Зашто се бојати Бога, а не људи?
„ДРХТАЊЕ пред људима је оно што поставља замку, али ће бити заштићен онај ко се узда у Јехову“ (Приче Соломонове 29:25, НС). Једна стара пословица нам овим речима скреће пажњу на врсту страха, која је стварно духовни отров — страх пред људима. Тај страх је упоређен и са замком. Зашто? Зато што је мала животиња, као што је на пример питоми зец, беспомоћна ако се ухвати у замку. Она би хтела да побегне, али замка је немилосрдно чврсто држи. Жртва као да је парализована.
Ако нас обузме страх од људи, тада смо у многим погледима као тај зец. Могуће да смо свесни шта треба да чинимо. Можда чак желимо то да чинимо. Али нас страх задржава као свог роба. Ми као да смо парализовани и немоћни да делујемо.
Замка страха од људи
Осмотримо примере неких особа из библијског времена, које су пале у замку страха од људи. У данима Исуса Навина било је послано 12 мушкараца да извиде земљу Хананску пре планираног освајања од Израелаца. Приликом свог повратка уходе су известиле да је земља била тако плодна и богата, као што је Бог рекао. Али десет ухода се уплашило од снажних становника. И зато су Израелцима, под утицајем страха од људи, преувеличали свој извештај о снази, тако да је читав народ обузео страх. Израелци су одбили да послушају Божју заповест, да пређу границе земље Хананске и да је освоје. Последица тога је била да су сви одрасли мушкарци те генерације (са малим изузетком) у току следећих 40 година морали да умру у пустињи (4. Мојсијева 13:21 до 14:38).
Јона је такође био жртва страха од људи. Кад је добио налог да проповеда великом граду Ниневији „Јона уста да побегне у Таршиш, далеко од лица Јеховина“ (Јона 1:3, Ба). Зашто? Зато што су Ниневљани били на гласу да су суров и насилнички народ, што је Јони сигурно било познато. Страх од људи га је место у Ниневију навео да иде у супротни правац. Коначно је прихватио своју доделу, али тек пошто је од Јехове био дисциплинован на неуобичајен начин (Јона 1:4, 17).
Чак и краљеви могу да буду обузети страхом од људи. Једном приликом је краљ Саул омаловажавао изричиту Божју заповест. Какво је оправдање изнео? „Згрешио сам, јер сам преступио заповест Јеховину, и нисам твоје речи слушао. Побојах се народа и послушах глас његов“ (1. Самуилова 15:24, Ба). Неколико векова касније, кад су Вавилонци напали Јерусалим, верни пророк Јеремија је саветовао краљу Седекији да се преда, да сачува Јерусалим од великог проливања крви. Али Седекија је одбио. Зашто? Јеремији је признао: „Ја се бојим Јудеја који су пребегли ка Калдејцима, да ме не предаду у њихове руке, па да ми се не наругају“ (Јеремија 38:19, Ба).
Чак се и један апостол бојао. Кратко пре своје смрти Исус је дао до знања својим ученицима да ће га сви они напустити. А Петар је храбро изјавио: „Господе, . . . с тобом сам готов и у тамницу и у смрт ићи“ (Лука 22:33, Ба; Матеј 26:31, 33). Какво прецењивање самог себе! Само неколико сати касније пун страха Петар се одрекао да је био заједно са Исусом, чак да га уопште и познаје. Страх од људи га је савладао. Страх од људи је заиста духовни отров.
Кога треба да се бојимо?
Како можемо да савладамо страх од људи? Тако што ћемо да га заменимо са једним знатно лековитијим страхом. На то нас је охрабрио тај исти апостол Петар, рекавши: „Бога се бојте“ (1. Петрова 2:17). Анђео, кога је Јован видео у Откривењу повикао је људима: „Бојте се Бога и дајте му славу“ (Откривење 14:7, НС). Мудри краљ Соломон је такође охрабрио на такав страх: „Од свега што си чуо, закључак ствари је: Бој се истинитог Бога и држи његове заповести. Јер то је сва дужност човекова“ (Проповедник 12:13, НС). Дакле, Божји страх је и дужност.
Ова врста страха је сасвим корисна. У древно време псалмиста је у једној песми овако изјавио: „Да, близу је онијех који га се боје помоћ његова“ (Псалам 85:9). Једна библијска пословица то такође наглашава: „Страх од Јехове дане умножава“ (Приче Соломонове 10:27, Ба). Да, страх од Јехове је нешто добро, корисно. Ипак неко би могао да се пита: „Јехова је милостив Бог. Зашто онда ми треба да се бојимо Бога љубави?“
Зашто се бојати Бога љубави
Зато што страх од Бога није безнадежни парализујући страх, који у извесним ситуацијама обузима људе. То је она врста страха, коју дете осећа према свом оцу, иако оно воли оца и зна да отац воли њега.
Страх од Бога је стварно дубоко страхопоштовање пред Створитељем, које произлази из спознања да је он савршено оличење праведности, правде, мудрости и љубави. Он обухвата лековити страх од непослушности Богу, јер је Он Највиши Судија, који има моћ да награди и да казни. „Страшно је упасти у руке Бога живога!“, писао је апостол Павле (Јеврејима 10:31, Ба). Божју љубав не смемо сматрати саму по себи разумљивом, нити његову пресуду неважном. Зато нас Библија и опомиње на следеће: „Почетак је мудрости страх Јеховин“ (Приче Соломонове 9:10).
