Примери вере

Бог му је пружио утеху

ИЛИЈА трчи по киши док се мрак полако спушта. Пред њим је дуг пут до Језраела, а он више није тако млад. Па ипак, неуморно трчи, пошто је ’Јеховина рука над њим‘. Снага која покреће његово тело није налик ничему што је до тада искусио. Управо је престигао коње који су вукли Ахавове краљевске кочије! (1. Краљевима 18:46).

Сада је краљ Ахав био далеко иза њега, а пред њим се пружао далек пут. Замислимо како се Илија пробија кроз пљусак, размишљајући о најбурнијем дану свог живота. Без сумње, била је то славна победа његовог Бога, Јехове, и правог обожавања. Далеко иза њега, изгубљени у олуји, остали су ветровити врхови горе Кармил, где је Јехова преко њега учинио велико чудо и задао снажан ударац обожавању Вала. Стотине Валових пророка били су разоткривени као преваранти и праведно погубљени. Онда се Илија молио Јехови да престане суша која је у земљи трајала три и по године. И заиста, киша је почела да пада!a (1. Краљевима 18:18-45).

Док је Илија по киши трчао 30 километара до Језраела, можда му је изгледало да је коначно дошло до праве прекретнице. Ахав ће морати да се промени! Након онога што је својим очима видео, сигурно неће имати избора и мораће да напусти обожавање Вала, супротстави се краљици Језавељи и заустави прогонство Јеховиних слугу.

Када нам се чини да је све кренуло онако како бисмо желели, сасвим је природно да се наде пробуде. Можда замишљамо како ће нам у животу бити све боље и боље, и да су наши најгори проблеми коначно иза нас. Ако је Илија тако размишљао, то није ништа чудно, будући да је био „обичан човек као и ми“ (Јаковљева 5:17). Међутим, Илијиним проблемима ни у ком случају није дошао крај. Заправо, за само неколико сати биће толико уплашен и клонуо духом да ће пожелети да умре. Како се то десило? И како је Јехова помогао свом пророку да обнови веру и поврати храброст? Погледајмо.

Неочекивани преокрет

Када је Ахав стигао у своју палату у Језраелу, да ли је ичим показао да се променио и постао духовнија особа? Читамо: „Ахав је испричао Језавељи све што је Илија учинио и како је мачем побио све пророке“ (1. Краљевима 19:1). Запазите да Ахав није поменуо Илијиног Бога, Јехову, док је причао шта се десило. Имајући телесан поглед на живот, он је те чудесне догађаје гледао људским очима, и зато је испричао само шта је Илија учинио. Јасно је да није научио да поштује Јехову Бога. А како је реаговала осветољубива Језавеља?

Била је ван себе! Киптећи од беса, она шаље поруку Илији: „Нека ми богови учине тако и нека ме још теже казне, ако сутра у ово доба не учиним с твојом душом оно што си ти учинио с душом сваког од њих!“ (1. Краљевима 19:2). То је била најгора претња смрћу. Штавише, Језавеља се својим животом заклела да ће у року од једног дана убити Илију и осветити Валове пророке. Замислимо Илију како се те олујне ноћи буди у неком скромном преноћишту у Језраелу — и онда од краљичиног гласника чује ове ужасне речи. Како је то утицало на њега?

Савладан обесхрабрењем и страхом

Ако се Илија надао да је борба против обожавања Вала завршена, његове наде су се тог тренутка срушиле. Језавеља је била непопустљива. По њеној наредби је погубљено већ много Илијиних верних сарадника, а сада се чинило да је он следећи. Библија нам говори: „Илија се уплашио.“ Да ли је у својој глави створио слику ужасне смрти коју му је Језавеља спремала? Ако се бавио таквим мислима, није чудо што га је храброст издала. Било како било, Илија је „отишао да би спасао своју душу“ — побегао је да би сачувао живот (1. Краљевима 18:4; 19:3).

Илија није био једини верни човек савладан страхом. Много година касније, исти проблем је имао и апостол Петар. На пример, када га је Исус позвао да заједно с њим хода по води, он је „видео колико је ветар јак“. Тада је изгубио храброст и почео да тоне (Матеј 14:30). Из Петровог и Илијиног примера учимо нешто веома важно. Ако желимо да сачувамо храброст, не смемо се у мислима задржавати на ономе чега се плашимо. Треба да будемо усмерени на Бога који нам пружа наду и снагу.

„Доста ми је!“

Покренут страхом, Илија се упутио ка југозападу и бежао око 150 километара до Вирсавеје, града у близини јужне границе Јуде. Тамо је оставио слугу и продужио сам ка пустињи. У извештају се каже да је ишао „дан хода“, па га можемо замислити како полази у зору, вероватно не носећи ништа са собом. Очајан и гоњен страхом, кретао се по том суровом и негостољубивом подручју док је сунце немилосрдно пржило. Како је усијани круг полако добијао црвену боју и тонуо иза хоризонта, Илију је издавала снага. Исцрпљен, сео је под једно неугледно дрво — најближи заклон у том неплодном крају (1. Краљевима 19:4).

