Утврђивање слабости, злоће и покајања

ГРЕХ је нешто што хришћани мрзе — не достизање Јеховиних праведних мерила (Јеврејима 1:9). Нажалост, с времена на време сви ми грешимо. Сви се ми боримо с наслеђеном слабошћу и несавршеношћу. Ипак, у већини случајева, ако Јехови признамо наше грехе и искрено настојимо да их не понављамо, ми му се можемо приближити с чистом савешћу (Римљанима 7:21-24; 1. Јованова 1:8, 9; 2:1, 2). Ми захваљујемо Јехови што, на основу откупне жртве, он прихвата нашу свету службу упркос нашим слабостима.

Ако неко упадне у озбиљан грех због телесне слабости, њему је хитно потребно пастирење у складу с поступком који је описан у Јакову 5:14-16: „Болује ли ко међу вама [духовно], нека зове старешине црквене... ако је грехе починио, опростиће му се. Исповедајте дакле један другоме грехе своје, и молите се један за другога, да се исцелите.“

Стога када предани хришћанин почини велики грех, потребно му је нешто више од личног признања Јехови. Старешине морају предузети извесне кораке, пошто су угрожени чистоћа или мир скупштине (Матеј 18:15-17; 1. Коринћанима 5:9-11; 6:9, 10). Старешине можда морају да утврде: да ли се појединац каје? шта је довело до греха? да ли је то био резултат тренутне слабости? да ли је то било практиковање греха? Такво утврђивање није увек једноставно или оштрих обриса и захтева знатну разборитост.

Ипак, шта ако је грех учињен због тежње у правцу неисправног поступања и злог понашања? Тада, одговорност старешина је јасна. Када је управљао поступком у једној озбиљној ствари у коринтској скупштини, апостол Павле је рекао: „Избаците злога из своје средине“ (1. Коринћанима 5:13). Злим људима нема места у хришћанској скупштини.

Одмеравање слабости, злоће и покајања

Како старешине могу знати када се неко каје?a То није једноставно питање. На пример, размисли о краљу Давиду. Он је починио прељубу и онда, у ствари, убиство. Ипак, Јехова му је дозволио да остане жив (2. Самуилова 11:2-24; 12:1-14). Затим размисли о Ананији и Сапфири. Они су лажући покушали да преваре апостоле, лицемерно се претварајући да су дарежљивији него што су заиста били. Озбиљно? Да. Зло као убиство и прељуба? Тешко! Ипак, Ананија и Сапфира платили су својим животима (Дела апостолска 5:1-11).

Зашто различите пресуде? Давид је упао у озбиљан грех због телесне слабости. Када је био суочен с оним што је учинио, он се покајао, и Јехова му је опростио — иако је био оштро кажњен с обзиром на проблеме у свом домаћинству. Ананија и Сапфира су згрешили у томе што су лицемерно лагали покушавајући да преваре хришћанску скупштину и према томе ’слагали су духу светоме и Богу‘. То се показало као доказ злог срца. Због тога су били оштрије осуђени.

У оба случаја Јехова је донео пресуду, и његова пресуда је била исправна јер он може испитати срца (Пословице 17:3). Људске старешине то не могу учинити. Дакле, како старешине могу распознати да ли је неки озбиљан грех доказ слабости више него злоће?

У ствари, сваки грех је зао, али нису сви грешници зли. Слични грехови могу бити доказ слабости у једној особи а злоће у другој. Заиста, грешење обично укључује неку меру и слабости и злоће од стране грешника. Један одлучујући фактор јесте како грешник гледа на оно што је учинио и шта намерава да учини у вези с тим. Да ли он показује покајнички дух? Старешинама је потребна разборитост да то примете. Како они могу имати ту разборитост? Апостол Павле је обећао Тимотеју: „Разуми што говорим, јер Господ ће ти дати разум у свему“ (2. Тимотеју 2:7). Ако старешине понизно ’разумеју [’стално размишљају‘, NW] шта говоре‘ надахнуте Павлове речи и други библијски писци, они ће имати разборитост која је потребна да исправно гледају на оне који греше у скупштини. Тада ће њихове одлуке рефлектовати Јеховино размишљање, а не њихово властито (Пословице 11:2; Матеј 18:18).

