (2. Коринћанима 5:14; 1. Петрова 1:18, 19).

Шта Христова откупнина може учинити за нас

Исусова откупна жртва може нам користити управо сада. Тиме што испољавамо веру у њу, можемо уживати чист положај пред Богом, и доћи под Јеховину љубазну и нежну бригу (Дела апостолска 10:43; Римљанима 3:21-24). Уместо да будемо поражени кривицом за грехе које смо можда починили, на темељу те откупнине можемо слободно од Бога да тражимо опроштај (Исаија 1:19; Ефесцима 1:7; 1. Јованова 2:1, 2).

У данима који су пред нама, та ће откупнина омогућити целокупно лечење болесног стања човечанства које је проузроковао грех. Последња библијска књига описује „реку воде живота“, која извире из Божјег престола. Дуж насипа реке налази се родно дрвеће „за исцељивање народа“ (Откривење 22:1, 2). Библија овде симболично говори о Створитељевој чудесној припреми да на темељу Исусове откупне жртве, човечанство заувек ослободи греха и смрти.

Те пророчанске визије књиге Откривења ускоро ће се испунити (Откривење 22:6, 7). Онда ће сви људи добра срца постати савршени, пошто су се ’опростили ропства распадања‘ (Римљанима 8:20, 21). Зар не треба да нас то потакне да више сазнамо о Јехови Богу и његовом лојалном Сину, Исусу Христу, који је постао откупнина? (Јован 17:3).

[Фусноте]

[Слика на 6. страни]

Адам је човечанству донео грех и смрт

[Слика на 7. страни]

Исусова откупна жртва ослобађа од греха и смрти