свештенство тзв. хришћанства нашег, 20. века било је, због својих положаја и одговорности, ’прво‘ које је унајмљено за рад у Божјем симболичном винограду. Они су гледали на предане проповеднике повезане са Библијским и трактатним друштвом Кула стражара као на ’последње‘ који имају било какву правоваљану дужност у Божјој служби.

Нити је све до краја 29. н. е. ”домаћин“ послао Исуса Христа да сакупи такве да буду његови ученици. Тако су они постали ”последњи“, или радници у винограду од једанаестог сата.

Примање денара не збива се приликом Исусове смрти, већ на Пентекост 33. н. е., кад је Христ, ’управитељ‘, излио свети дух на своје ученике. Ти Исусови ученици су попут ’последњих‘, или радника унајмљених у једанаест.

Пошто је ’трећи сат‘ 9 сати, они који су позвани у трећем, шестом, деветом и једанаестом сату радили су, појединачно, само 9, 6, 3 и 1 сат.