Како се то постиже? Један начин је да размотре како Библија описује зле људе и да сагледају да ли се тај опис примењује на појединца о коме се ради.

Преузимање одговорности и покајање

Први људи који су изабрали правац злоће били су Адам и Ева. Упркос томе што су били савршени и имали потпуно спознање Јеховиног закона, они су се побунили против божанског суверенитета. Када их је Јехова суочио с оним што су учинили, њихове реакције биле су вредне пажње — Адам је кривио Еву, а Ева је кривила змију! (Постање 3:12, 13). Упореди то с Давидовом дубоком понизношћу. Када се суочио са својим озбиљним гресима, он је прихватио одговорност и преклињао је за опроштење, говорећи: „Сагреших Господу“ (2. Самуилова 12:13; Псалам 51:4, 9, 10).

Старешине чине добро ако разматрају ова два примера када решавају случајеве озбиљног греха, посебно од стране неке одрасле особе. Да ли грешник — попут Давида када је постао свестан свог греха — отворено прихвата кривицу и покајнички тражи помоћ и опроштење од Јехове, или покушава да умањи оно што је учинио, можда окривљујући неког другог? Истина, особа која греши можда жели да објасни шта је довело до њених поступака, а можда постоје околности, или прошле или садашње, које старешине можда треба да размотре када одлучују како да јој помогну. (Упореди Осија 4:14.) Али она треба да прихвати да је она особа која је згрешила и да је она одговорна пред Јеховом. Запамти: „Господ је код оних који су скромна [„сломљена“, NW] срца, и спасава оне који су смерна духа“ (Псалам 34:19).

Практиковање онога што је зло

У књизи Псалама постоје многе референце о злим људима. Такви стихови могу надаље помоћи старешинама да распознају да ли је особа у основи зла или слаба. На пример, размотримо надахнуту молитву краља Давида: „Не захватај ме с грешницима [„злим људима“, NW], са онима што неправду чине [’практикују‘, NW]‚ који с ближњим својим о миру говоре а у срцу злобу крију“ (Псалам 28:3). Запази да су зли људи споменути у паралели са онима „што неправду чине [’практикују‘, NW]“. Особа која греши због телесне слабости вероватно ће престати чим то допре до њеног разума. Ипак, ако неко ’практикује‘ оно што је зло тако да то постаје део његовог живота, то би могао бити доказ злог срца.

Давид је споменуо још једну карактеристику злоће у том стиху. Попут Ананије и Сапфире, зла особа говори добре ствари својим уснама али има лоше ствари у свом срцу. Она може бити лицемер — попут фарисеја Исусових дана који се ’споља показују људима праведни а изнутра су пуни лицемерја и злоће‘ (Матеј 23:28; Лука 11:39). Јехова мрзи лицемерство (Пословице 6:16-19). Ако неко лицемерно покушава да порекне своје озбиљне грехе чак и када разговара с правним одбором, или гунђајући признаје само оно што други већ знају, одбијајући да у потпуности призна, то би могао бити добар доказ злог срца.

Охоло презирање Јехове

Друге ствари које карактеришу злу особу осликане су у 10. Псалму. Тамо читамо: „Бездушник у бесу своме немило мучи убоге... грди и мрзи Господа [„омаловажава Јехову“, NW] (Псалам 10:2, 3). Како да гледамо на преданог хришћанина који је охол и омаловажава Јехову? Сигурно, то су зли ментални ставови. Особа која греши из слабости, када једном схвати свој грех или кад јој се скрене пажња на то, покајаће се и снажно ће тежити да промени свој живот (2. Коринћанима 7:10, 11). Насупрот томе, ако неки човек греши због фундаменталног омаловажавања Јехове, шта ће га зауставити да се увек изнова враћа на свој грешни правац? Ако је он охол упркос томе што је саветован у духу благости, како он може имати понизност која је потребна да се искрено и истинито покаје?

