Људи „с осећањима попут наших“
БИО је краљ и пророк, али и отац пун љубави. Један од његових синова је постао умишљен и поносан. У једном одлучном покушају да приграби престо, покренуо је грађански рат, циљајући на очеву смрт. Али у бици која је уследила, убијен је син. Када је отац сазнао за смрт свог сина, осамио се у горњу собу и јаукао: „Сине мој Авесаломе, сине мој, сине мој Авесаломе! Што нисам ја умро уместо тебе! Авесаломе, сине мој, сине мој!“ (2. Самуилова 18:33). Тај отац, био је краљ Давид. Попут других Јеховиних пророка, он је био „човек с осећањима попут наших“ (Јаков 5:17, NW).
У библијско време, мушкарци и жене који су говорили у Јеховино име били су из свих друштвених слојева и виђани су у свакодневним оквирима. Као и ми, имали су проблеме и патили услед несавршености. Ко су били ти пророци и како су њихова осећања била попут наших?
Мојсије — од претеране самоуверености до кротости
Један истакнути пророк претхришћанске ере био је Мојсије. Међутим, без обзира што је имао 40 година, није био спреман да служи као Јеховин говорник. Зашто? Док су његова браћа била потлачена под египатским фараоном, Мојсије је подизан у фараоновом домаћинству и био је „силан на речи и на делу“. Запис о томе нам каже: „Он мишљаше да ће браћа његова разумети да им Бог његов руком [„његовом“, NW] даваше спасење.“ Претерано самоуверен, у одбрани једног хебрејског роба поступио је агресивно убивши једног Египћанина (Дела апостолска 7:22-25; Излазак 2:11-14).
Сада је Мојсије био присиљен да побегне и наредне четири деценије проведе као пастир у забаченом Мадијаму (Излазак 2:15). На крају тог периода, Јехова је Мојсија, сада са 80 година, поставио на дужност пророка. Али Мојсије више није био претерано самоуверен. Осећао се тако недораслим да је довео у питање то што га је Јехова уопште и одредио на дужност пророка, користећи изјаве као: „Ко сам ја да идем Фараону“ и: „Шта ћу одговорити?“ (Излазак 3:11, 13). Уз Јеховину потврду пуну љубави и исту такву помоћ, Мојсије је отишао да обави свој задатак с великим успехом.
Јеси ли икада, попут Мојсија, дозволио да те претерана самоувереност наведе да урадиш или кажеш нешто што се показало као безумно? Ако јеси, прихвати с понизношћу даљње обучавање. Или си се осећао да ниси дорастао да испуниш одређене хришћанске одговорности? Уместо да их одбијеш, прихвати помоћ коју ти нуде Јехова и његова организација. Онај ко је помогао Мојсију може помоћи и теби.
Илија је имао осећања попут наших у време дисциплиновања
„Илија беше човек подложан слабостима као и ми [„с осећањима попут наших“, NW], и помоли се да не буде кише, и не удари киша на земљу за три године и шест месеци“ (Јаков 5:17). Илијина молитва је била у складу с Јеховином вољом да дисциплинује нацију која се окренула од Њега. Ипак, Илија је знао да ће суша за коју се молио изазвати људску патњу. Израел је у великој мери био пољопривредна земља; роса и киша значиле су људима живот. Дуготрајна суша нанела би крајњу беду. Вегетација би се осушила; усеви би пропали. Домаће животиње које су се користиле за рад и храну угинуле би, а неким породицама би запретила глад. Ко би највише патио? Обични људи. Касније, једна удовица је Илији рекла да је остала само са шаком брашна и мало уља. Била је посве сигурна да ће она и њен син ускоро умрети од глади (1. Краљевима 17:12). Да би се Илија молио онако како се молио, морао је имати чврсту веру да ће се Јехова бринути за Своје слуге — били они богати или сиромашни — који нису напустили право обожавање. Као што извештај показује, Илија се није разочарао (1. Краљевима 17:13-16; 18:3-5).
Три године касније, када је Јехова наговестио да ће ускоро навести кишу, Илијина искрена жеља да види крај суши, види се у његовој понављаној, снажној молитви док се ’сагнуо к земљи и метнуо лице своје међу колена своја‘ (1. Краљевима 18:42). Стално је нагонио свог слугу: „Иди, погледај пут мора“, ради неких наговештаја да је Јехова чуо његове молитве (1. Краљевима 18:43). Какву радост мора да је осетио када је коначно, као одговор на његове молитве, ’небо дало кишу и земља изнела род свој‘ (Јаков 5:18).
Ако си родитељ или старешина у хришћанској скупштини, можда се, када некога исправљаш, бориш с јаким осећањима. Међутим, таква људска осећања треба ублажити уверењем да је дисциплина повремено неопходна и када се примењује с љубављу, она „даје миран плод правде онима који су научени [тиме]“ (Јеврејима 12:11). Резултати послушности Јеховиним законима увек су нешто пожељно. Попут Илије, од срца се молимо да се они изврше.
