„Исус Христ је Господ“ како и када?
„РЕЧЕ Господ Господу моме: ’Седи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим.‘“ Ово је превод Псалма 110:1 према преводу Бакотић. Ко је овде „Господ“ и коме он говори?
Један тачнији превод хебрејског текста брзо одговара на прво питање. „Изричај Јехове мом Господу је...“ Тако се први „Господ“ односи на свемогућег Бога, са̂мог Јехову. Иако превод Бакотић признаје божанско име тиме што у фусноти за Постање 2:5 наводи да Господ употребљава на место јеврејског Јехова, он није први превод који брка те титуле, јер древна грчка Септуагинта преведена с хебрејског, користи „Господ“ за Јехову у својим каснијим примерцима. Зашто? Зато што је титула „Господ“ заменила божанско име, Тетраграматон (יהוה). Изучавалац А. Е. Гарви (A. E. Garvie) каже: „Употреба титуле Господ [kyrios] најлакше се и највероватније објашњава употребом те титуле у јеврејској синагоги уместо савезног имена Јахве [Јехова], када се читало Писмо.“
Библија идентификује Јехову као „Сувереног Господа“ (Постање 15:2, 8; Дела апостола 4:24; Откривење 6:10; све NW). Он се такође назива „прави Господ“ (NW) и ’Господ целе земље‘ (Излазак 23:17; Јошуа 3:13; Откривење 11:4). Ко је, дакле, други „Господ“ из Псалма 110:1, и како је био признат као „Господ“ од стране Јехове?
Исус Христ као „Господ“
Исус се ословљава као „Господ“ у четири јеванђеља, најчешће у Луки и Јовану. У првом веку н. е., та титула је била титула поштовања и учтивости, еквивалент „господину“ (Јован 12:21; 20:15). У Марковом јеванђељу у ословљавању Исуса чешће се користи термин „Учитељ“, или Рабуни. (Упореди Марко 10:51 с Луком 18:41.) Чак и Саулово питање на путу за Дамаск, „Ко си ти, Господе?“ имало је то исто опште значење учтивог питања (Дела апостола 9:5). Али кад су Исусови следбеници упознали свог Господара, очигледно је да је њихова употреба титуле „Господ“ изражавала много више од једноставног поштовања.
После његове смрти и васкрсења али пре његовог узашашћа на небо, Исус се појавио својим ученицима и изнео следећу изненађујућу објаву: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи“ (Матеј 28:18). Затим, на дан Пентекоста, под утицајем изливеног светог духа, Петар је указао на Псалам 110:1 и рекао: „Нека зна дакле добро сав дом Израелов да је и Господом и Христом Бог учинио овога Исуса кога ви разапесте“ (Дела апостола 2:34-36). Због његове верности до тачке срамотне смрти на мученичком стубу, Исус је био васкрснут и дата му је највиша награда. Он је тада ушао у своје господство на небесима.
Апостол Павле је потврдио Петрове речи када је писао да је Бог ’поставио [Христа] себи с десне стране на небесима, над свим поглаварствима и властима и силама и господствима, и над сваким именом које се спомиње не само на овоме свету, него и на ономе који има да дође‘ (Ефесцима 1:20, 21). Господство Исуса Христа је изнад свих других господстава, и оно ће се наставити и у новом свету (1. Тимотеју 6:15). Он је био узвишен на „супериоран положај“ (NW) и дато му је „име које је над сваким именом“ тако да свако треба да призна „да је Исус Христос Господ, на славу Бога Оца“ (Филипљанима 2:9-11). Први део Псалма 110:1 био је тако испуњен, и „анђели и власти и силе“ били су покорени Исусовом господству (1. Петрова 3:22; Јеврејима 8:1).
У Хебрејским списима, израз „Господар над господарима“ примењује се само на Јехову (Деутероном 10:17; Псалам 136:2, 3). Али Петар је под надахнућем рекао о Исусу Христу: „Овај је Господ свима [или, „Господ свима нама“, Goodspeed]“ (Дела апостола 10:36). Он је заиста „Господ мртвима и живима“ (Римљанима 14:8, 9, Ча). Хришћани спремно признају Исуса Христа као свог Господа и Власника и спремно му показују послушност као његови поданици, купљени његовом најдрагоценијом крвљу. И Исус Христ влада као Краљ над краљевима и Господар над господарима над својом скупштином све од Пентекоста 33. н. е. Али сада, од 1914, њему је дата краљевска власт да влада у том својству са својим непријатељима положеним ’за подножје својим ногама‘. Сада је било сазрело време да ’влада [’подвргава‘, NW] усред њих‘, све у испуњењу Псалма 110:1, 2 (Јеврејима 2:5-8; Откривење 17:14; 19:16).
Како, дакле, треба да се разумеју Исусове речи „све је мени предао Отац мој“, изговорене пре његове смрти и васкрсења? (Матеј 11:25-27; Лука 10:21, 22). Ово није тако велика изјава као оне које смо већ разматрали. И у Матеју и у Луки, контекст открива да је Исус говорио о спознању сакривеном од светски мудрих појединаца али које је откривено преко њега јер он „зна“ Оца. Кад је био крштен у води и рођен као духовни Син Божји, Исус је могао да се сети свог предљудског постојања на небесима и свег спознања које је ишло с тим, али то је било нешто друго од његовог каснијег господства (Јован 3:34, 35).