Размотримо сада Давидове речи у истом Псалму само мало даље: „Зашто да бездушник [„зла особа“, NW] не мари за Бога? Зашто да у срцу своме каже да ти не истражујеш?“ (Псалам 10:13). У окружењу хришћанске скупштине, зао човек зна разлику између добра и зла, али он не оклева да чини зло ако мисли да ће се извући. Све дотле док се не плаши разоткривања, он даје потпуну слободу својим грешним склоностима. За разлику од Давида, ако његови греси изађу на видело, он ће сплеткарити да би избегао дисциплину. Такав човек веома омаловажава Јехову. „Нема страха од Бога пред очима његовим... на зло не мрзи“ (Псалам 36:2, 5).

Повређивање других

Обично, више од једне особе бива погођено грехом. На пример, један прељубник греши против Бога; он жртвује своју жену и децу; ако је његов партнер у греху у браку, он жртвује своју породицу; и он баца љагу на добро име скупштине. Како он гледа на све то? Да ли показује искрено жаљење заједно са истинским покајањем? Или испољава дух описан у 94. Псалму: „Руже и дрско говоре, хвале се сви који зло чине! Газе народ твој, Господе, и муче наслеђе твоје; удовицу и странца кољу а сироте убијају, и говоре: ’Не гледа то Господ не мари зато Бог Јаковљев‘“? (Псалам 94:4-7).

Вероватно, греси о којима се ради у скупштини неће укључивати убиство. Ипак дух који се ту манифестује — дух спремности да друге жртвује због личне користи — може постати очигледан док старешине истражују неисправно поступање. Такође, ту је и ароганција, ознака злог човека (Пословице 21:4). То је потпуно супротно духу правог хришћанина, који је спреман да жртвује себе за свог брата (Јован 15:12, 13).

Примењивање божанских начела

Ових неколико смерница није намењено да поставе правила. Међутим, оне заиста дају представу о неким стварима на које Јехова гледа као на истински зле. Да ли постоји одбијање да се прихвати одговорност за неисправно понашање? Да ли је преступник дрско игнорисао претходни савет баш у вези те ствари? Да ли постоји устаљено практиковање озбиљног неисправног поступања? Да ли преступник показује очигледно презирање Јеховиног закона? Да ли он чини прорачунате напоре да сакрије оно што је неисправно, можда заводећи друге у исто време? (Јуда 4). Да ли се такви напори само интензивирају кад то неисправно излази на видело? Да ли преступник показује потпуно омаловажавање штете коју је починио другима и Јеховином имену? Шта је с његовим ставом? Након што је дат љубазан библијски савет, да ли је он охол или арогантан? Да ли му недостаје искрена жеља да избегне понављање неисправног? Ако старешине примете такве ствари, које снажно указују на недостатак покајања, они могу закључити да почињени греси пружају доказ злоће уместо само слабости тела.

Чак и када се ради о особи која изгледа да има зла нагињања, старешине не престају да је подстичу да тежи за праведношћу (Јеврејима 3:12). Зли појединци могу се покајати и променити. Кад то не би био случај, зашто би онда Јехова упорно молио Израиљце: „Нека пут свој бездушник остави, неправедник мисли своје; нек се врати Господу који ће му се смиловати, Богу нашему, који много прашта“ (Исаија 55:7). Можда ће, током правног саслушања, старешине приметити значајну промену у ставу његовог срца како се одражава у покајничком држању и ставу.

Чак и у време искључења неког појединца, старешине, као пастири, подстицаће га да се покаје и покуша да се врати у Јеховину наклоност. Сети се „злог човека“ у Коринту. Он је очигледно променио свој пут, а Павле је касније препоручио његово поновно примање (2. Коринћанима 2:7, 8). Размотри такође пример краља Манасије. Он је заиста био веома зао, али када се коначно покајао, Јехова је прихватио његово покајање (2. Краљевима 21:10-16; 2. Летописа 33:9, 13, 19).

Истина, постоји грех који неће бити опроштен — грех против светог духа (Јеврејима 10:26, 27). Сам Јехова утврђује ко је починио тај грех. Људи немају овлашћење да то чине. Одговорност старешина је да скупштину одрже чистом и да помогну покајничким грешницима да се врате. Ако они то чине с разборитошћу и понизношћу, допуштајући да њихове одлуке одражавају Јеховину мудрост, онда ће Јехова благословити тај аспект њиховог пастирења.

[Фуснота]

[Слика на 29. страни]

Ананија и Сапфира су лицемерно покушали да обману свети дух, показујући злоћу срца