Хоћеш ли угасити тињајући фитиљ?
ИСУС ХРИСТ је објављивао добру вест о Божјем Краљевству свим људима. Многи од њих су били потлачени, обесхрабрени. Али Исус им је дао охрабрујућу поруку. Имао је самилост према људима који пате.
Матеј, писац јеванђеља, истакао је Исусову самилост тиме што је скренуо пажњу на пророчанство које је записао Исаија. Цитирајући речи које је испунио Христ, Матеј је писао: „Трске стучене неће преломити, и стењка [„фитиљ“, NW] који тиња неће угасити, док не доведе правду до победе“ (Матеј 12:20, Ча; Исаија 42:3). Шта се мислило овим речима, и како је Исус испунио ово пророчанство?
Поглед на пророчанство
Трска обично расте у мочварном подручју и није снажна и стабилна биљка. ’Стучена трска‘ заиста би била слаба. Стога изгледа да она представља потлачене људе или оне који пате, попут човека са усахнулом руком кога је Исус излечио на сабат (Матеј 12:10-14). Али шта је с пророчанским указивањем на фитиљ?
Уобичајена кућна лампа у првом веку н. е. била је мали грнчарски суд сличан крчагу са савијеном ручицом. Лампа је обично била напуњена маслиновим уљем. Капиларним привлачењем, ланени фитиљ је извлачио уље како би подржавао пламен. Наравно, ’тињајући фитиљ‘ био би онај фитиљ који тек што се није угасио.
Исус је објавио своју утешну поруку многима који су у фигуративном смислу били попут стучене трске, повијени и изударани. Ови људи су били и попут тињајућег ланеног фитиља јер се њихова последња искра живота скоро угасила. Они су заиста били потлачени и обесхрабрени. Међутим, Исус није сломио фигуративну стучену трску нити је угасио симболични тињајући фитиљ. Његове љубазне, нежне, самилосне речи нису надаље обесхрабривале и депримирале људе који су патили. Уместо тога, његови коментари и поступање с њима имали су духовно окрепљујуће ефекте (Матеј 11:28-30).
Данас је многима такође потребна самилост и охрабрење јер се суочавају са обесхрабрујућим проблемима. Чак ни Јеховине слуге нису увек тврђаве. Неки с времена на време личе на тињајуће фитиље. Стога хришћани треба да буду охрабрујући — да такорећи распаљују пламен — и да на тај начин јачају једни друге (Лука 22:32; Дела апостолска 11:23).
Као хришћани ми желимо да будемо изграђујући. Нећемо намерно покушавати да ослабимо некога ко тражи духовну помоћ. Заиста, ми желимо да опонашамо Исусов пример у јачању других (Јеврејима 12:1-3; 1. Петрова 2:21). Чињеница да несвесно можемо сломити некога ко од нас очекује охрабрење јесте добар разлог да озбиљно размислимо о начину на који поступамо с другима. Ми сигурно не желимо да ’угасимо тињајући фитиљ‘. Које нам библијске смернице могу помоћи у овом погледу?
Последице критицизма
Ако неки хришћанин ’упадне у какав грех, они који су духовни, треба да га исправљају духом благости‘ (Галатима 6:1). Међутим, да ли би било прикладно тражити грешке код других и грабити сваку прилику да их исправимо? Или да ли би било исправно да их гурамо да раде боље тиме што индиректно изражавамо да су њихови садашњи напори неадекватни, и тако можда код њих изазивамо осећања кривице? Не постоји доказ да је Исус радио нешто тако. Иако намеравамо да помогнемо другима да се побољшају, они који добијају нељубазну критику могу осећати да су ослабљени уместо да су ојачани. Чак и конструктивна критика може бити сасвим обесхрабрујућа ако се с њом претерује. Ако и најбољи напори савесног хришћанина наилазе само на неодобравање, он би практично могао дићи руке и рећи: ’Зашто уопште и да покушавам?‘ Заиста, он се може сасвим предати.
Иако је давање библијског савета важно, то не треба да буде карактеристика духа наименованих старешина или других у скупштини. Хришћански састанци се не одржавају првенствено да би се давао и примао савет. Уместо тога, ми се редовно састајемо да бисмо изграђивали и охрабривали једни друге тако да се сви могу радовати дружењу и светој служби Богу (Римљанима 1:11, 12; Јеврејима 10:24, 25). Како је добро кад распознајемо разлику између озбиљне грешке и несавршености коју је мудро и љубазно превидети! (Проповедник 3:1, 7; Колошанима 3:13).
Људи много брже реагују на охрабрење него на критиковање. У ствари, кад појединци осећају да су неправедно критиковани, они се могу још чвршће држати понашања због ког су критиковани! Али ако су оправдано похваљени, њихов дух се подиже и мотивисани су да се побољшају (Пословице 12:18). Дакле, будимо охрабрујући попут Исуса и никад ’не гасимо тињајући фитиљ‘.
Шта је са упоређивањима?
Чути изврсна искуства од других хришћана може бити веома мотивишуће. И сам Исус се радовао кад је чуо о успеху својих ученика у проповедању поруке о Краљевству (Лука 10:17-21). Исто тако, кад слушамо о успеху, добром примеру, или интегритету других у вери, ми смо охрабрени и осећамо се одлучнијима да се држимо нашег хришћанског пута.
