3. поглавље

Човек је био створен да живи

БОГ је створио човека да живи, што произлази из описа Библије који показује како се Бог побринуо за прародитеље човечанства, Адама и Еву. Библија извештава, да је Јехова Бог тим првим људима дао за пребивалиште лепи рајски врт, назван ”Еден“. У том се рају налазило све што им је било потребно за живот. О томе читамо у 1. Мојсијевој, првој књизи Библије: ”И учини Јехова Бог те никоше из Земље свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла.“ (1. Мојс. 2:9)

Запазимо, да се у том љубазном рају није налазило никакво ”дрво смрти“ но налазило се ”дрво живота“. То ”дрво живота“ пружало је свакоме ко је био овлашћен с њега јести, неопозиву сигурност да може остати на животу. Адам и Ева нису имали никакав разлог за неки болестан страх пред смрћу. Тако дуго, док би послушали свог Створитеља и Његову заповест да не једу с дрвета спознања добра и зла“, остали би на животу. (1. Мојс. 2:16, 17)

Но, да ли је то, што читамо у Библији, наиме, да је човек створен да вечно живи, сагласно с нашим животним искуством? Није ли чињеница да су људи у прошлим хиљадама година увек умирали? То је тачно. Но знаш ли, да у твом властитом организму постоје показатељи да требаш живети много дуже него што човек данас у општем живи?

Осмотри на пример људски мозак! Је ли он конструисан само за животно раздобље од 70 до 80 година? Занимљиво је шта о капацитету мозга пише биохемичар Isaac Asimov. Његов је систем ускладиштења — примећује он — ”савршено дорастао — сваком захтеву у процесу учења и сећања“, да, он би могао учинити чак милијарду пута више“.

Да ли би било разумно снабдети човека мозгом који је у могућности милијарду пута више обавестити, него што му их он може пружити у току свог просечног живота? Не даје ли управо људски мозак спознати да је човек био створен за животно раздобље које би захтевало мозак с неизмерним капацитетом памћења?

То ипак није све.

САМО ЧОВЕК МОЖЕ СЕБИ ПРЕДСТАВИТИ ”ВЕЧНОСТ”

Изузетност, коју треба запазити, је чињеница да према Библији само човек има — ни једно друго земаљско створење — изглед на бескрајан живот У тој се књизи, чак каже да само човек може представити ”недогледно време“ прошлости и будућности или ”вечности“. Надахнути састављач библијске књиге ”Проповедник“ је написао: ”И видјех посао који је Бог дао синовима људским да раде. Све је дело створио у своје време. И недогледно време ставио им је у срце“. (Проп. 3:10, 11, НС)

Ако је тачно што Библија говори о човеку, тада требамо видети одговарајуће доказе. Да ли они постоје? Разликује ли се човек јасно и очигледно од животиње? Размишља ли само човек озбиљно о будућности? Не бави ли се само он тиме и не ради ли само он на томе? Реагује ли он другачије на смрт од животиња, што би указивало да само он спознаје шта је у прошлости значио за њега живот и шта би у будућности могао значити?

Не може се оспоравати да сва жива створења желе живети. Животиње, које гоне друге — животиње, настоје инстиктивно избећи својим прогонитељима тиме што беже или се сакрију. Многе се животиње боре против далеко снажнијег непријатеља да би своју младунчад сачувале од смрти. У таквој ситуацији могу кунићи задати тако снажне ударце, да чак и ракуни кукавно подлежу. Тако су на западу Сједињених Држава посматрали антилопу која је своје младунче успешно одбранила од вука. Свој задњи део, са копитима оштрим попут ножа устремила је кобно на њега, разбивши му све зубе. Када је хтео побећи, сручила се на њега и изгризла га до смрти.

Такве инстиктивне реакције у смртној опасности играју веома важну улогу у одржавању њиховог живота. Значи ли то да животиње разумеју прошлост и будућност једнако као човек?

Знамо, да човек може размишљати о прошлости и планираш будућност. Он може у тишини свог властитог дома размишљати о свом детињству — својим лакрдијама и разочарењима, својим неуспесима и успесима, о својим пријатељима. Може планирати шта жели учинити у будућности: градити нову кућу, купити намештај, одлучити какво образовање жели омогућити својој деци, итд. Може ли, на пример, пас размислити о времену док је још био млад, о деци која су се тада с њим играла, о времену када је постао способан за размножавање и парио се? Hans Bauer извештава о тим резултатима истраживања у својој књизи: ”Животиње су сасвим другачије“ када каже:

Њему (псу) ће увек биги потребан реалан утисак на чула да би се поново сетио ранијих епизода. Тако га се, на пример, узме са собом у неки страни град у коме је било шта доживео. За њега неће ти утисци код куће више играти никакву улогу, али они ће у њему поновно оживети када се врати на место где је то доживео. Управо је то нешто од изузетка и предности душевне структуре човека насупрот животињској, што садржај њених мисли није везан уз дневне потребе већ је дубоко ушао у ток опште свести.“

Животиње се, дакле, за разлику од човека, не могу по жељи сећати прошлости.

