Недужни краљ прибијен на стуб

Исус је био одведен на место недалеко од града, где ће заједно с двојицом злочинаца бити погубљен. То место се звало Голгота или Место лобање и издалека се могло видети (Марко 15:40).

Исусу и тој двојици осуђеника су скинули хаљине. Затим су им донели вино помешано са смирном и жучи. По свему судећи, ту мешавину су припремале жене из Јерусалима, а Римљани нису бранили осуђеницима да је пију како би ублажили бол. Па ипак, када је Исус окусио ту течност, одбио је да пије. Зашто? Није желео да му током ове најтеже кушње чула отупе. Желео је да буде потпуно свестан и веран до смрти.

Затим су га положили на стуб (Марко 15:25). Војници су закуцали клинове у његове руке и стопала, пробадајући месо и лигаменте, а то је стварало страшну бол. Када је стуб подигнут, бол је био још већи јер су се ране цепале под тежином његовог тела. Па ипак, он није прекорио војнике, већ се молио: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“ (Лука 23:34).

Римљани су имали обичај да поставе натпис на коме би написали за шта је неко осуђен. Овог пута, Пилат је дао да се стави следећи натпис: „Исус Назарећанин, јудејски краљ.“ Био је написан на хебрејском, латинском и грчком, тако да су скоро сви могли да га разумеју. Пилатов поступак је одражавао презир према Јудејцима који су упорно тражили Исусову смрт. Ужаснути, свештенички главари су се побунили: „Немој да пишеш: ’Јудејски краљ‘, него да је он рекао: ’Ја сам јудејски краљ.‘“ Пошто Пилат није желео да поново буде марионета у њиховим рукама, рекао им је: „Што сам написао, написао сам“ (Јован 19:19-22).

Разбеснели свештеници су понављали оптужбу која је већ била изнесена на суђењу пред Синедрионом. Зато није било изненађујуће то што су пролазници подругљиво одмахивали главом и говорили: „Хајде, ти што разваљујеш храм и градиш га за три дана, спаси самог себе и сиђи са стуба!“ Слично томе, свештенички главари и писмозналци су говорили једни другима: „Нека сада Христ, краљ Израела, сиђе са стуба, да видимо и поверујемо“ (Марко 15:29-32). Чак су му се и злочинци који су били с његове леве и десне стране ругали, иако је он био једини недужан.

Ту су била и четири римска војника која су му се такође ругала. Можда су пили ускисло вино, па су исмевали Исуса нудећи га, а он није могао да га дохвати и пије. Такође су подругљиво алудирали на натпис изнад његове главе и говорили: „Ако си јудејски краљ, спаси сам себе“ (Лука 23:36, 37). Заиста невероватно! Онај ко је доказао да је пут, истина и живот сада је био предмет незаслуженог злостављања и исмевања. Па ипак, он је храбро све то поднео и није прекорио ни Јудејце који су то посматрали, ни римске војнике, нити двојицу злочинаца поред себе.

Она четири војника су узела Исусове горње хаљине и поделила их на четири дела. Бацала су коцку да виде коме ће припасти који део. Међутим, Исусова доња хаљина је била веома квалитетна, „без шавова, исткана у једном комаду“. Војници су закључили: „Немојмо да је цепамо, него да жребом одлучимо чија ће бити.“ Тако су испунили стих из Писма који каже: „Хаљине моје деле међу собом, и за одећу моју жреб бацају“ (Јован 19:23, 24; Псалам 22:18).

Међутим, један од злочинаца је схватио да је Исус сигурно краљ. Зато је прекорио другог: „Зар се не бојиш Бога, а кажњен си истом казном? Ми смо праведно осуђени, и примамо оно што смо својим делима заслужили, али он није учинио никакво зло.“ Затим је замолио Исуса: „Сети ме се кад дођеш у своје краљевство“ (Лука 23:40-42).

Исус му је на то рекао: „Заиста, кажем ти данас, бићеш са мном“, али не у Краљевству већ „у рају“ (Лука 23:43). Ово обећање се разликовало од оног које је Исус дао својим апостолима. Њима је обећао да ће с њим седети на престолима у Краљевству (Матеј 19:28; Лука 22:29, 30). С друге стране, овај Јудејац је можда чуо да је Јехова у почетку створио рај на земљи за Адама и Еву и њихово потомство. Сада је могао умрети с том надом.