Јерусалим — „град великога краља“

„Не куните се... Јерусалимом, јер је то град великога краља“ (МАТЕЈ 5:34, 35).

Место где је био „Јеховин престо“

 4, 5. Како је Давид допринео томе да Јерусалим одигра кључну улогу у извршењу Божје намере?

⁴ У 11. веку пре н. е., Јерусалим је постао познат у целом свету као главни град једног безбедног и мирног народа. Јехова Бог је дао да млади Давид буде помазан за краља над тим древним народом — Израелом. Давид и његови краљевски потомци седели су на ’престолу краљевства Господњега‘, то јест на ’престолу Господњем‘, пошто је седиште владе било у Јерусалиму (1. Летописа 28:5; 29:23).

⁵ Богобојазни Давид — Израелац из Јудиног племена — узео је Јерусалим од идолопоклоничких Јевусеја. Град је тада заузимао само брдо звано Сион, али то име се користило и за сами Јерусалим. С временом је Давид пренео ковчег Божјег завета с Израелом у Јерусалим, где је био смештен у шатору. Много година пре тога Бог је говорио свом пророку Мојсију из облака над тим светим ковчегом (Излазак 25:1, 21, 22; Левитска 16:2; 1. Летописа 15:1-3). Ковчег је симболизовао Божју присутност, јер је прави Краљ Израела био Јехова. Према томе, може се рећи да је Јехова Бог у двоструком смислу владао из Јерусалима.

 6. Шта је Јехова обећао у вези с Давидом и Јерусалимом?

⁶ Јехова је Давиду обећао да краљевство његовог краљевског дома, представљено Сионом, то јест Јерусалимом, неће имати краја. То је значило да ће неки Давидов потомак наследити право да заувек влада као Божји Помазаник — Месија, то јест Христa (Псалам 132:11-14; Лука 1:31-33). Библија такође открива да ће тај трајни наследник ’Господњег престола‘ владати над свим народима, а не само над Јерусалимом (Псалам 2:6-8; Данило 7:13, 14).

 7. Како је краљ Давид унапређивао чисто обожавање?

⁷ Покушаји да се Божји помазаник, краљ Давид, збаци с престола били су узалудни. Уместо тога, непријатељски народи су били покорени, а границе Обећане земље биле су проширене до мере коју је одредио Бог. Давид је искористио ту ситуацију да унапреди чисто обожавање. Он такође у многим својим псалмима хвали Јехову као правог Краља на Сиону (2. Самуилова 8:1-15; Псалам 9:2, 12; 24:1, 3, 7-10; 65:2, 3; 68:2, 25, 30; 110:1, 2; 122:1-4).

 8, 9. Како се право обожавање проширило у Јерусалиму током владања краља Соломона?

⁸ Током владања Давидовог сина Соломона, обожавање Јехове је достигло нове висине. Соломон је проширио Јерусалим према северу, тако да је он обухватао и брдо Морију (подручје на коме се данас налази Купола на стени). На овом узвишењу, он је имао предност да изгради величанствен храм за хваљење Јехове. Ковчег савеза је био смештен у Светињу над светињама тог храма (1. Краљевима 6:1-38).

⁹ Нација Израел је уживала у миру док је целим срцем подупирала обожавање Јехове, с центром у Јерусалиму. Прелепо описујући ту ситуацију, Писмо каже: „Јуда и Израиљ бејаху врло многобројни. Беше их као песка на обали морској. Они јеђаху, пијаху и весељаху се... И [Соломон] имаше мир на свим својим границама. Јуда и Израиљ бејаху без страха... сваки под својом лозом и под својом смоквом“ (1. Краљевима 4:20, 24, 25).

10, 11. Како археологија потврђује оно што Библија говори о Јерусалиму у време владања Соломона?

¹⁰ Археолошки докази подупиру овај извештај о Соломоновом напредном владању. У својој књизи The Archaeology of the Land of Israel, професор Јоханан Ахарони каже: „Благо које је притицало у краљевски двор из свих праваца и напредна трговина... довели су до брзе и приметне револуције у сваком аспекту материјалне културе... Промена материјалне културе... може се приметити не само по раскошним стварима већ посебно по керамици... Квалитет грнчарије и њеног печења изузетно се побољшао.“

¹¹ Слично томе, Џери М. Ландеј је писао: „Под Соломоном, израелска материјална култура је више напредовала у три деценије него у претходних двеста година. У соломонском слоју налазимо остатке монументалних грађевина, велике градове с масивним зидинама, брзо изграђене стамбене четврти с одличним и раскошним блоковима кућа, изванредан скок у квалитету грнчарије и процесу њене производње. Налазимо и остатке артефаката који представљају робу произведену у далеким земљама, знакове живе међународне трговине и размене робе“ (The House of David).