Али, зар животиње не могу планирати будућност? Не сакупљају ли хрчци, неки мрави, веверице и друге животиње залихе хране? Не брину ли о будућности како би избегли гладовање? Горе споменути аутор то пориче наводећи као доказ следеће чињенице:

”Оне не знају шта раде и зашто то раде. Једноставно поступају по урођеном нагону, а доказ томе је, да и животиње, које смо у најранијој младости одузели њиховим родитељима и метнули их у кавезе, започињу у јесен сакупљати“ храну. Оне нису никада упознале зиму нити ће у долазећим месецима осећати какву оскудицу, а ипак ‘сакупљају’ и то само сакупљања ради.“

О разлици између човека и животиње писао је закључно:

”Животињски свет живи само за садашњост и то у најужем погледу. Животиње се дају веома лако одмамити било којим актуелнијим стварима од оних, које их управо привлаче, а да се после не врате пређашњим стварима.“

Према томе, само човек има представу о ”недогледном времену“, само он има способност размишљати о прошлости и гледати у сусрет будућности и планирати за њу.

Будући да животиње живе само за садашњост смрт очигледно за њих није тако тешка трагедија као за човека. Реаговање животиње на смрт показује да је она очигледно узима као нешто сасвим природно.

Тако су једном у националном парку Serengeti посматрали лавицу која је имала троје младих. Младунчад је — док је лавица била одсутна — лежала сакривена у гуштари. Тада су се из неког другог округа појавила два лава. Нашли су сакривене лавиће и убили сва три. Једног су пождерали, другог одвукли, а трећег су оставили да лежи. Шта је учинила лавица када се вратила и нашла само једно мртво младунче? Ништа, није дала наслућивати да је жалила за младунчетом, изгледало је, као да је то уопште није гануло, него је коначно оњушила леш младунчета које јој је још преостало — и пождерала га.

Надаље, пажње је вредно, да животиње које постају плен лава не западају у панику, угледају ли га на одређеној удаљености. Чим је лав зграбио свој плен, пасу стада тих животиња мирно даље Животиње, које лавови лове, приближе се каткада лаву, којег виде, и до четрдесет метара.

ЧОВЕК ВИДИ У СМРТИ НЕШТО НЕПРИРОДНО

Колико ли само човек реагује другачије на смрт? За већину људи је смрт супруге, или супруга или пак детета искуство које их највише избаци из равнотеже. Човек је, након што му је смрт одузела неког драгог, још дуго времена дубоко потресен.

Чак и особе које тврде да је ”смрт за човека нешто природно“, помире се тешко с мишљу да њихова властита смрт значи крај свему. У часопису “The Journal of Legal Medicine“ пише: ”Психијатри се уопште слажу у томе, да човек несвесно пориче смрт чак и онда кад се налази баш пред њом.“ Тако је, на пример, неки млади атеиста писао кратко пре свог смакнућа: ”Рационално сам од смрти очекивао дефинитиван крај једне егзистенције која је, додуше била веома кратка, али исто толико интензивна. Ипак је за мене тешко, да, управо немогуће признати да није ничему служила и да се све требало распасти у ништа.“

Човекова жеља да суделује у ономе, што ће се у будућности радити је толика, да је велики број особа учинио све потребно, како би касније био њихов леш замрзнут. Основни трошкови за то могу износити и до 8 500 долара, а за сваку годину таквог чувања леша треба платити даљњих 1000 долара. Разлог зашто су се људи одлучили на замрзавање својих лешева, била је нада, да ће их научници касније моћи поново оживети. Сада су, наравно научници још веома далеко од тога, да би нешто такво могли учинити. Но, већ и сама помисао да би то једном могло бити могуће, била је довољна да су неке особе успркос великим трошковима створиле одлуку да дају замрзнути свој леш.

Пошто људима пада тешко примити смрт као свршетак свега, настоје на сваки начин одржати живим сећање на мртве и свечано их покопати. У књизи Funeral Customs the World Over (Погребни обичаји у читавом свету) каже се следеће:

”Не постоји ни један народ, без обзира колико био примитиван или цивилизован, који, ако га пустимо да ради како зна, не покопава свечано своје мртваце, већ према својим могућностима. Сахрана мртваца била је од увек повезана с одређеним култом. Тај је обичај толико универзалан да из тога смемо разумно закључивати да потиче из људске природе. То је ”природно“, нормално, разумно. То задовољава опште раширен унутарњи потицај. На сахрану мртвих гледа се као на ”право“, а не извршити то, нарочито за особе са којима смо тесно повезани породичним везама, осећајима, заједничким животом, заједничким доживљајима или другим везама — као ”неправда“, као противприродни пропуст, као нешто за шта се извињавамо или чега се стидимо“.

