Лекција о томе како поступати с проблемима

МАЛО људи је икада морало да се суочи са свим проблемима које је Јов имао. За кратко време њега је унесрећио губитак његовог богатства и средстава за живот, трагична смрт све његове деце и коначно веома тегобна болест. Извикан од пријатеља и рођака, био је изазиван од своје жене да ’прокуне Бога и умре‘ (Јов 2:9; 19:13, 14).

Међутим, Јов је јединствен извор охрабрења за све оне који доживљавају сличне кушње. Позитиван исход његових кушњи показује да устрајност у суочавању с недаћама, када нас мотивише истинска оданост Богу а не лична корист, радује Јеховино срце (Јов 1. и 2. поглавље; 42:10-17; Пословице 27:11).

Овај библијски извештај такође садржи вредну лекцију о томе како поступати с проблемима. Он пружа упечатљиве примере како треба — и како не треба — саветовати некога ко се суочава с кушњама. Осим тога, Јовово властито искуство може нам помоћи да реагујемо на уравнотежен начин када нас шамарају неповољне околности.

Лекција о негативном саветовању

Израз „Јовов тешитељ“ постао је синоним за особу која, уместо да саосећа у времену невоље, сипа со на живу рану. Али, упркос тој репутацији коју су три Јовова пријатеља заслужено стекла, не треба да претпоставимо да су њихови мотиви били потпуно лоши. До извесног степена они су можда желели да помогну Јову, у складу с њиховим погрешним гледиштем. Зашто нису успели? Како су постали оруђе Сотоне, који је био решен да сломи Јовову беспрекорност?

Па, они су скоро све своје савете темељили на нетачним претпоставкама: да патња долази само на оне који чине грех. У свом првом говору, Елифас је рекао: „Памтиш ли ти да је икад невини пропао, да су праведници истребљени? Али сам ја видео оне који злобу ору и неправду сеју, — како плод свој жању“ (Јов 4:7, 8). Елифас је погрешно веровао да су недужни имуни на несрећу. Он је сматрао да пошто је Јов био у великом шкрипцу, мора да је згрешио против Бога.a И Вилдад и Софар су исто тако инсистирали да се Јов покаје за своје грехе (Јов 8:5, 6; 11:13-15).

Надаље, Јовова три друга су га обесхрабрила изражавајући личне замисли, уместо божанску мудрост. Елифас је отишао толико далеко да је чак рекао да се ’Бог ни у своје веснике [„слуге“, ДК] не узда‘ и да му стварно није битно да ли је Јов праведан или не (Јов 4:18; 22:2, 3). Тешко је замислити примедбе које су више обесхрабрујуће — или више неистините — од ових! Не изненађује што је Јехова касније укорио Елифаса и његове пријатеље за то безочно ружење. „Не говористе о мени право“, рекао је (Јов 42:7). Али најцрња тврдња тек је предстојала.

Елифас је коначно отишао у ту крајност да је износио отворене оптужбе. Пошто није могао да од Јова извуче признање кривице, он је прибегао измишљању грехова за које је претпостављао да их је Јов морао починити. „Злоћа твоја није ли велика, и неправде твоје нису ли небројене?“ питао је Елифас. „Ни за шта си ти од браће своје залоге узимао, и хаљине скидао са голих. Уморнога ниси напојио, гладноме ти хлеба ниси дао“ (Јов 22:5-7). Ове оптужбе биле су потпуно неосноване. Сам Јехова је описао Јова као човека који је био ’добар и праведан‘ (Јов 1:8).

Како је Јов реаговао на ове нападе на његову личну беспрекорност? Разумљиво, они су га донекле учинили огорченим и депресивним али одлучнијим него икада да докаже да су те оптужбе биле неистините. У ствари, он је постао толико заокупљен правдањем себе да је, на неки начин, почео да криви Јехову за своје неприлике (Јов 6:4; 9:16-18; 16:11, 12). Била су занемарена стварна спорна питања која су била укључена, а дијалог је постао испразна дебата о томе да ли је Јов био праведан човек или није. Какву лекцију хришћани могу научити из овог ужасног саветничког заседања?