Ипак, шта ако је извештај изнесен на такав начин да сугерише: ’Ниси тако добар као ови хришћани, и требало би да будеш много бољи него што јеси‘? Да ли ће се слушалац вероватно упустити у енергичан програм побољшавања? По свој прилици постаће обесхрабрен и можда ће се предати, нарочито ако се често праве поређења или се указује на њих. То би било веома слично родитељима који питају своје дете: ’Зашто не можеш бити сличнији свом брату?‘ Такав коментар може изазвати озлојеђеност и обесхрабрење, и вероватно неће унапредити боље понашање. Упоређивања могу имати сличне последице и код старијих, чак могу проузроковати да су некако озлојеђени на оне с којима су упоређени.
Не можемо очекивати да сви имају исти удео у Божјој служби. У једној од Исусових илустрација, известан господар је дао својим робовима било један, два или пет сребрних таланата. Они су дати „свакоме према његовој моћи“. Два роба која су мудро трговала и умножила своје таланте била су похваљена јер су била верна, иако је њихов рад донео различите резултате (Матеј 25:14-30).
Апостол Павле је прикладно томе писао: „Сваки нека испита своја дела и имаће разлог да се сам за себе хвали, а не за другога [„а не у поређењу с другом особом“, NW]“ (Галатима 6:4). Онда, да бисмо заиста били охрабрујући за друге треба да настојимо да избегавамо да правимо негативна упоређивања.
Неки начини за изграђивање
Шта можемо учинити да изграђујемо обесхрабрене и да избегавамо да ’гасимо тињајући фитиљ‘? Па, пружити охрабрење није ствар слеђења неке специфичне формуле. Међутим, наше речи ће вероватно изграђивати друге ако примењујемо библијска начела. Која су нека од њих?
Буди понизан. У Филипљанима 2:3, Павле нас је подстакао да ’ништа не чинимо за пркос или за празну славу‘. Уместо тога, треба да говоримо и поступамо понизно. ’Понизност нека чини да сматрате друге већим од себе.‘ Павле није рекао да треба да мислимо да смо нико и ништа. Ипак, ми схватамо да је свака особа на неки начин већа од нас. Грчка реч овде преведена „већим“ указује на то да човек „одвраћа поглед од својих властитих предности, и студиозно размишља о даровима друге особе у којима је она већа“ (New Testament Word Studies, од Јохана Албрехта Бенгела, том 2, страна 432). Ако то радимо и друге сматрамо већим, поступаћемо с њима на понизан начин.
Покажи поштовање. Искреним изражавањем можемо разјаснити да имамо поуздање у верне сувернике, и да гледамо на њих као на појединце који желе да угоде Богу. Али претпоставимо да им је потребна духовна помоћ. Онда пружимо помоћ на љубазан и достојанствен начин. Павле се овако изразио: „Братском љубављу будите један према другоме љубазни. Чашћу један другога претеците“ (Римљанима 12:10).
Буди добар слушач. Да, да бисмо охрабрили оне који се можда суочавају са обесхрабрујућим проблемима, потребно је да будемо добри слушачи, а не они који ће држати предавање. Уместо да нудимо брзе, површне предлоге, узмимо време које се захтева да би се обезбедило библијско вођство које ће заиста удовољити постојећим потребама. Ако не знамо шта да кажемо, истраживање Библије помоћи ће нам да говоримо утешно и да ојачамо друге.
Буди пун љубави. Потребно је да осећамо љубав према онима које желимо да охрабримо. Када се примењује на Јеховине сараднике, наша љубав треба да иде иза пуког деловања за њихове најбоље интересе. Она треба да укључује снажно осећање. Ако имамо такву љубав према целом Јеховином народу, наше ће речи бити истинско охрабрење за њих. Чак и ако треба да понудимо неки предлог за побољшање, оно што ћемо рећи вероватно неће бити погрешно схваћено нити ће проузроковати штету пошто наш мотив није пуко истицање већ пружање љубазне помоћи. Као што је Павле прикладно рекао: „Љубав уздиже“ (1. Коринћанима 8:1; Филипљанима 2:4; 1. Петрова 1:22).
Увек буди изграђујућ
У овим критичним ’последњим данима‘ Јеховин народ се суочава с многим кушњама (2. Тимотеју 3:1-5). Није чудо што понекад пате до онога што је изгледа граница њихове издржљивости. Као Јеховине слуге ми сигурно нећемо желети да кажемо или учинимо ствари које могу проузроковати да се било ко од наших суобожавалаца осећа као тињајући фитиљ који тек што се није угасио.
Колико је онда важно да охрабрујемо једни друге! Уложимо сваки напор да будемо изграђујући тиме што ћемо бити понизни и пуни поштовања према обесхрабреним суобожаваоцима. Пажљиво слушајмо кад нам се поверавају и увек гледајмо да им помогнемо тиме што ћемо усмерити пажњу на Божју Реч, Библију. Изнад свега, испољавајмо љубав, јер ће нам овај плод Јеховиног светог духа помоћи да јачамо једни друге. Никада не говоримо и не поступајмо на било који начин који би могао ’угасити тињајући фитиљ‘.