Могу ли икада сви људи волети једни друге?
ЈЕДАН учитељ закона је управо рекао да ако желимо „живот вечни“, морамо волети Бога целим срцем и волети наше ближње као саме себе. Исус је похвалио овог учитеља закона рекавши: „Право си одговорио, то чини и живећеш“ (Лука 10:25-28; Левитска 19:18; Поновљени закони 6:5). Међутим човек, желећи да се покаже праведним, упитао је: „А ко је ближњи мој?“
Без сумње, овај учитељ закона је очекивао да Исус каже: „Твоја браћа Јевреји.“ Али, Исус је испричао причу о једном Самарјанину у којој је показао да су и људи другачије националности од наше такође наши ближњи (Лука 10:29-37; Јован 4:7-9). Током своје службе Исус је наглашавао да су најважније заповести нашег Створитеља, волети Бога и волети ближње (Матеј 22:34-40).
Па ипак, да ли је било која група људи икада истински волела своје ближње? Да ли је свим људима могуће да воле једни друге?
Чудо из првог века
Исус је рекао својим следбеницима да ће они бити препознатљиви по љубави која превазилази расне, националне и све друге границе. Он је рекао: „Нову вам заповест дајем: Љубите један другога. Као што ја вас љубих, љубите се и ви међу собом.“ Затим је додао: „По томе ће сви познати да сте моји ученици ако се међу собом љубите“ (Јован 13:34, 35; 15:12, 13).
Исусова учења о љубави, потврђена личним примером, учинила су чудо у првом веку. Његови следбеници су почели да опонашају свог Учитеља, учећи да воле једни друге на начин који је надалеко и нашироко привлачио пажњу и дивљење. Тертулијан, писац из другог и трећег века н. е., цитирао је неке нехришћане како хвале Исусове следбенике: ’Види како воле једни друге и спремни су да умру један за другог.‘
Заиста, апостол Јован је писао: „Ми смо дужни живот дати за браћу“ (1. Јованова 3:16). Исус је чак поучавао своје следбенике да воле и своје непријатеље (Матеј 5:43-45). Какав је резултат када људи заиста воле једни друге као што их је Исус поучавао?
Изгледа да је један професор политичких наука размишљао о томе. Он је поставио питање, забележено у часопису The Christian Century: „Може ли ико замислити Исуса како баца ручне гранате на своје непријатеље, како користи митраљез, барата бацачем пламена, баца нуклеарне бомбе или лансира интерконтиненталне балистичке пројектиле који би убили или осакатили на хиљаде мајки и деце?“
У одговору, професор је рекао: „Питање је толико апсурдно да не вреди ни одговорити.“ Он је питао: „Ако Исус није могао то чинити и остати веран своме карактеру, како онда ми то можемо чинити и остати верни њему?“ Стога, не треба да нас изненади неутралан став који су заузимали Исусови рани следбеници, добро документован у многим историјским књигама. Осмотрите само два примера.
Књига Our World Through the Ages, од Н. Плата и М. Џ. Драмонда, каже: „Понашање хришћана било је много другачије од понашања Римљана... Пошто је Исус проповедао мир, они су одбијали да постану војници.“ И књига The Decline and Fall of the Roman Empire, од Едварда Гибона, изјављује: „[Рани хришћани] су одбијали да на било који начин активно учествују у цивилној влади или војној одбрани царства... Било је немогуће да хришћани постану војници а да се не одрекну своје светије дужности.“
А како је данас?
Да ли ико данас поседује љубав попут Христове? Encyclopedia Canadiana запажа: „Дело Јеховиних сведока представља оживљавање и поновно успостављање првобитног хришћанства, попут оног што су практиковали Исус и његови ученици... Сви су они браћа.“
Шта то значи? То значи да Јеховини сведоци не дозвољавају ничему да их наведе да мрзе своје ближње — било да је то раса, националност или етничко порекло. Они неће никога убити пошто су у пренесеном смислу прековали своје мачеве у раонике а копља у српове, што је Библија прорекла да ће праве Божје слуге учинити (Исаија 2:4).