У крајњем очају, Илија се помолио. Желео је да умре. Рекао је: „Нисам ништа бољи од својих праочева.“ Знао је да су његови праочеви тада били само прах и пепео и да нису могли да учине ништа корисно ни за кога (Проповедник 9:10). Илија се осећао исто тако безвредно. Није чудо што је повикао: „Доста ми је!“ Зашто би и даље живео?

Да ли треба да нас запрепасти што је један Божји човек тако клонуо духом? Свакако да не. У Библији се за многе верне мушкарце и жене каже да су били толико тужни да су пожелели смрт — као што су Ребека, Јаков, Мојсије и Јов (Постанак 25:22; 37:35; Бројеви 11:13-15; Јов 14:13).

Данас су „нарочито тешка времена“, па не треба да нас чуди што су многи људи, па чак и верне Божје слуге, понекад веома потиштени (2. Тимотеју 3:1). Ако се икада будете осећали тако, следите Илијин пример — излијте своја осећања Богу. На крају крајева, Јехова је „Бог сваке утехе“ (2. Коринћанима 1:3). Да ли је утешио Илију?

Јехова је подржавао свог пророка

Шта мислите, како се Јехова осећао када је с неба видео свог вољеног пророка како лежи испод дрвета у пустињи и преклиње га да умре? Не морамо да нагађамо. Након што је Илија утонуо у сан, Јехова му је послао анђела. Он га је нежно дотакао и рекао: „Устани и једи.“ Илија је то и учинио пошто је анђео ставио пред њега једноставан оброк од свежег, врућег хлеба и воде. Да ли му је уопште захвалио? Сазнајемо само да је пророк јео и пио и вратио се да спава. Да ли је био превише очајан да би говорио? Било како било, анђео га је пробудио и други пут, вероватно у зору. Поново га је позвао: „Устани и једи“, а затим додао значајне речи: „Чека [те] тежак пут“ (1. Краљевима 19:5-7).

Будући да му је Бог то открио, анђео је знао где се Илија упутио. Такође је знао да тај пут неће моћи да издржи само својом снагом. Како је охрабрујуће служити Богу који зна наше циљеве и познаје наше границе боље него ми сами! (Псалам 103:13, 14). Како је Илији користио тај оброк?

Читамо: „Тако је он устао, јео је и пио, па је окрепљен том храном пешачио четрдесет дана и четрдесет ноћи док није дошао на гору истинитог Бога, на Хорив“ (1. Краљевима 19:8). Попут Мојсија неких шест векова пре њега и Исуса око десет векова после, Илија је постио 40 дана и 40 ноћи (Излазак 34:28; Лука 4:1, 2). Тај један оброк није решио све његове проблеме, али му је на чудесан начин дао снагу. Замислимо тог старијег човека како тешко корача кроз непроходну пустош дан за даном, недељу за недељом, и тако скоро месец и по.

Јехова и данас подржава своје слуге, не путем неког чудесног оброка, већ на један много важнији начин. Он се брине о њима у духовном погледу (Матеј 4:4). Духовно нас јача учење о Богу из његове Речи и публикација које су пажљиво засноване на њој. Узимање те духовне хране неће решити све наше проблеме, али може нам помоћи да издржимо оно што иначе не бисмо могли. Такође нас води до ’вечног живота‘ (Јован 17:3).

Илија је пешачио скоро 320 километара док коначно није стигао до горе Хорив, на којој се у прошлости Јехова Бог преко анђела обратио Мојсију из грма који је горео и касније са Израелом склопио савез на темељу Закона. Илија се склонио у једну пећину.

Како је Јехова тешио и јачао свог пророка

Док је био на Хориву, „Јеховина реч“ — коју је очигледно пренео један духовни гласник — дошла је пророку: „Шта радиш ту Илија?“ То једноставно питање је вероватно било изговорено благим тоном, пошто га је он схватио као позив да изрази своја осећања. И заиста је то учинио! Рекао је: „Ревновао сам за Јехову, Бога над војскама, јер су Израелови синови оставили твој савез, срушили твоје олтаре, а твоје пророке побили мачем. Само сам ја остао, а сада и моју душу траже да узму“ (1. Краљевима 19:9, 10). Из Илијиних речи виде се најмање три разлога због којих је био потиштен.

