„Време да се говори — када?“

МАРИЈА ради као медицинско-технички асистент у једној болници. Обавезна је да све што сазна или види на послу, чува као пословну тајну. Такође се мора побринути да писани документи и остале информације о пацијенту не дођу у руке неовлашћених особа. У земљи у којој живи постоји закон који регулише посредовање поверљивих информација о пацијентима.

Једног дана Марија се нашла у дилеми. Обрађујући изештаје о болесницима, наишла је на информацију да је једна пацијенткиња, сухришћанка, извршила побачај. Да ли је сада обавезна према Библији да открије тај податак старешинама своје скупштине, иако се тиме излаже опасности да изгуби посао, дође на суд, или да проузрокује правне проблеме свом послодавцу? Да ли је текст из Прича Соломунових 11:13, СТ, оправдава да ту ствар задржи у тајности? Тамо читамо: „Тко с клеветом ходи, открива тајну, а човјек поуздана духа чува је“ (Упореди Приче Соломунове 25:9, 10).

У таквој се ситуацији нађу понекад Јеховини сведоци и тада су у потпуности свесни истинитости Соломунових речи: „За све постоји одређено време, време за сваки посао под небом:... време да се ћути и време да се говори“ (Проповедник 3:1, 7, НС). Да ли је за Марију сада било време да ћути или време да говори о ономе што је сазнала?a

Околности могу бити сасвим различите, зависно од случаја, па је стога немогуће поставити стандардно правило, кога се треба држати у сваком случају, тако као да свако треба решити такав проблем на начин како је то учинила Марија. Сваки хришћанин који се икада нађе у таквој ситуацији мора одмерити све са тим повезане чињенице, и онда донети одлуку, узимајући при том у обзир библијска темена начела као и евентуалне правне последице, чувајући добру савест пред Јеховом (1. Тимотеју 1:5, 19). Ако се ради о безначајним гресима, о гресима који су последица људске несавршености, онда важи темељно начело: „Љубав покрива мноштво греха“ (1. Петрова 4:8, НС). Али, ако се ради о озбиљном преступу, треба ли лојалан хришћанин из љубави према Богу и својим сухришћанима да открије грех, како би се грешнику помогло, а скупштина сачувала чистом?

Примена библијских темељних начела

Како гласе нека од библијских темељних начела применљива у оваквом случају? Пре свега, онај ко је крив за неки грех, не сме покушавати да га затаји. „Ко прикрива своје преступе, неће бити успешан, а оном ко их признаје и оставља, биће указана милост“ (Приче Соломунове 28:13, НС). Јехови не може ништа промаћи. За преступе учињене у тајности мора се коначно одговарати (Приче Соломунове 15:3; 1. Тимотеју 5:24, 25). Понекад Јехова упозори неког члана скупштине на грех који се држи у тајности, да би се рашчистила та ствар (Исус Навин 7:1-26).

Једно даљње библијско темељно начело налазимо записано у 3. Мојсијевој 5:1: „И кад ко згријеши што чује клетву и буде јој свједок видјевши или чувши, па не каже, носиће своје безакоње“. „Клетва“ се не односи на безбожност или светогрђе. Напротив, то се догађало у случају кад је некоме била учињена неправда, па је тај тражио да му могући сведоци помогну да оствари своја права. Том приликом је изрицао проклетство — као да је од Јехове, над оним ко му је учинио неправду, иако му тада још можда није био ни познат. Тако су и други дошли под заклетву. Сведоци учињене неправде су знали коме је нанета неправда, па су стога били обавезни да се појаве, да би се доказала кривица. Ако то не би учинили, морали би пред Јеховом „одговарати за свој преступ“.b

Ова заповест највише инстанце у свемиру обавезивала је сваког Израелца да обавести судију о тешком греху који је сам видео како би се та ствар решила. Хришћани нису, додуше, обавезни да држе мозаитски закон, али његова темељна начела се још увек примењују у хришћанској скупштини. Стога, постоје случајеви кад је хришћанин обавезан да обавести старешине о некој ствари. Међутим, у неким је земљама неовлашћеним особама забрањено да говоре о ономе што стоји у приватним материјалима. Но, ако хришћанин након пажљивог разматрања у молитви има осећај да се радио случају који треба у складу са Божјим законом пријавити, чак иако световне власти обавезују на ћутање, он је одговоран пред Јеховом да то учини. Има ситуација у којима хришћанин ,мора да слуша Бога као владара више него људе“ (Дела апостолска 5:29, НС). Заклетву или свечано обећање не смемо никада олако схватити, али понекад може од људи тражено обећање бити у супротности са захтевом да будемо предани искључиво Богу. Онај ко учини тежак грех долази такорећи под „клетву“ онога коме је учињена неправда, Јехове Бога (5. Мојсијева 27:26; Приче Соломунове 3:33). Сви који постају чланови хришћанске скупштине стоје под „заклетвом“ да се скупштина сачува чиста, било својим понашањем, или тиме да помажу другима да остану чисти.