Од мира до пустоши

12, 13. Зашто се право обожавање није и даље унапређивало у Јерусалиму?

¹² Мир и напредак Јерусалима, града где се налазило Јеховино светилиште, били су подесна тема за молитву. Давид је написао: „Измолите мира Јерусалиму! У миру били сви који те воле! Мир нека је около зидова твојих и срећа у дворима твојим! Ради браће своје и ради пријатеља својих говорим: ’Мир теби!‘“ (Псалам 122:6-8). Премда је Соломон имао предност да изгради величанствени храм у том мирном граду, он се на крају оженио многим паганкама. У његовој старости, оне су га намамиле да унапређује обожавање лажних богова тог времена. Тај отпад је искварио целу нацију, због чега ни нација ни њени становници више нису имали истинског мира (1. Краљевима 11:1-8; 14:21-24).

¹³ На почетку владања Соломоновог сина Ровоама, десет племена се побунило и формирало северно краљевство Израела. Због њиховог идолског обожавања, Бог је дозволио да Асирија сруши то краљевство (1. Краљевима 12:16-30). Јерусалим је и даље био центар јужног двоплеменског краљевства Јуде. Али и они су се с временом одвратили од чистог обожавања, тако да је Бог дозволио да Вавилонци 607. пре н. е. разоре тај својевољни град. Јеврејски изгнаници су 70 година венули као заробљеници у Вавилону. Онда им је, Божјим милосрђем, било дозвољено да се врате у Јерусалим и обнове право обожавање (2. Летописа 36:15-21).

14, 15. Како је Јерусалим повратио кључну улогу после изгнанства у Вавилону, али с којом разликом?

¹⁴ Након 70 година пустоши, разрушене грађевине су несумњиво биле обрасле у коров. Јерусалимски зид је био срушен, а на местима где су некада стајале капије и потпорне куле сада су биле велике рупе. Па ипак, повратнички Јевреји су се охрабрили. Изградили су олтар на месту претходног храма и почели свакодневно да приносе жртве Јехови.

¹⁵ То је био добар почетак, али тај обновљени Јерусалим више никада неће бити главни град неког краљевства с неким потомком краља Давида на престолу. Уместо тога, Јеврејима је управљао намесник кога је поставио освајач Вавилона и они су морали да плаћају порезе својим персијским господарима (Немија 9:34-37). Иако је био у фази ’гажења‘, Јерусалим је још увек био једини град на целом свету према коме је Јехова Бог имао посебну наклоност (Лука 21:24). Као центар чистог обожавања, он је такође представљао Божје право да исказује свој суверенитет над земљом преко потомка краља Давида.

Противљење комшија из криве религије

16. Зашто су Јевреји који су се вратили из Вавилона престали да обнављају Јерусалим?

¹⁶ Ускоро су Јевреји који су се вратили из изгнанства у Јерусалим положили темељ за нови храм. Али комшије које су практиковале криву религију послале су једно клеветничко писмо персијском краљу Артаксерксу, тврдећи да Јевреји хоће да се побуне. Зато је Артаксеркс забранио даљњу изградњу Јерусалима. Вероватно би се, да си тада живео у том граду, питао шта му доноси будућност. Како се испоставило, Јевреји су престали да граде храм, а заокупили се властитим материјалистичким циљевима (Јездра 4:11-24; Агеј 1:2-6).

17, 18. Кога је Јехова употребио да би се Јерусалим президао?

¹⁷ Отприлике 17 година после њиховог повратка, Бог је подигао пророке Агеја и Захарију да исправе размишљање његовог народа. Подстакнути на покајање, Јевреји су наставили да граде храм. У међувремену је Дарије постао краљ Персије. Он је потврдио налог краља Кира да се храм у Јерусалиму поново изгради. Дарије је послао писмо комшијама Јевреја, упозоривши их да се ’уклоне од Јерусалима‘ и да пруже финансијску подршку од краљевог пореза како би се грађевински радови могли завршити (Јездра 6:1-13).

¹⁸ Јевреји су завршили храм 22 године након свог повратка. Јасно је да је тај значајан догађај било нешто што је требало да се прослави уз велико радовање. Ипак, Јерусалим и његови зидови су у знатној мери још увек лежали у рушевинама. Граду је поклоњена потребна пажња „у време Немије, намесника, и Јездре, свештеника и књижевника“ (Немија 12:26, 27). По свему судећи, до краја петог века пре н. е. Јерусалим је био комплетно президан као један важан град древног света.