Није ни чудо што је један уредник калифорнијских новина, Sacramento Union, приметио: „Довољно је рећи да би био крај крвопролићу и мржњи, и да би љубав владала као краљ, када би цео свет живео по вери Јеховиних сведока!“
Слично је запазио и писац мађарског часописа Ring: „Дошао сам до закључка да када би Јеховини сведоци били једини људи на земљи, ратови се више не би водили, а једина дужност полицајаца била би да контролишу саобраћај и издају пасоше.“
У једном италијанском црквеном часопису Andare alle genti, једна римокатоличка калуђерица такође је с дивљењем написала о Сведоцима: „Они одбијају било који облик насиља и без побуна подносе многе кушње које им се намећу због њихових веровања... Колико би свет био другачији када би сви ми устали једнога јутра чврсто одлучни да се не латимо више оружја, по било коју цену или из било ког разлога, баш као што то чине Јеховини сведоци!“
Сведоци су познати по томе што преузимају иницијативу да помогну својим ближњима (Галатима 6:10). Једна Летонка је у својој књизи Women in Soviet Prisons, рекла да се тешко разболела док је радила у казненом логору, средином 1960-их у Потми. „За све време моје болести [Сведокиње] су биле марљиве болничарке. Нисам могла ни замислити бољу негу, нарочито у логорским условима.“ Она је додала: „Јеховини сведоци сматрају својом обавезом да свакоме помогну, без обзира на религију или националност.“
Недавно је штампи у Чешкој Републици, запало за око владање Сведока у концентрационим логорима. Коментаришући о документарном филму „Изгубљени дом“, направљеном у Брну, новине Severočeský deník су приметиле: „Пажње је вредно да су чак и ови поуздани савременици [чешки и словачки преживели Јевреји] са истинским дивљењем посведочили у корист затвореника Јеховиних сведока. ’Били су то веома храбри људи који су нам увек помагали како год су знали, ризикујући свој живот‘, коментарисали су многи. ’Молили су се за нас као да смо припадали њиховој породици; храбрили су нас да се не предајемо.‘“
Међутим, како стоји ствар с тим да волите оне који у ствари вас мрзе? Да ли је то могуће?
Љубав тријумфује над мржњом
Исусово учење о љубави према непријатељима у складу је с библијском пословицом: „Ако је твој непријатељ гладан, хлебом га нахрани; је ли жедан, вином га напоји“ (Пословице 25:21; Матеј 5:44). С обзиром на позитивне резултате примања пажње пуне љубави од оних које је сматрала својим непријатељима, једна црнкиња, која је недавно постала Јеховин сведок, написала је: „Једном приликом, моје срце је било дирнуто до суза јер сам осетила искрену љубав белих Сведокиња, белаца које бих раније без оклевања убила да бих унапредила револуцију.“
Једна француска Сведокиња је испричала како јој је за време Другог светског рата комшиница пријавила мајку Гестапоу. „Као последица тога, моја мајка је провела две године у немачким концентрационим логорима, где замало није умрла“, објашњава ћерка. „После рата, француска полиција је желела да мајка потпише један папир у коме окривљује ову жену као сарадника Гестапоа. Али, моја мајка је то одбила.“ Касније, ова комшиница се разболела од неизлечивог рака. Ћерка је рекла: „Моја мајка је провела многе сате чинећи последње месеце њеног живота што је могуће угоднијим. Никада нећу заборавити овај тријумф љубави над мржњом.“
Нема сумње, људи могу научити да воле једни друге. Бивши непријатељи — Тутсији и Хутуи, Јевреји и Арапи, Јермени и Турци, Јапанци и Американци, Немци и Руси, протестанти и католици — сви су постали уједињени библијском истином!
Пошто милиони људи који су некада гајили мржњу сада воле једни друге, сигурно би то могао и цео свет. Међутим, мора се признати да ако сви људи треба да воле једни друге, онда је потребна једна огромна промена широм света. Како ће доћи до те промене?
[Слике на 7. страни]
Белци и црнци у Јужној Африци
Јевреји и Арапи
Хутуи и Тутсији
Фигуративно речено, Сведоци су прековали своје мачеве у раонике