Распознавање Исуса Христа као Господа
Неки преводи Хришћанских грчких списа представљају проблем кад преводе цитате из Хебрејских списа који се јасно односе на „Господа“, Јехову Бога. Упореди, на пример, Луку 4:19 с Исаијом 61:2 било у преводу Бакотић или Даничић-Караџић. Неки људи сматрају да је Исус преузео титулу „Господ“ од Јехове и да је Исус у телу био у ствари Јехова, али то је поставка за коју не постоји библијска подршка. У Библији се увек пажљиво прави разлика између Јехове Бога и његовог Сина, Исуса Христа. Исус је обзнанио име свог Оца и представљао га је (Јован 5:36, 37).
У следећим примерима, запази цитате из Хебрејских списа како се појављују у Грчким списима. Јехова Бог и његов Помазаник, или Месија, обојица се спомињу у Делима апостола 4:24-27, где се цитира из Псалма 2:1, 2. Контекст из Римљанима 11:33, 34 јасно указује на Бога, Извора све мудрости и спознања, с цитатом из Исаије 40:13, 14. Пишући коринтској скупштини, Павле понавља цитат, „Ко познаје мисао [Јеховину]?“ и затим додаје: „Али ми мисао Христову имамо.“ Господ Исус је открио својим следбеницима Јеховину мисао о толиким многим важним стварима (1. Коринћанима 2:16).
Понекад се неки текст у Хебрејским списима односи на Јехову, али због Његовог додељивања моћи и власти, он се испуњава на Исусу Христу. На пример, Псалам 34:8 позива нас да ’осетимо и видимо колико је Јехова добар‘. Али Петар то примењује на Господа Исуса Христа кад каже: „Јер окусисте да је добар Господ“ (1. Петрова 2:3). Петар узима начело и показује како је то случај и с Исусом Христом. Усвајањем спознања и о Јехови Богу и о Исусу Христу и поступањем у складу с тим, хришћани се могу радовати богатим благословима и од Оца и од његовог Сина (Јован 17:3). Петрова примена не чини Сувереног Господа Јехову једном особом с Господом Исусом Христом. (Види фусноту у New World Translation за 1. Петрову 2:3.)
Апостол Павле врло јасно показује повезан положај Јехове Бога и његовог Сина, Исуса Христа, кад каже: „Ипак је нама само један Бог, Отац, од кога је све и чији смо ми, и један Господ, Исус Христос, кроз кога је све и кроз кога смо и ми“ (1. Коринћанима 8:6; 12:5, 6). Пишући хришћанској скупштини у Ефесу, Павле је идентификовао тог ’једног Господа‘, Исуса Христа, као сасвим различитог од ’једног Бога и Оца свију‘ (Ефесцима 4:5, 6).
Јехова врхован над свим
Од 1914. године, оствариле су се речи из Откривења 11:15: „Пређе краљевство света на Господа [Јехову Бога] нашега и на Христа његова, и он ће краљевати на векове векова.“ The New International Dictionary of New Testament Theology (Том 2, страна 514) каже: „Кад Христ савлада сваку моћ (1. Кор. 15:25), он ће се подложити Богу Оцу. Тако ће Исусово господство постићи свој циљ и Бог ће бити све у свима (1. Кор. 15:28).“ На крају своје хиљадугодишње владавине, Христ Исус враћа свом Оцу, Свемогућем Богу, моћ и власт што су му претходно додељене. Дакле, сва слава и обожавање исправно се даје Јехови, ’Богу Господа нашега Исуса Христа‘ (Ефесцима 1:17).
Иако је Исус сада Господар над господарима, он се никад не назива Бог над боговима. Јехова остаје врховни над свима. На тај начин, Јехова ће бити „све у свима“ (1. Коринћанима 15:28). Исусово господство даје му његово исправно место као Главе хришћанске скупштине. Иако можда видимо многе моћне „Господаре“ на високим местима у овом свету, ми задржавамо наше поуздање у онога ко је Господар над господарима. Ипак, Исус Христ, на свом високом и узвишеном положају, још увек остаје подложан свом Оцу, „да буде Бог све у свему“ (1. Коринћанима 15:28, ДК). Какав је диван пример понизности Исус оставио својим следбеницима да га следе, док га признају као свог Господа!
[Оквир на 30. страни]
„Кад писци Новог завета говоре о Богу они мисле на Бога и Оца нашег Господа Исуса Христа. Кад говоре о Исусу Христу, они не говоре о њему, нити мисле о њему као о Богу. Он је Божји Христ, Божји Син, Божја Мудрост, Божја Реч. Чак и пролог св. Јована, који се највише приближава Никејској доктрини, мора се читати у светлу израженог субординационизма Јеванђеља као целине; и тај пролог је мање експлицитан у грчком с [theos] без члана него како се појављује у енглеском“ (”The Divinity of Jesus Christ“, by John Martin Creed ⁄„Божанство Исуса Христа“ од Џона Мартина Крида⁄).