Крај мржњи широм света
ПРЕ неких две хиљаде година, једна мањинска група била је мета мржње. Тертулијан објашњава преовладавајући став Римљана према раним хришћанима: „Ако небо не даје кишу, ако је земљотрес, ако је глад или куга, сместа се узвикује: ’Изведите хришћане лавовима!‘“
Упркос томе што су били предмет мржње, рани хришћани су одолевали искушењу да се освећују за неправду. У својој чувеној Беседи на гори, Исус Христ је рекао: „Чули сте да је казано: Љуби ближњега свога и мрзи непријатеља свога. Али вам ја кажем: Љубите непријатеље своје, и молите се за оне који вас гоне“ (Матеј 5:43, 44).
То што су сматрали да је ’мрзети непријатеља‘ исправна ствар била је усмена традиција Јевреја. Међутим, Исус је рекао да морамо волети нашег непријатеља, а не само нашег пријатеља. То је тешко али није немогуће. Волети непријатеља не значи волети све његове путеве или његова дела. Грчка реч која се налази у Матејевом извештају потиче од агапе, која описује љубав која делује у складу с начелом. Особа која испољава агапе, начелну љубав, чини добро чак и непријатељу који је мрзи и с њом лоше поступа. Зашто? Зато што је то начин да опонаша Христа а то је и начин да се надвлада мржња. Један изучавалац грчког је приметио: „[Агапе] нам омогућава да надвладамо нашу природну тенденцију ка бесу и горчини.“ Али, да ли ово може бити ефикасно у данашњем свету који је испуњен мржњом?
Додуше, нису сви који тврде да су хришћани одлучни да следе Христов пример. Недавна зверства у Руанди спроводиле су етничке групе, чији многи чланови исповедају да су хришћани. Пилар Диес Еспелоусин (Pilar Díez Espelosín), римокатоличка монахиња која ради у Руанди већ 20 година, испричала је један инцидент који много говори. Један човек се приближавао њеној цркви носећи копље које је очигледно користио. Монахиња га је упитала: „Шта то радиш, идеш около и убијаш људе? Зар не мислиш на Христа?“ Тврдио је да је мислио и продужио даље да би ушао у цркву, спустио се на колена и усрдно рецитовао бројаницу. Али када је завршио, отишао је да и даље убија. „То показује да их нисмо исправно поучили јеванђељу“, признала је монахиња. Међутим, такви неуспеси не значе да је Исусова порука мањкава. Они који практикују право хришћанство могу победити мржњу.
Побеђивање мржње у концентрационом логору
Макс Либстер је природни Јеврејин који је преживео холокауст. Иако његово презиме значи „омиљени“, видео је више од свог удела мржње. Он описује шта је у нацистичкој Немачкој научио о љубави и мржњи.
„Одгајан сам у близини Манхајма, у Немачкој, током 1930-их. Хитлер је тврдио да су сви Јевреји били богати профитери који су експлоатисали немачки народ. Али истина је да је мој отац био само скроман обућар. Ипак, због утицаја нацистичке пропаганде, комшије су почеле да се окрећу против нас. Када сам био тинејџер, мештани су силом размазали свињску крв по мом челу. Ова груба увреда била је само пример онога што је требало да се деси. Године 1939. Гестапо ме је ухапсио и конфисковао сву моју имовину.
„Од јануара 1940. па све до маја 1945, борио сам се да преживим у пет различитих концентрационих логора: Заксенхаузену, Нојенгамеу, Аушвицу, Буни и Бухенвалду. Мој отац, који је такође послат у Заксенхаузен, умро је током ужасне зиме 1940. Лично сам пренео његов леш у крематоријум, где је гомила мртвих тела лежала чекајући да буде спаљена. Укупно осам чланова моје породице умрло је у логорима.
„Међу затвореницима, капосе су мрзели чак и више него СС стражаре. Капоси су били затвореници који су сарађивали са СС-ом и због тога уживали извесне наклоности. Додељено им је да надгледају расподелу хране, а такође су насилно тукли друге затворенике. Често су поступали неправедно и својевољно. Сматрао сам да имам више него довољан разлог да мрзим и СС и капосе, али током мог заточеништва, сазнао сам да је љубав моћнија од мржње.