Појављује се Месија!

19. Како је Месија признао да Јерусалим има јединствен статус?

¹⁹ Међутим, идемо неколико векова даље, до догађаја од свеопште важности, рођења Исуса Христа. Анђео Јехове Бога је рекао Исусовој мајци, једној девици: „Даће му Господ, Бог, престо Давида, оца његова... и краљевство његово неће краја имати“ (Лука 1:32, 33). Годинама касније, Исус је одржао чувену Беседу на гори. У њој је пружио охрабрење и савете о многим стварима. На пример, подстакао је своје слушаоце да испуне своје завете Богу али да пазе да се не заклињу олако. Исус је рекао: „Још сте чули да је казано старима: Не куни се криво и испуни према Господу оно што си под заклетвом обрекао. Али вам ја кажем: Не куните се никако: ни небом, јер је оно престол Божји; ни земљом, јер је она подножје ногама његовим; ни Јерусалимом, јер је то град великога краља“ (Матеј 5:33-35). Вредно је запазити да је Исус признао да Јерусалим има јединствен статус — статус који је имао вековима. Да, он је био „град великога краља“, Јехове Бога.

20, 21. До које је драматичне промене дошло што се тиче става многих који су живели у Јерусалиму?

²⁰ При крају свог земаљског живота, Исус је изашао пред становнике Јерусалима као њихов ваљано наименовани Краљ. Реагујући на тај узбудљиви догађај, многи су радосно клицали: „Благословен који долази у име Господње! Благословено краљевство које долази, краљевство Давида, оца нашега!“ (Марко 11:1-10; Јован 12:12-15).

²¹ Међутим, за мање од недељу дана, те масе су дозволиле да их верске вође Јерусалима окрену против Исуса. Он је упозорио да ће град Јерусалим и цела нација изгубити свој повлашћени статус пред Богом (Матеј 21:23, 33-45; 22:1-7). На пример, Исус је објавио: „Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем оне који су послани к теби, колико пута хтедох да скупим чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, а ви не хтесте! Ето вам се пуста оставља кућа ваша!“ (Матеј 23:37, 38). У време Пасхе године 33. н. е., Исусови противници су дали да се он неправедно погуби ван Јерусалима. Међутим, Јехова је ускрснуо свог Помазаника и овенчао га бесмртним духовним животом на небеском Сиону, што је догађај који је на корист свих нас (Дела апостолска 2:32-36).

22. После Исусове смрти, на шта се односе многа освртања на Јерусалим?

²² Од тада се може разумети да се већина неиспуњених пророчанстава о Сиону, то јест Јерусалиму, односе на небеске ствари или на Исусове помазане следбенике (Псалам 2:6-8; 110:1-4; Исаија 2:2-4; 65:17, 18; Захарија 12:3; 14:12, 16, 17). Велики број освртања на „Јерусалим“ или „Сион“ написаних после Исусове смрти имају очигледан фигуративни смисао и не односе се на дословни град нити на дословну локацију (Галатима 4:26; Јеврејима 12:22; 1. Петрова 2:6; Откривење 3:12; 14:1; 21:2, 10). Коначни доказ да Јерусалим више није „град великога краља“ збио се 70. н. е., кад га је римска војска разорила, баш као што су прорекли Данило и Исус Христ (Данило 9:26; Лука 19:41-44). Ни библијски писци ни сам Исус нису прорекли још једну обнову земаљског Јерусалима, тако да он опет буде у посебној наклоности Јехове Бога као што је некада био (Галатима 4:25; Јеврејима 13:14).

ни земљом, јер је она подножје ногама његовим; ни Јерусалимом, јер је то град великога краља“ (Матеј 5:33-35). Вредно је запазити да је Исус признао да Јерусалим има јединствен статус — статус који је имао вековима. Да, он је био „град великога краља“, Јехове Бога.

Коначни доказ да Јерусалим више није „град великога краља“ збио се 70. н. е., кад га је римска војска разорила, баш као што су прорекли Данило и Исус Христ (Данило 9:26; Лука 19:41-44). Ни библијски писци ни сам Исус нису прорекли још једну обнову земаљског Јерусалима, тако да он опет буде у посебној наклоности Јехове Бога као што је некада био (Галатима 4:25; Јеврејима 13:14).