Сунам — обележен љубављу и насиљем
У ЈУЖНОЈ Галилеји, на источном крају језраелске равнице, лежи град Сунам. Овај градић био је сведок две најважније битке у библијској историји, али је славан и као место рођења две жене које су пружиле пример лојалне љубави.
Иза Сунама, издизало се брдо за које се мисли да је Морех, док преко чистине, око осам километара даље, стоји гора Гелвуја. Између та два брда била је добро наводњавана, плодна земља — једно од најпродуктивнијих подручја целог Израела.
Ова бујна околина Сунама пружа позадину за једну од најзаноснијих љубавних прича икада испричаних — Песму над песмама. У овој песми се говори о прелепој сељанчици која је више волела да се уда за свог друга пастира, него да прихвати понуду краља Соломона да постане једна од његових жена. Соломон је употребио сву своју мудрост и богатство да би освојио њено срце. Увек изнова он ју је хвалио: „Која је она што као зора прилази, лепа као месец, чиста као сунце?“ Те је обећао да ће је обасути свим накитом који она може замислити (Песма над песмама 1:11; 6:9).
Да би осетила укус краљевског живота, Соломон је уредио да га она прати у Јерусалим као део његове свите, заједно са 60 најбољих војника (Песма над песмама 3:6-11). Сместио ју је у свој краљевски двор, двор толико импресиван да када га је краљица Савска видела, „она дође изван себе“ (1. Краљевима 10:4, 5).
Али, Сунамка је била верна пастиру. „Што је дрво јабуково међу дрветима шумским“, рече она „то је драги мој“ (Песма над песмама 2:3). Нека Соломон ужива у својих хиљаду винограда. Један виноград — заједно са њеним драгим — био јој је довољан. Њена љубав није се могла уздрмати (Песма над песмама 8:11, 12).
У Сунаму је живела још једна дивна жена. Не знамо ништа о њеном физичком изгледу, али знамо сигурно да је имала дивно срце. Библија каже да се она ’стараше‘ — или прође кроз многе невоље — да би пророку Јелисеју обезбедила редовне оброке и смештај (2. Краљевима 4:8-13).
Можемо замислити Јелисеја како се након дугог, исцрпљујућег пута сав захвалан враћа у малу горњу собицу, коју су она и њен муж припремили за њега. Вероватно је често навраћао у њихов дом, пошто се његова служба протезала 60 година. Зашто је та Сунамка упорно тражила да Јелисеј сваки пут када туда пролази остане у њеној кући? Зато што је ценила Јелисејево дело. Овај понизни, несебични пророк деловао је као савест нације, подсећајући краљеве, свештенике и обичне људе на њихову дужност да служе Јехови.
Нема сумње да је Сунамка била једна од особа које је Исус имао на уму када је рекао: „Ко прима пророка у име пророчко, примиће награду пророчку“ (Матеј 10:41). Јехова је нарочито наградио ову богобојазну жену. Иако је многе године била нероткиња, родила је сина. Годинама касније, такође је добила божанску помоћ када је седмогодишња глад харала земљом. Овај дирљиви извештај подсећа нас да љубазност коју показујемо према Божјим слугама, никада не пролази незапажено код нашег небеског Оца (2. Краљевима 4:13-37; 8:1-6; Јеврејима 6:10).
Две пресудне битке
Иако се Сунам памти као дом ове две лојалне жене, ту су се такође одиграле две битке које су промениле правац израелске историје. У близини је било идеално бојно поље — равница између брда̂ Мореха и Гелвује. Војни заповедници су у библијска времена увек логоровали тамо где су били богати водени извори, узвисице за склониште, и, ако је могуће, један истакнути положај за преглед суве долинске равнице с довољно простора за маневар трупа, коња и бојних кола. Сунам и Гелвуја пружали су такве погодности.
У време судија, војска од 135 000 Мадијанаца, Амаличана и других, улогорила се у равници испред Мореха. Њихових камила је било „као песка по обали морској“ (Судије 7:12). Наспрам њих преко равнице, код извора Арода у подножју горе Гелвује, били су Израелци предвођени судијом Гедеоном, који је имао само 32 000 војника.
У данима пре битке, свака страна је покушала да деморалише ону другу. Хорде трупа које су се изругивале, камиле за рат, бојна кола и коњи могли су утерати страх израелској пешадији. Несумњиво, Мадијанци — који су већ били на месту док су се Израелци груписали — показали су се као застрашујући призор. Када је Гедеон упитао: „Ко је плашљив и ко се боји?“, две трећине његове војске реаговало је тако што је напустило бојно поље (Судије 7:1-3).
Само 10 000 израелских војника, сада је пиљило преко равнице у 135 000 непријатељских војника, и ускоро је Јехова број израелских војника смањио на мање од 300. По израелском обичају, ова мала групација подељена је на три чете. Под окриљем мрака, они су се раширили и заузели своја места с три стране непријатељског логора. Затим су, на Гедеонову заповест, тих 300 људи полупали крчаге где су скривали те буктиње, подигли увис своје буктиње и викнули: „Мач! За Господа и за Гедеона!“ Затрубили су у своје трубе и наставили да трубе. По мраку је пренеражена, смућена гомила војника, помислила да их напада 300 група. Јехова је окренуо једног на другог и „цео се логор смете и стаде викати и бежати“ (Судије 7:15-22; 8:10).
Друга битка се одиграла у близини Сунама, у време краља Саула. Библија извештава да се ’Филистеји скупише и улогорише у Сунаму. Саул скупи све Израиљце, и они се улогорише у Гаваји‘, управо како је годинама раније учинила Гедеонова војска. Али је Саул, за разлику од Гедеона, имао мало поверења у Јехову, радије потраживши савет од некаквог духовног медија у Ен-Дору. Када је угледао филистејску војску „обузе [га] страх и срце му јако уздрхта“. У бици која је уследила, Израелци су се разбежали и били жестоко поражени. И Саул и Јонатан изгубили су животе (1. Самуилова 28:4-7; 31:1-6).
И тако је историја Сунама обележена и љубављу и насиљем, поверењем у Јехову и ослањањем на демоне. У овој долини, две жене су показале постојаност у љубави и гостопримљивост, а двојица израелских вођа водила су пресудне битке. Сва четири примера илуструју колико је важно ослањати се на Јехову, који никада не пропушта да награди оне који му служе.
[Слика на 31. страни]
Савремено сунамско село на месту древног Сунама, са Морехом у позадини
[Извор]
Pictorial Archive (near Eastern History) Est.