Као прво, сматрао је да је његов труд био узалудан. Иако је годинама „ревновао“ у служби Јехови, уздижући његово свето име и обожавање изнад свега, чинило му се да је ситуација била све гора и гора. Народ је и даље био безверан и бунтован, а крива религија је цветала. Поред тога, Илија је био усамљен. Рекао је: „Само сам ја остао“, сматрајући да је последњи човек у народу који још увек служи Јехови. И као треће, био је уплашен. Многи пророци су већ убијени, а он је био уверен да је сада ред на њега. Илији можда није било лако да призна своја осећања, али он није дозволио да га понос и стид зауставе. Тиме што је у молитви отворио своје срце Богу, пружио је добар пример свим верним људима (Псалам 62:8).

Како је Јехова реаговао на Илијине страхове и бриге? Анђео му је рекао да стане на улаз у пећину. Послушао је, не знајући шта ће се затим догодити. А онда је почео да дува јак ветар! Сигурно је стварао заглушујућу буку, пошто је био толико снажан да је кидао горе и ломио стене. Замислите Илију како заклања очи и покушава да задржи тешки, груби огртач од длаке док га ветар ковитла око њега. А онда једва успева да остане на ногама, јер је сама земља почела да се тресе и помера — био је то земљотрес! Тек што је дошао себи, а снажна ватра је букнула и натерала га да се врати у пећину и склони од њене врелине (1. Краљевима 19:11, 12).

Након сваке од ових појава каже се да Јехова није био у тој изванредној манифестацији природне силе. Илија је знао да Јехова није неки митски бог природе, као што је Вал, ког су његови заведени обожаваоци славили као „Јахача на облацима“ који доноси кишу. Јехова је прави извор све изванредне моћи која се налази у природи, али је такође далеко већи од свега што је створио. Чак га ни дословна небеса не могу обухватити! (1. Краљевима 8:27). Како је све то помогло Илији? Сетимо се његовог страха. Ако је на његовој страни Јехова, Бог који поседује тако огромну моћ, свакако није имао разлога да се плаши Ахава и Језавеље! (Псалам 118:6).

Након што је ватра нестала, завладала је мукла тишина и Илија је зачуо „глас, тих и благ“. Тај глас је позвао Илију да поново каже шта му је на срцу, што је он и учинио изразивши своје бриге по други пут.b Можда му је то донело додатно олакшање. Међутим, Илија је сигурно још већу утеху нашао у речима које је затим изговорио ’тих и благ глас‘. Јехова је уверио Илију да ни у ком случају није безвредан. Како је то учинио? Открио му је своју дугорочну намеру што се тиче борбе против обожавања Вала у Израелу. Јасно је да Илијин труд није био узалудан јер се Божја намера незаустављиво кретала напред. Штавише, Илија је имао важну улогу у тој намери, пошто га је Јехова послао назад на задатак са конкретним упутствима (1. Краљевима 19:12-17).

А шта је било са Илијином усамљеношћу? Јехова је учинио две ствари у вези с тим. Прво му је рекао да Јелисеја помаже за пророка који ће га касније наследити. Тај млађи човек ће годинама бити његов сарадник и помоћник. То је заиста био практичан израз утехе! Друго, Јехова је открио ову узбудљиву вест: „Ја сам у Израелу оставио седам хиљада људи који нису савили колена пред Валом и нису га својим устима пољубили“ (1. Краљевима 19:18). Илија ни у ком случају није био сам. Сигурно му је било топло око срца када је чуо за хиљаде верних људи који нису хтели да обожавају Вала. Њима је било потребно да Илија настави са својом верном службом, да пружи пример неуздрмане верности Јехови у тим мрачним временима. Илија је сигурно био дубоко дирнут када је чуо те речи преко Јеховиног гласника, ’тихи и благи глас‘ свог Бога.

Попут Илије, и ми сигурно осећамо страхопоштовање посматрајући снажне силе у природи. Све што је створено живописно осликава моћ Створитеља (Римљанима 1:20). Јехова и даље радо користи своју безграничну моћ како би помогао својим верним слугама (2. Летописа 16:9). Међутим, Бога најбоље упознајемо преко страница његове Речи, Библије (Исаија 30:21). У извесном смислу, она је попут тог ’тихог и благог гласа‘ путем ког нас Јехова данас води, исправља, храбри и уверава у своју љубав.

Да ли је Илија прихватио утеху коју му је Јехова пружио на гори Хорив? Нема сумње да јесте! Ускоро се вратио на задатак, опет онај исти одважни, верни пророк који се супротставио исквареној, лажној религији. Ако и ми тако примимо к срцу надахнуте Божје речи, ’утеху из Писама‘, моћи ћемо да се угледамо на Илијин пример вере (Римљанима 15:4).

[Фусноте]

[Слика на 19. страни]

Јехова је обилно благословио Илију, и у добрим и у тешким временима

[Слика на 20. страни]

Када је био у дубоком очају, Илија је излио срце Јехови

[Слика на 21. страни]

Јехова је употребио своју безграничну моћ како би утешио и охрабрио Илију