1. Хришћанин пун љубави не претпоставља одмах да су проблеми неког брата његова лична кривица. Оштра критика прошлих грешака — било да су стварне или измишљене — може потпуно обесхрабрити особу која води борбу да настави напред. Депресивну душу треба ’утешити‘ а не изрибати (1. Солуњанима 5:14). Јехова жели да надгледници буду „заклон од ветра“, а не ’немили тешиоци‘ попут Елифаса, Вилдада и Софара (Исаија 32:2; Јов 16:2).

2. Никада не треба да износимо оптужбе без јасног доказа. Рекла-казала или претпоставке — попут оних Елифасових — нису здрава основа за давање укора. На пример, ако један старешина износи криву оптужбу, вероватно би могао изгубити поверљивост и изазвати емоционални стрес. Како се Јов осећао када је морао да слуша такав погрешан савет? Он је дао одушка свом болу ироничним узвиком: „Како умеш слабима помоћи!“ (Јов 26:2). Брижни надгледници ће ’учврстити ослабеле руке‘, а не проблем направити још горим (Јеврејима 12:12).

3. Савет треба да буде заснован на Божјој Речи, не на личним идејама. Докази Јовових пријатеља били су и нетачни и разорни. Уместо да Јова привуку ближе Јехови, они су га навели да мисли да је постојала препрека која га је раздвајала од његовог небеског Оца (Јов 19:2, 6, 8). С друге стране, вешта употреба Библије може исправити ствари, ојачати друге и пружити стварну утеху (Лука 24:32; Римљанима 15:4; 2. Тимотеју 3:16; 4:2).

Иако књига о Јову помаже хришћанима да идентификују извесне замке, она такође пружа корисну лекцију о томе како дати делотворан савет.

Како дати савет

Елијујов савет био је потпуно другачији од савета тројице Јовових пријатеља, и у садржају и у начину на који се он опходио према Јову. Он је употребио Јовово име и говорио с њим као пријатељ, а не као његов судија. „А сад, Јове, чуј беседу моју, слушај сад све речи моје! Пред Богом сам једнак теби, ја сам као и ти од блата начињен“ (Јов 33:1, 6). Елијуј је такође био брз да похвали Јова за његов честит пут. „Радовао сам се твојој праведности“, уверавао га је (Јов 33:32, NW). Осим због љубазног начина саветовања, Елијуј је био успешан и из других разлога.

Тиме што је стрпљиво чекао док други заврше говорење, Елијуј је могао боље схватити спорна питања пре него што је понудио савет. Ако је Јов био праведан човек, да ли би га Јехова казнио? „Далеко је од Бога неправда, далеко безакоње од Свемоћног!“ узвикнуо је Елијуј. „Не одвраћа очију својих од праведних“ (Јов 34:10; 36:7).

Да ли је Јовова праведност заиста била спорно питање? Елијуј је скренуо Јовову пажњу на једно неуравнотежено гледиште. „Мислиш ли да си право рекао: моја је правда већа од Божије?“ објаснио је. „Погледај небо, и види; погледај облаке, како су виши од тебе“ (Јов 35:2, 5, ДК). Баш као што су облаци много виши него што смо ми, тако су Јеховини путеви виши од наших путева. Ми нисмо у позицији да судимо о начину на који он обавља ствари. „Зато људи треба да се њега боје, а он ни на каквог мудраца не гледа“ закључио је Елијуј (Јов 37:24; Исаија 55:9).

Елијујов здрав савет припремио је Јова да може примити додатне поуке од самог Јехове. У ствари, постоји упадљива паралела између Елијујовог разматрања „Божјих чудеса“, у 37. поглављу, и Јеховиних властитих речи Јову, записаних у поглављима 38 до 40. Очигледно, Елијуј је посматрао ствари с Јеховине тачке гледишта (Јов 37:14). Како хришћани могу опонашати Елијујов изврстан пример?

Попут Елијуја, надгледници посебно желе да буду саосећајни и љубазни, памтећи да су и они такође несавршени. Они чине добро ако пажљиво слушају да би сазнали све чињенице и разумели спорна питања пре давања савета (Пословице 18:13). Поврх тога, користећи Библију и библијске публикације, они могу осигурати да преовладава Јеховино гледиште (Римљанима 3:4).

Осим што пружа ове практичне лекције за старешине, књига о Јову нас учи како да се с проблемима суочимо на уравнотежен начин.