Јеремија је испољио храброст упркос обесхрабрењу
Од свих библијских писаца, Јеремија је можда био тај који је највише писао о својим осећањима. Док је био младић, није био рад да прихвати свој позив на дужност (Јеремија 1:6). Па ипак се и поред тога с великом храброшћу упустио у објављивање Божје речи, само да би се сукобио с љутим противљењем сународника — од краља до сељана. То противљење покаткад га је довело до љутње и суза (Јеремија 9:3; 18:20-23; 20:7-18). У различитим приликама руља је насртала на њега, био је тучен, стављен у кладе, притворен, под претњом смрћу и остављен да умре у блатњавој јами без воде. Понекад га је чак и Јеховина порука заболела, као што је то илустровано његовим речима: „Јаох утробе моје! утробе моје! и у срцу боли“ (Јеремија 4:19).
Па ипак, волео је Јеховину реч, рекавши: „Речи твоје радост беху и весеље срцу моме“ (Јеремија 15:16). Истовремено, фрустрација га је навела да Јехови завапи: „Хоћеш ли ми као варљив извор бити као непостојана вода?“, попут потока који лако пресуши (Јеремија 15:18). Ипак, Јехова је разумео његова конфликтна осећања и наставио да га подупире како би могао испунити своје опуномоћење (Јеремија 15:20; види и 20:7-9).
Да ли се, попут Јеремије, суочаваш с фрустрацијом или противљењем у вршењу своје службе? Гледај на Јехову. Настави да следиш његов пут, и Јехова ће наградити и твој труд.
Исус је имао осећања попут наших
Највећи пророк свих времена, био је Божји властити Син, Исус Христ. Премда је био савршен човек, он није гушио своје емоције. Често је показивао своја дубока осећања, која су сигурно била очигледна на његовом лицу и у његовој реакцији према другима. Исус се често ’смиловао‘ и тај исти израз користио је када је описивао ликове у својим илустрацијама (Марко 1:41; 6:34; Лука 10:33).
Мора да је повисио глас када је из храма истерао трговце и животиње, речима: „Носите то одавде“ (Јован 2:14-16). Петрова побуда: „Буди доброхотан према себи, Господе“, навела га је да енергично одреагује: „Иди од мене сотоно!“ (Матеј 16:22, NW; 16:23).
Исус је имао посебну наклоност према одређеним особама које су с њим биле нарочито блиске. Апостол Јован је описан као „ученик кога Исус љубљаше“ (Јован 21:7, 20). Такође читамо: „Исус љубљаше Марту и сестру њезину и Лазара“ (Јован 11:5).
Исус је такође могао бити ганут. Дирнувши га трагедија Лазарове смрти „навреше сузе Исусу“ (Јован 11:32-36). Откривајући бол у срцу који је изазвала издаја Јуде Искариотског, Исус је из Псалама цитирао један израз пун бола: „Који са мном хлеб једе подиже пету на ме“ (Јован 13:18; Псалам 41:10).
Чак и када је Исус преживљавао веома јаку бол на стубу, показао је оно што дубоко осећа. С нежношћу је поверио своју мајку ’ученику кога љубљаше‘ (Јован 19:26, 27). Када је видео доказ покајања једног од злочинаца који су с њим били прибијени на стуб, Исус је самилосно рекао: „Бићеш са мном у рају“ (Лука 23:43, NW). Можемо осетити бујицу емоција у његовом вапају: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме напустио?“ (Матеј 27:46). А његове речи на самрти одисале су дубоком љубављу и дубоким поверењем: „Оче, у руке твоје предајем дух свој“ (Лука 23:46).
Какво нам засигурање све то пружа! „Јер немамо првосвештеника који нам наше слабости не може опростити, него који је у свачему искушан као и ми, а без греха“ (Јеврејима 4:15).
Јеховино поверење
Јехова се никада није покајао због избора својих представника. Он је знао да су му они лојални и самилосно је превиђао слабости оних који су били несавршени. А ипак, од њих је очекивао да испуне своје опуномоћење. Уз његову помоћ били су у стању да то учине.
Стрпљиво показујмо поверење у нашу лојалну браћу и сестре. Они ће у овом систему ствари увек бити несавршени, као и ми сами. Али ипак, никада не би требало да нашу браћу просуђујемо као оне који не завређују нашу љубав и пажњу. Павле је написао: „Дужни смо дакле ми који смо јачи да поднесемо слабости оних који су слаби, а не да себи угађамо“ (Римљанима 15:1; Колошанима 3:13, 14).
Јеховини пророци су доживели сва осећања која и ми доживљавамо. Па ипак, они су се уздали у Јехову и он им је помогао да то преброде. Још више од тога, Јехова им је пружио разлоге за радост — добру савест, његову наклоност, лојалне другове који су их подржавали и засигурање за срећну будућност (Јеврејима 12:1-3). С пуним поверењем и ми се чврсто држимо Јехове, док опонашамо веру пророка из давнина, људи „с осећањима попут наших“.