Који закључак извлаче, састављачи ове горе наведене књиге из чињенице, да је свечано покопавање мртвих свуда уобичајено? Ми читамо:

”То је толико истинито да би се разним дефиницијама појма ”човек“ могла придодати још једна: ”Он је биће које свечано покопава своје мртве.”

Али успркос свему на мртве се заборавља током времена, у ком нараштају долазе и одлазе. Данас се чак једва сећамо и оних мужева, који су вековима пре ушли у историју. Некад славни мужеви, не врше данас више никакав утицај на друге. Моћни владари старих времена као Навуходоносор Александар Велики и Јулије Цезар, који су утицали на животе милиона својих савременика, не утичу данас више на наш живот. И оштроумни састављач библијске књиге ”Проповедник“ спознао је ту неумољиву чињеницу, да се мртви током времена заборављају: ”Не помиње се што је пре било, ни оно што ће после бити неће се помињати у оних, који ће после настати.“ (Проп. 1:11) Чињеница да човек чини све што је у његовој моћи, само да би остао у сећању, иако зна да ће коначно бити заборављен, показује да му је прирођена жудња да остане на животу, па макар то било само у сећању.

СМРТ ЧОВЕКА ПОКАЗУЈЕ СЕ НЕРАЗУМНОМ

Не показује ли реакција човека према смрти, његова зачуђујућа моћ сећања и учења, његово зна ње о вечности, да је био створен да живи? Само ако прихватимо библијско објашњење према коме првобитна Божја намера није била да човек умире, бити ће нам схватљиво оно, што би нам иначе остало загонетно. Помислимо само на неко биље и животиње, чији животни век далеко надмашује век човека.

Постоји дрвеће које може доживети старост од неколико векова, а има чак и која су хиљаде година стара, као на пример мамутско дрвеће и чекињасте борови. Није реткост да велике корњаче доживе старост од преко 150 година. Зашто је то тако? Зашто су дрвеће и животиње — као на пример она споменута корњача, дакле, жива створења која нису обдарена разумом — много старија од човека?

Није ли смрт човека, осим тога, и велико расипништво? Човек могуће преда део свог знања и искуства другима, али највећи део једноставно је изгубљен за касније нараштаје. Нека нам као пример послужи следеће: ”Неко би могао бити истакнут научник, одличан архитект или савршени музичар. сликар, или вајар. Можда је учио и друге особе, али када умре, нема више никога, који би располагао свим тим талентима и искуством, које је он имао. Може бити да се управо спремао израдити нешто ново након што је савладао многе проблеме. Његови следбеници који су се могли користити његовим знањем и искуствима, морају се сада, сами сналазити — а можда ће и њих смрт спречити да заврше своје дело. Зашто се човек мора борити са препреком, да смрћу стално губи искусне људе, јер су подручја знања ипак толико обимна?

Надаље, никако се не може довести у склад с вером у љубазног Створитеља схватање, да човек треба само мало година живети на Земљи и тада умрети. Зашто не? Зато јер би то значило, да је Богу стало више до неких биљака и животиња, дакле, створења која нису обдарена разумом, него до човека, који може изразити љубав и захвалност. То би такође значило да би Бог имао мало самилости према човеку којега од свих животних обли ка овде на Земљи најтеже погађа смрт.

Како бисмо уистину могли љубити Бога када би садашњим животом било све свршено и када би Он то тако предвидео? Како бисмо се могли осећати приврженим Створитељу, који би нам онемогућио да у потпуности користимо наше способности? Зар не би било нељубазно добити предуслов за стицање неограничене количине знања, а тада бити спречен да се тиме користиш?

Али, ако је човек био створен да живи, тада треба добити одговор на питање: зашто човек умире? Тај одговор мора бити задовољавајући п помоћи му да разуме зашто је Бог допуштао хиљадама година да људи умиру. Тиме се можда одстрањује велика препрека, која је овом или оном до сада онемогућавала да дође у добар однос, да види смисао свог живота и да му се радује.

Али, како можемо са сигурношћу знати, зашто морамо умрети?

[Слика на 22. страни]

ЗАШТО ЈЕ ЖИВОТ ЧОВЕКА ТАКО КРАТАК?

Успркос његовој зачуђујућој могућности учења, доживи човек само 70 до 80 година

Чак и лабудови доживе преко 80 година

Корњаче нису надарене разумом, па ипак доживе ”и преко 150 година

Има дрвећа, које хиљаде година живи