Како не треба реаговати на неповољне околности

Унесрећен својом патњом и фрустриран својим лажним тешитељима, Јов је постао огорчен и депресиван. „Нестало дана у који се родих... Додијо је живот души мојој!“ уздисао је (Јов 3:3; 10:1). Пошто није био свестан да је Сотона кривац, претпостављао је да Бог изазива његове несреће. Изгледало је неправедно да он — праведан човек — треба да пати (Јов 23:10, 11; 27:2; 30:20, 21). Овај став је Јова учинио слепим за друга разматрања и навео га да критикује Божје поступање с човечанством. Јехова је питао: „Хоћеш ли и правду моју уништити? Хоћеш мени судити да себе оправдаш?“ (Јов 40:8).

Можда је наша непосредна реакција када смо суочени с несрећом да се осећамо као жртве, као што изгледа да се Јов осећао. Уобичајена реакција је да питамо: ’Зашто баш ја? Зашто би други — који су много гори од мене — уживали живот који је релативно без проблема?‘ Ово су негативна размишљања која можемо неутралисати медитирањем о Божјој Речи.

За разлику од Јова, ми смо у позицији да схватимо већа спорна питања која су укључена. Ми знамо да Сотона „као лав ричући ходи и тражи кога да прождре“ (1. Петрова 5:8). Као што књига о Јову открива, Ђаво би волео да сломи нашу беспрекорност тиме што нам прави проблеме. Он је решен да докаже своју тврдњу да смо ми само у добру Сведоци Јехове (Јов 1:9-11; 2:3-5). Хоћемо ли имати храбрости да подржимо Јеховин суверенитет и тако докажемо да је Ђаво лажов?

Пример Исуса, и других безбројних верних слугу Јехове, показује да је неки облик патње скоро неизбежан у овом систему ствари. Исус је рекао да његови ученици морају бити спремни да ’узму крст [’мученички стуб‘, NW] свој‘ ако желе да га следе (Лука 9:23). Наш лични „мученички стуб“ може бити једна или више несрећа које је Јов подносио — лоше здравље, смрт вољених особа, депресија, економске потешкоће или противљење неверника. С којом год врстом проблема да се можда суочавамо, постоји и позитивна страна. Ми можемо гледати на наше околности као на прилику да покажемо нашу устрајност и непоколебљиву верност према Јехови (Јаков 1:2, 3).

То је био начин на који су реаговали Исусови апостоли. Убрзо након Педесетнице њих су ишибали због проповедања о Исусу. Уместо да буду обесхрабрени, они су отишли својим путем „радујући се“. Они су били радосни, не због саме патње, већ зато „што су били достојни примити увреде за име Исусово“ (Дела апостолска 5:40, 41).

Наравно, нису све тешкоће које нам се догађају разултат служења Јехови. Можда сами себи наносимо проблеме — барем до извесне мере. Или можда, не посредством наше властите кривице, проблем утиче на нашу духовну равнотежу. Шта год да је случај, понизан став попут Јововог омогућиће нам да разаберемо где су учињене грешке. Јов је признао Јехови: „Јест! Говорио сам, а да их нисам резумео“ (Јов 42:3). Особа која на овакав начин признаје своје грешке много је вероватније да ће избећи сличне потешкоће у будућности. Као што пословица каже: „Мудар види зло и уклања се“ (Пословице 22:3).

Што је још важније, књига о Јову нас подсећа да наши проблеми неће трајати вечно. Библија каже: „Гле, блажене називамо оне који мирно трпише. Трпљење Јовово чусте, и крај који му удели Господ видесте. Јер је Господ милосрдан и смилује се“ (Јаков 5:11). Можемо бити сигурни да ће Јехова исто тако наградити верност својих слугу данас.

Ми се такође радујемо времену када ће проблеми сваке врсте — ’прве ствари‘ — нестати (Откривење 21:4). Док тај дан не сване, књига о Јову служи као један непроцењиви водич који нам може помоћи да проблеме решавамо с мудрошћу и храброшћу.

[Фуснота]

[Слика на 28. страни]

„Погледај облаке, како су виши од тебе.“ Тако је Елијуј помогао Јову да схвати да су Божји путеви виши од човечјих путева.