Бити Исусов ученик — озбиљна одговорност

Као што смо видели, Исус је изнео вредне поуке док је био код једног фарисејског поглавара. Сада је наставио пут за Јерусалим и следило га је мноштво народа. Зашто? Да ли су заиста били заинтересовани да буду његови следбеници, без обзира на жртве које би могли поднети?

Док су ишли путем, он је рекао нешто што је можда неке шокирало: „Ако неко дође к мени, а више воли [„а не мрзи“, фуснота] свог оца и мајку, жену и децу, браћу и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик“ (Лука 14:26). Шта је мислио овим речима?

Исус није говорио да његови следбеници треба дословно да мрзе своје рођаке. Уместо тога, требало је да их мрзе у том смислу да их воле мање него што воле Исуса, то јест да не буду попут човека из његове приче који је одбио важан позив на вечеру зато што се управо оженио (Лука 14:20). За њиховог претка Јакова се каже да је ’мрзео‘ Лију, а волео Рахелу, што значи да је Лију волео мање него Рахелу (Постанак 29:31, фуснота).

Исус је рекао да његови ученици треба да мрзе „па и живот свој“. То значи да треба да воле Исуса више од свог живота и да буду спремни да умру за њега. Јасно је да је бити његов ученик озбиљна одговорност. Не треба је узимати олако, без пажљивог размишљања.

Бити Исусов ученик може подразумевати невоље и прогонство. О томе је он рекао: „Ко не носи свој мученички стуб и не иде за мном, не може бити мој ученик“ (Лука 14:27). Прави Исусови ученици морају бити спремни на понижења, која је и он доживљавао. Чак је рекао и да ће га његови непријатељи убити.

Зато је требало да они који су путовали с Христом дубоко размисле о томе шта значи бити његов ученик. Он је то сликовито објаснио: „Ко од вас, кад жели да гради кулу, најпре не седне и прорачуна трошак да види да ли има чиме да је доврши? Иначе би се могло десити да постави темељ, а не може да доврши градњу“ (Лука 14:28, 29). Због тога су они који су с њим ишли у Јерусалим морали да пре него што постану његови ученици чврсто одлуче да ту своју одлуку до краја изврше. Ту мисао је подвукао испричавши још једну причу.

„Који краљ, кад креће у рат против другог краља, прво не седне и не посаветује се да ли може с десет хиљада војника да се супротстави ономе који на њега долази с двадесет хиљада? Ако не може, онда док је онај још далеко шаље изасланике и моли за мир“, испричао је он. Затим је направио паралелу: „Тако, дакле, нико од вас ко не остави све што има не може бити мој ученик“ (Лука 14:31-33).

Наравно, те речи се нису односиле само на мноштво које је било с њим. Сви који ће учити о њему треба да буду спремни да чине оно што је рекао. То значи да треба да буду спремни да жртвују све што имају — своје поседе, па чак и свој живот — уколико желе да буду његови ученици. То је нешто о чему треба размишљати и молити се.

Сада се Исус поново дотакао нечега о чему је говорио у својој Проповеди на гори, наиме, да су његови ученици „со земље“ (Матеј 5:13). Вероватно је мислио на то да баш као што је со природни конзерванс и чува намирнице од кварења, тако и његови ученици треба да утичу на друге људе, наиме, да их чувају од духовног и моралног кварења. Сада, како се његова служба ближила крају, он је рекао: „Со је добра. Али ако со постане неслана, чиме ће се осолити?“ (Лука 14:34). Његови слушаоци су знали да је у то време со могла бити нечиста, помешана са земљом, и самим тим од мале користи.

На тај начин је Исус заправо рекао да чак и они који су дуго били његови ученици не смеју дозволити да њихова одлучност ослаби. Ако би се то десило, постали би бескорисни, попут соли која постане неслана. Чак би им се и свет могао смејати због тога. Што је још горе, не би били корисни за службу Богу, чак би му нанели срамоту. Исус је нагласио колико је важно пазити на то, рекавши: „Ко има уши да слуша, нека слуша“ (Лука 14:35).