Док стоји с Нојемином на том усамљеном путу, Рута зна шта осећа у свом срцу. Оно је испуњено љубављу према Нојемини — и Богу коме Нојемина служи. Зато каже: „Немој ме наговарати да те оставим и да одем од тебе, јер куда ти идеш, ићи ћу и ја, и где се ти настаниш, настанићу се и ја. Твој народ биће мој народ и твој Бог мој Бог. Где ти умреш, умрећу и ја, и тамо ћу бити сахрањена. Нека ми Јехова учини тако и нека ме још теже казни ако ме ишта осим смрти растави од тебе“ (Рута 1:16, 17).

Рутине речи су заиста посебне — и дан-данас, после тридесет векова, имају исту снагу. Оне савршено одражавају једну изванредну особину, верну љубав. Љубав коју Рута осећа толико је снажна и искрена да је она одлучна да остане уз Нојемину где год пође. Само их смрт може раставити. Нојеминин народ ће постати њен јер је Рута спремна да остави све што је имала у Моаву — па и моавске богове. За разлику од Орфе, Рута из дубине срца може рећи да жели да Нојеминин Бог Јехова постане и њен Бог.b