Објавитељи Краљевства извештавају

„Тврда кула име је Јеховино“

МИ ЖИВИМО у нестабилним временима. Наши наизглед стабилни животи могу да се промене преко ноћи, и неки се без упозорења нађу у великој опасности пре него што то схвате. Опасност може доћи од политичког немира, неког насилног нападача, природне катастрофе, или озбиљне болести. Ма какав да је случај, где хришћанин треба да се обрати кад је његов живот у опасности?

Давид, мисионар који живи у једној од подружница Друштва Кула стражара, сазнао је одговор на то питање из једног страшног искуства. Пошто је радио као возач, он је једног јутра рано кренуо из подружнице да покупи неке вањске бетелите (добровољце који живе изван подружнице). Још увек је био мрак. Он је покупио Розалију и пролазио је поред полицијске станице кад је чуо први пуцањ.

Затим су се ствари одвијале брзо. Чуо је звук попут велике петарде и схватио да је из једне гуме пиштао ваздух. Изненада је видео једног војника како стоји насред пута нишанећи пушком право у њега. Три ствари догодиле су се скоро истовремено: Рафал пуцњева изрешетао је страну џипа, разбивши прозоре; Давид и Розалија су се нагло сагнули; војник је пуцао кроз ветробран у висини очију.

Док су по џипу пљуштали меци, Давид је кочио колико је год могао док је још увек био сагнут. И Давид и Розалија су мислили да ће погинути. Они су се гласно молили Јехови, молећи га да их чува. Розалија је касније рекла да се у тим тренуцима питала како ће њена породица реаговати кад чује за њену смрт!

Ипак живи!

Бука од пуцњева и разбијања стакла коначно је престала, и Давид је бацио поглед на Розалију. Кад је видео малу, округлу мрљу од крви на њеним леђима, претрнуо је. Али, ту се забио комадић прштећег стакла, а не неки метак. Њена колена су крварила од посекотина које је направило разбијено стакло, али иначе је изгледала у реду.

Људи у војним униформама са белим тракама на рукавима пришли су џипу и наредили им да изађу са подигнутим рукама. Један, који је изгледа имао виши чин, окренуо се једном војнику и рекао: „Речено вам је да не пуцате на цивиле.“ Војник је покушао да се оправда, тврдећи да је чуо пуцњеве и мислио је да су дошли из џипа.

Кад је Давид себе и Розалију идентификовао као Јеховине сведоке, реакција је била повољна. Он је објаснио шта је радио, али су војници ипак желели да га притворе. По свему судећи, једна војна фракција је у раним јутарњим сатима припремала државни удар, а ти војници су баш заузимали полицијску станицу кад су Давид и Розалија пролазили у џипу.

Розалија је била веома потресена али је храбро остајала мирна док је Давид молио да их пусте. Коначно им је било дозвољено да оду — без џипа. Морали су да пешаче до оближње авеније и ухвате аутобус за подружницу, где су се у амбуланти побринули за Розалију.

Снага молитве

Давид је из тог искуства нешто научио — никад немој потцењивати снагу искрене молитве, и никад немој заборавити да се често можеш заштитити ако се храбро идентификујеш као Јеховин сведок. У дословном смислу може бити истина да је „тврда кула име... [Јеховино], к њој се праведник утиче и заклон налази“ (Пословице 15:29; 18:10; Филипљанима 4:6).

[Извор слике на 19. страни]

Фотографија: Publicaciones Capriles, Caracas, Venezuela