Они су вршили Јеховину вољу

Исус шаље 70 ученика

БИЛА је јесен 32. н. е. Остало је још само шест месеци до Исусове смрти. Стога је он, да би убрзао дело проповедања и додатно обучио неке своје следбенике, одредио 70 ученика и ’послао их по два и два пред собом у сваки град и место куд је сам имао да пође‘ (Лука 10:1).a

Исус је своје ученике послао „пред собом“, тако да би се људи могли брже одлучити да ли су за Месију или против њега, када касније Исус лично дође. Али зашто их је послао „по два и два“? Очигледно да би могли један другог охрабрити када се суоче с противљењем.

Наглашавајући хитност дела проповедања, Исус је својим следбеницима рекао: „Жетва је велика, али је посленика мало. Молите се дакле господару од жетве да пошље посленика на жетву своју“ (Лука 10:2). Аналогија са жетвом била је одговарајућа, јер свако одуговлачење у време жетве може довести до пропадања вредног приноса. Слично томе, ако би ученици занемарили свој задатак да проповедају, могли би се изгубити драгоцени животи! (Језекиљ 33:6).

Слуге које се не дају одвратити

Исус је надаље упутио своје ученике: „Не носите ни кесе, ни торбе [„за храну“, NW], ни обуће, и никога не поздрављајте на путу“ (Лука 10:4). Био је обичај да путник са собом носи не само торбу и храну већ и један додатни пар сандала, јер би се ђонови могли издерати, а каишеви попуцати. Али није било потребе да Исусови ученици брину за такве ствари. Уместо тога, требало је да верују да ће се Јехова бринути о њима преко њихових сународника, Израелаца, где је гостопримство било обичај.

Али зашто је Исус рекао својим ученицима да никога не поздрављају? Зар је требало да буду хладни, чак неуљудни? Таман посла! Грчка реч аспазомаи, која има значење загрлити при поздраву, може значити више него само учтиво „здраво“ или „добар дан“. То може укључивати обичаје љубљења, грљења и дугог разговора који би могли уследити када се два познаника сретну. Један коментатор примећује: „Код источњака поздрављање није обухватало, као код нас, благи наклон, или стисак руке, већ се вршило уз многе загрљаје и наклоне, па чак и падањем ничице на земљу. Све је то изискивало много времена.“ (Упореди с 2. Краљевима 4:29.) Тако је Исус својим следбеницима помогао да избегавају непотребно иако уобичајено ометање.

Исус је на крају рекао својим ученицима да када уђу у неку кућу и буду радо прихваћени, треба да ’у тој кући буду и једу и пију што им се даје‘. Али ако уђу у неки град и не буду добро примљени, треба да ’изишавши на улице његове рекну: И прашину од града вашега, која је прионула за ноге наше, отресамо вам‘ (Лука 10:7, 10, 11). Обрисати односно отрести прашину с ногу, значило би да непријемљиву кућу односно град, ученици мирно остављају последицама које ће у своје време доћи од Бога. Али оне који су љубазно примили Исусове ученике чекали су благослове. Једном другом приликом Исус је рекао својим апостолима: „Ко вас прима, мене прима; а ко прима мене, прима онога који је мене послао. И ако ко напоји једнога од ових малих само чашом хладне воде у име ученичко, у истину вам кажем, неће му награда пропасти“ (Матеј 10:40, 42).

Поуке за нас

Налог да се проповеда добра вест о Божјем Краљевству и да се праве ученици, сада извршава преко 5 000 000 Јеховиних сведока широм света (Матеј 24:14; 28:19, 20). Они увиђају да је њихова порука хитна. Стога они на најбољи начин користе своје време, избегавајући да их нешто омете да том важном задатку поклоне сву пажњу.

Јеховини сведоци се труде да буду љубазни са свим особама које срећу. Па ипак они се једноставно не упуштају у доконо чаврљање, нити се могу затећи како дебатују о неким социјалним проблемима или пропалим настојањима овога света да исправи неправде (Јован 17:16). Уместо тога, они усредсређују своје разговоре на дугорочно решење за човекове проблеме — Божје Краљевство.

Јеховини сведоци се најчешће виђају како раде у паровима. Зар се не би могло постићи више ако би свако од њих радио сам? Можда. Па ипак, данашњи хришћани увиђају корист од заједничког рада са суверником. То пружа меру заштите када се сведочи у опасним подручјима. Такође, рад у пару новијима пружа могућност да извуку корист из умешности искусних објавитеља добре вести. Заиста, оба могу допринети размени охрабрења (Приче Соломунове 27:17, ДК).

Нема сумње, дело проповедања је најхитније дело које се спроводи у овим ’последњим данима‘ (2. Тимотеју 3:1). Јеховини сведоци су срећни што имају подршку братства широм света с којим раде ’једнодушно за веру јеванђеља‘ (Филипљанима 1:27).

[Фусноте]