„Морална чврстина затвореника који су били Јеховини сведоци уверила ме је да је њихова вера заснована на Писму — и са̂м сам постао Сведок. Ернст Вауер, Сведок ког сам упознао у концентрационом логору Нојенгаме, подстакао ме је да развијам Христов ментални став. Библија каже да када је био ’увређен, не одговори увредом, када је био мучен, не изусти претње, него се ослањаше на онога који право суди‘ (1. Петрова 2:23). Покушавао сам да чиним то исто, да освету препустим Божјим рукама, који је Судија свих.
„Године које сам провео у логорима научиле су ме да људи често раде зле ствари због незнања. Чак нису ни сви СС стражари били лоши — био је један који ми је спасао живот. Једном сам патио од акутног напада дијареје и био сам преслаб да бих ходао од мог посла до логора. Требало је да следећег јутра будем послат у гасну комору Аушвица, али један СС стражар, који је дошао из исте области Немачке као и ја, интервенисао је у моју корист. Дао ми је посао у СС кафетерији, где сам могао да се мало одморим док се нисам опоравио. Једног дана ми се исповедио: ’Макс, осећам као да сам у возу који путује великом брзином и који је ван контроле. Ако искочим, убићу се. Ако останем, бићу смрвљен!‘
„Тим људима је била потребна љубав исто колико и мени. У ствари, оно што ми је помогло да изађем на крај с бедним условима и свакодневном претњом погубљења била је љубав и сажаљење, заједно с мојом вером у Бога. Не могу рећи да сам преживео неозлеђен, али моји емоционални ожиљци били су минимални.“
Срдачност и доброхотност којом Макс још увек зрачи 50 година касније јесте снажно сведочанство истинитости његових речи. Максов случај није усамљен. Он је имао чврст разлог да превазиђе мржњу — желео је да опонаша Христа. И други, чији је живот вођен Писмом, поступају на сличан начин. Симон, један Јеховин сведок из Француске, објашњава како је сазнао шта заиста значи несебична љубав.
„Моја мајка, Ема, која је постала Сведок кратко пре Другог светског рата, поучавала ме је да људи често чине лоше ствари зато што не знају ништа боље. Она је објаснила да ако их због тога мрзимо, нисмо прави хришћани, пошто је Исус рекао да треба да волимо наше непријатеље и да се молимо за оне који нас прогањају (Матеј 5:44).
„Сећам се једне екстремно тешке ситуације која је ставила на испит то убеђење. Током нацистичке окупације Француске, мајка је много патила захваљујући комшиници у нашој згради. Она је пријавила мајку Гестапоу и као последица тога, моја мајка је провела две године у немачком концентрационом логору, где је скоро умрла. После рата, француска полиција је желела да мајка потпише папир који оптужује ту жену као немачког сарадника. Али моја мајка је то одбила, говорећи да је ’Бог Судија и Онај који награђује добро и зло‘. Неколико година касније, та иста комшиница је оболела од смртоносног тумора. Уместо да се наслађује туђом несрећом, моја мајка је провела многе сате чинећи последње месеце њеног живота што је могуће удобнијим. Никада нећу заборавити овај тријумф љубави над мржњом.“
Ова два примера илуструју снагу начелне љубави у суочавању с неправдом. Међутим, сама Библија каже да постоји „време кад се љуби и време кад се мрзи“ (Проповедник 3:1, 8). Како је то могуће?
Време кад се мрзи
Бог не осуђује сваку мржњу. У погледу Исуса Христа, Библија каже: „Правду си љубио и мрзео злобу“ (Јеврејима 1:9). Међутим, постоји разлика између мржње према злу и мржње према особи која чини зло.
Исус је примером показао исправну равнотежу између љубави и мржње. Он је мрзео лицемерје, али је настојао да помогне лицемерима да промене свој начин размишљања (Матеј 23:27, 28; Лука 7:36-50). Он је осудио насиље, али се молио за оне који су га погубили (Матеј 26:52; Лука 23:34). И иако га је свет мрзео без разлога, он је жртвовао свој властити живот да би свету дао живот (Јован 6:33, 51; 15:18, 25). Оставио нам је савршен пример начелне љубави и божанске мржње.
Неправда у нама може изазвати моралну огорченост, као што је изазвала у Исусу (Лука 19:45, 46). Међутим, хришћани нису овлашћени да освету узму у своје властите руке. „Никоме не враћајте зла за зло“, саветовао је Павле хришћанима у Риму. „Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима. Не освећујте се за себе... Не дај да те зло надвлада, него надвладај зло добрим“ (Римљанима 12:17-21). Када ми лично одбијамо да гајимо мржњу или да се освећујемо за зло, љубав односи победу.