Лична одговорност

То су нека од библијских темељних начела, које је Марија вероватно одвагнула доносећи своју одлуку. Мудрост налаже — не пребрзо поступање, без брижљивог испитивања те ствари. Библија саветује: „Не свједочи лажно на ближњега свога: зар ћеш варати уснама својим?“ (Приче Соломунове 24:28, СТ). Да би се нека ствар решила до краја, потребне су изјаве најмање два сведока (5. Мојсијева 19:15). Да је Марија наишла на само успутно, кратко спомињање побачаја, можда би чисте савести одлучила да докази о кривици нису довољно тешки да би ствар проследила даље. Можда се поткрала грешка у рачуну, или можда ти материјали нису на неки други начин били прави одраз ситуације.

Но, у овом случају Марија је располагала и са другим значајним информацијама. На пример, знала је да је сестра платила рачун и тако потврдила да је примила наплаћену услугу. Марија је такође знала да је сестра неудата, што значи да је изгледа посреди био и блуд. Марија је желела с пуно љубави да помогне неком ко је учинио грех и тако заштити чистоћу Јеховине организације, сетивши се Прича Соломунових 14:25: „Истинит сведок избавља душе, а ко лажи шири тај је обмањивач“.

Марија се у почетку мало бојала правних последица, али је осећала да су у овом случају библијска темељна начела важнија од захтева да се заштити поверљивост медицинских докумената. Логично је размишљала да сестра не би требала да се љути и да неће покушати да се освети, тиме што би је одала. Након што је Марија одвагнула све расположиве чињенице, одлучила је мирне савести да је ово време „да се говори“, а не да се „ћути“. Марија је била суочена и с даљњим питањима: Коме да идем? Како то учинити на најдискретнији начин? Могла је да се обрати старешинама, али је одлучила да прво насамо поразговара са сестром. Био је то поступак пун љубави. Марија је логично размишљала да ће осумњичена сестра можда радо да рашчисти ту ствар, или ће ако је крива, потврдити сумњу. Ако је она о томе већ разговарала са старешинама, вероватно ће јој то рећи и тако би Марија њима препустила ствар. Марија је одлучила да охрабри сестру да призна грех, ако је извршила побачај, а није признала тај озбиљан преступ. Тада би јој старешине могле помоћи у складу са Јаковом 5:13-20. На срећу, ситуација се баш тако развијала. Марија је утврдила да је сестра изложена великом притиску учинила побачај и да је била духовно слаба. Срамота и страх навели су је да затаји своје грехе, али је сада била срећна да су јој старешине помогле да духовно оздрави.

Да је Марија најпре рекла старешинама, тада би они били суочени са сличном одлуком. Како поступити са поверљивим информацијама? Морали би да одлуче у складу са оним што према њиховом схватању од њих, као пастира стада, траже Јехова и његова Реч. Ако се извештај односи на крштеног активног хришћанина повезаног са скупштином и они би попут Марије морали да одвагну да ли их оно што знају оправдава да испитају ту ствар. Ако би оправдано сумњали да у скупштини има „квасца“ можда би основали правни одбор, који би се требао позабавити случајем (Галатима 5:9, 10). Ако се осумњичена повукла од скупштине, то значи да већ неко време не посећује састанке и ако се више не представља као Јеховин сведок, могли би оставити да та ствар мирује, толико дуго док се она опет не би изјаснила да је Јеховин сведок.

Унапред промислити

Послодавци смеју с правом очекивати да њихови радници — хришћани „оправдају свако поверење“, такође кад је реч о обавези на ћутање (Титу 1:9, 10). Полагање заклетве не сме се олако схватити, јер заклетва чини обећање још свечанијим и обавезнијим (Псалам 24:4). И кад је уз то пословна тајна законски регулирана, ствар постаје још озбиљнија. Дакле, пре него што хришћанин положи заклетву из пословних или неких других разлога, или се обавеже на ћутање, било би мудро промислити који би се проблеми могли појавити, ако дође до сукоба између обавезе на ћутање и библијских обавеза. Како поступити ако је клијент или пацијент брат или сестра? Обично се тај проблем јавља кад неко ради код лекара, у болници, на суду или код неког адвоката. Ми не смемо омаловажавати државне законе, не смемо занемарити озбиљност заклетве, али нам Божји закон мора бити на првом месту.

Да би се предусрео проблем, браћа која су адвокати, лекари, привредни саветници итд. утврдила су писмене смернице, па кад браћа дођу да их питају за савет, тада буду замољена да их прочитају пре него што им повере неку тајну. Тако се унепред објасни да ће брат или сестра, ако се покаже да је учињен озбиљан преступ, бити охрабрен да пође ка скупштинским старешинама. Смернице такође указују на то да се саветник осећа обавезним да сам пође старешинама, ако то не учини он.

Понекад ће веран слуга Божји из личног уверења заснованог на његовом познавању Божје Речи делимично или у потпуности да прекрши обавезу на ћутање због највиших захтева Божјег закона. То захтева храброст и способност просуђивања. Циљ не лежи у шпијунирању нечијег приватног живота, него у помагању залуталој особи и очувању хришћанске скупштине чистом. А ситне преступе који су последица грешности треба превидети. У том случају „љубав покрива мноштво греха“, као и да треба другоме опраштати „до седамдесет седам пута“ (Матеј 18:21, 22). То је „време да се ћути“. Но, кад неко покушава да затаји озбиљне грехе, тада је „време да се говори“.

[Фусноте]