Ипак, треба да имамо на уму да Јехова, додуше, има моћ да казни оне који га не слушају — што је већ често и чинио — али да Он ни у ком случају није крвожедан или свиреп. Он је заиста Бог љубави, чак и онда ако се понекад као брижан родитељ с правом разљути (1. Јованова 4:8). Стога је само од користи ако га се бојимо. То нас подстиче да следимо његове законе, који служе за наше добро. Послушност Божјим законима доноси срећу, непоштовање истих, насупрот, увек лоше последице (Галатима 6:7, 8). Псалмиста је био надахнут да изјави: „Бојте се Господа, свети његови; јер који се њега боје, њима нема оскудице“ (Псалам 34:9).
Кога се ти бојиш?
Како нам страх од Бога помаже да савладамо страх од људи? Људи би могли да нас исмејавају или чак да нас прогоне, јер чинимо оно што је исправно, и на тај начин долазимо под притисак. Али веома цењени страх од Бога ће нас навести да се одлучимо за прави пут, јер желимо да се допаднемо Богу. Љубав према Богу ће нас такође натерати да чинимо оно што весели његово срце. Сем тога, имајмо на уму да нас Бог богато благосиља ако чинимо оно што је исправно, што нас опет наводи да га још више волимо и да спроводимо његову вољу. Тако нам уравнотежен поглед о Богу помаже да савладамо сваки страх од људи.
На пример, многи су приморани да неисправно поступају због страха шта ће други мислити. Млади људи у школи пуше, говоре нечист језик, диче се са својим (стварним или уображеним) сексуалним доживљајима, опијају се или експериментишу чак са дрогама. Зашто? Не због тога што би они то безусловно хтели, него због тога што се боје шта ће казати други млади, ако би друкчије поступали. За тинејџера ругање и исмејавање може да буде толико тешко као и подношење дословног прогонства.
И одрасли могу да осећају притисак да неисправно поступају. На радном месту би шеф могао да упути службеника да испостави већи рачун или да у образац за порез унесе неисправне податке, да би на тај начин обмануо пореску управу. Хришћанин би могао да помисли да ће да изгуби свој посао ако не послуша и због страха од људи учини нешто неисправно.
У оба случаја би здрав страх од Бога и поштовање пред Божјим заповестима сачували хришћанина да се не паралише од страха пред људима. А љубав према Богу би га задржала да не учествује у стварима које Јехова забрањује (Приче Соломонове 8:13). Сем тога на темељу своје вере у Бога требао би да буде сигуран да ће му без обзира на исход помоћи, ако поступа у сагласности са својом библијски школованом савешћу. Апостол Павле је изразио своју веру речима: „У свему сам јак кроз онога који ми снагу даје“ (Филипљанима 4:13, НС).
У Библији налазимо многе примере да су мушкарци и жене остали верни Јехови чак и под најтежим искушењима. Они „поднесоше ругање и батине, па и окове и тамнице; камењем побијени беху, претрвени, мучени беху, од мача погинуше“ (Јеврејима 11:36, 37, Ба). Али они нису допустили да страх од људи овлада њиховим мислима. Они су поступали тако као што је Исус касније својим ученицима заповедио: „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити, него се бојте онога који може и душу и тело да уништи у гехени“ (Матеј 10:28, НС).
Слеђењем овог Исусовог савета, то јест, да се више боје Бога него људи, први хришћани су могли да издрже све врсте окрутности, искушења и прогонстава ’ради добре вести’ (Филимону 13). Апостол Павле је за то пажње вредан пример. У свом Другом писму Коринћанима он показује како му је страх од Бога дао снагу да издржи затвор, батине, каменовање, бродолом, разне опасности на путу, бесане ноћи, глад, жеђ, хладноћу и голотињу (2. Коринћанима 11:23-27).
Страх од Бога је ојачао и хришћане првог века, да издрже под тешким прогонством, које је дошло на њих у Римском Царству, чак и онда кад су неки од њих бацани дивљим животињама у арени. Неустрашиви верници су у средњем веку били јавно спаљивани, јер нису били спремни на компромисе у вези своје вере. Хришћани су у последњем светском рату радије ишли у концентрационе логоре да се муче и да умру него да чине ствари које се Богу не допадају. Како је само снажна сила, страх од Бога! Ако је хришћанима дао снагу, да под тако тешким околностима савладају страх од људи, онда може и нама сигурно да помогне, сасвим свеједно, у каквом се положају налазили.
Сатана, Ђаво, покушава данас све што стоји у његовој моћи, да нас наведе да поступамо на начин који се Богу не допада. Прави хришћани би стога требали да покажу исту одлучност као апостол Павле, који је написао: „А ми нисмо од оних који се повлаче на пропаст, него од оних који верују да сачувају живу душу“ (Јеврејима 10:39, НС). Страх Јеховин је стварно прави извор снаге. Стога би прави хришћани требали да имају исту одлучност коју је и апостол Павле имао кад је рекао: ’Јехова је помоћ моја, ничега се нећу бојати. Шта ми може човек?’“ (Јеврејима 13:6, Ба).
[Слика на 6. страни]
Страх од Бога дао је снагу Павлу да све поднесе, укључујући батине, затвор и чак бродолом (2. Коринћанима 11:23-27)