Свет без мржње
Да би мржња нестала у светским размерама, укорењени ставови милиона људи морају се изменити. Како се то може постићи? Професор Ервин Стауб даје следећу препоруку: „Ми потцењујемо оне које повређујемо а ценимо оне којима помажемо. Док више ценимо људе којима помажемо и доживљавамо задовољство које је тесно повезано с помагањем, такође сматрамо себе брижљивијим и кориснијим. Један од наших циљева мора бити да створимо друштва у којима постоји најшира могућност учествовања у бризи за друге“ (Корени зла ⁄The Roots of Evil⁄).
Другим речима, отклањање мржње захтева стварање друштва у коме људи уче да воле тиме што помажу једни другима, друштва где људи заборављају сва непријатељства која су проузроковале предрасуде, национализам, расизам и трибализам. Да ли такво друштво постоји? Размотримо искуство једног човека који се лично суочио с мржњом током културне револуције у Кини.
„Када је почела културна револуција, поучавани смо да није било места за компромис у ’класној борби‘. Мржња је била преовладавајућа тенденција. Постао сам члан Црвене гарде и почео свуда да тражим ’класне непријатеље‘ — чак и међу својом властитом породицом. Иако сам у то време био само тинејџер, учествовао сам у кућним претресима у којима смо тражили доказ ’реакционарних склоности‘. Такође сам водио јавни састанак који је осуђивао ’контрареволуционаре‘. Наравно, такве оптужбе понекад су биле засноване више на личном непријатељству него на политичким разлозима.
„Видео сам многе људе — младе и старе, мушкарце и жене — који су добијали телесну казну која је постајала све окрутнија. Један од мојих учитеља — добар човек — био је јавно приказан на улици као да је био криминалац. Два месеца касније још један угледан учитељ у мојој школи био је пронађен мртав у реци Суџоу, а мој учитељ енглеског био је присиљен да се сам обеси. Био сам шокиран и збуњен. Они су били добродушни људи. Поступати с њима на овај начин било је погрешно! Зато сам прекинуо све моје везе с Црвеном гардом.
„Не мислим да је овај период мржње који је кратко прождирао Кину био усамљени инцидент. Овај век је видео толико много експлозија мржње. Међутим, убеђен сам да љубав може победити мржњу. То је нешто што сам са̂м видео. Када сам почео да се дружим с Јеховиним сведоцима, био сам импресиониран истинском љубављу коју су показивали према људима различитих раса и различитог порекла. Радујем се времену када ће, како обећава Библија, сви људи научити да воле једни друге.“
Да, међународно друштво Јеховиних сведока је живи доказ да мржња може бити укинута. Какво год да је њихово порекло, Сведоци настоје да предрасуде замене с узајамним поштовањем и да елиминишу било какав траг трибализма, расизма или национализма. Једна основа за њихов успех јесте њихова одлучност да опонашају Исуса Христа у испољавању љубави која је вођена начелом. Друга основа јесте та да се уздају да ће Божје Краљевство донети крај било каквој неправди због које можда пате.
Божје Краљевство је дефинитивно решење за постизање света без мржње, света у коме чак неће бити зла које бисмо мрзели. Описана у Библији као ’ново небо‘, ова небеска владавина гарантоваће свет ослобођен неправде. Она ће владати над ’новом земљом‘, односно новим друштвом људи који ће бити образовани да воле једни друге (2. Петрова 3:13; Исаија 54:13). То образовање је већ у току, као што сведоче искуства Макса, Симона и многих других. То је само предукус светског програма за елиминисање мржње и њених узрока.
Преко свог пророка Исаије, Јехова описује резултат тога: „Нити ће квара нити штете бити на свој светој гори мојој; јер ће земља бити пуна познања Господа [„Јехове“, NW] као што је морско корито пуно воде која га покрива“ (Исаија 11:9). Сам Бог објавиће прекид мржње. То ће заиста бити време да се воли.
[Слике на 7. страни]
Нацисти су тетовирали затворски број на левој руци Макса Либстера
[Слика на 8. страни]
Мржња ће ускоро бити ствар прошлости